Angažovanje kolektiva Kurs na lokalnoj kulturno-umetničkoj sceni ukazuje da se i sredstvima poput murala može proizvoditi kritika aktuelne političke i društvene situacije, dominantnog istorijskog revizionizma i artikulacija politike otpora. Štaviše, upućivanje na neophodnost klasne analize unutar sistema umetnosti te promišljanja savremenih proizvodnih odnosa i neizvesnih radnih uslova, neizostavan je korak u takvoj borbi.
Udruženje KURS postoji od 2010. godine u Beogradu, a kada govorimo o njihovom radu jedna od prvih stvari koje treba pomenuti jeste izražen stav da umetnost treba da se deelitizuje, da bude vidljiva u javnom prostoru i dostupna široj publici. U svojim radovima ovaj umetnički kolektiv koristi arhivske materijale koje reaktuelizuje povezujući ih sa savremenim kontekstom, i to najčešće posredstvom medija kakvi su murali, crteži, ilustracije. Članovi Udruženja KURS, Mirjana Radovanović i Miloš Miletić, su zajedno sa saradnicom Martinom Petrović, oslikali mural „20. OKTOBAR“ na uglu Palmotićeve ulice i Bulevara Despota Stefana u Beogradu. Pričom o ovom muralu započinjemo naš razgovor sa umetničkim kolektivom KURS. Predstavljanje murala je održano na Dan oslobođenja Beograda. Istog dana je predstavljena knjiga Milana Radanovića, „Oslobođenje. Beograd, oktobar 1944. godine“ u Kulturnom centru Beograda, a u društvenom centru Oktobar održana je izložba „20. oktobar u Oktobru“, na kojoj su posetioci mogli da vide kako je lokalna štampa neposredno nakon 20. oktobra 1944. godine predstavila oslobođenje Beograda od okupatora, i kako su ispraćene proslave ovog datuma u socijalističkom periodu SFR Jugoslavije.
Ovi događaji su obeležili sedamdesetu godišnjicu Dana oslobođenja, a njihov poseban značaj je u činjenici da su predstavljali kontrajavne događaje nasuprot državnom obeležavanju, koje je proteklo u duhu istorijskog revizionizma i falsifikovanja istorije u kombinaciji s aproprijacijom zasluga narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije iz Drugog svetskog rata.
Naši radovi nikada nisu samo estetizacija događaja ili teme, nego uvek postoji pozadinsko istraživanje, koje temu prati. Na gornjem delu murala „20. oktobar“ nalazi se ilustracija nastala na osnovu mape Beogradske operacije. Središnji deo zauzima fotografija s proslave oslobođenja, a na najnižem delu je citat iz memoara[1] borca Jove Kasalica iz Osme crnogorske NOU brigade: „Zauzimali smo ulaz po ulaz, zgradu po zgradu. U tome su nam pomagali hrabri stanovnici ulice, koji su sprovodili borce kroz dvorišta i podrume zgrada.“ Taj citat smo izabrali jer govori o uključenosti i učešću samih građana u oslobođenju, i isto tako može da se primeni na naš rad u smislu osvajanja javnog prostora i reaktuelizovanja tema kao što su socijalne borbe ili antifašizam, koje su marginalizovane. Važno je napomenuti da se trudimo da tema murala makar minimalno bude povezana s njegovom lokacijom. Prilikom osmišljavanja skice čitali smo knjigu „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–1944. Priručnik za čitanje grada“ (uredili Rena Rädle i Milovan Pisarri), i odmah smo našli odlično mesto – ugao Nušićeve i Kosovske ulice, tačka u kojoj su se vodile borbe važne za oslobođenje. Danas je to zgrada Centroproma, pa smo pokušali da stupimo u kontakt sa zaposlenima, ali oni su bili potpuno nezainteresovani za bilo kakvu saradnju. Naime, cela ta procedura traženja zida vrlo je komplikovana. Pošto smo mi istovremeno i organizatori, makar u Beogradu, moramo prvo da nađemo zid, da stupimo u kontakt sa svima i sredimo svu papirologiju. Zatim dolazi ideološka ravan. Posebno ilustrativno o tome govori kada kažemo da želimo da radimo mural na temu studentskih borbi ili oslobođenja Beograda, pa dobijemo komentare: „Pa zašto da se vraćamo u prošlost“, „Nećemo mi ponovo crvene zastave“, „Jednom smo se izborili protiv komunizma, zašto se sada vraćamo tome“, itd. S druge strane, mislimo da smo imali sreće s Institutom za mentalno zdravlje, koji je prepoznao značaj obeležavanja godišnjice oslobođenja i prihvatio da se mural izvede na njihovoj fasadi. Na donošenje pozitivne odluke sigurno je uticala i činjenica da ovaj Institut neguje saradnju s umetnicima generalno, pa tako imaju delo Lazara Vujaklije, sarađuju s Centrom za likovnu i primenjenu umetnost Terra iz Kikinde itd.
Još jedan format koji koristite u svom radu su Zidne novine, likovno-informativno glasilo Udruženja KURS. Prva dva broja ste radili u saradnji s Kontekst kolektivom, o prekarizaciji i fleksibilizaciji radnih odnosa, s fokusom na položaj radnika u kulturi. Između ostalog u njima piše: „Umetnici i radnici u sektoru kulture baziraju svoj rad na projektnom principu (freelance princip), u kojem je njihov radni odnos nerešen – čak i kad rade na nekom projektu oni su istovremeno na tržištu rada, konstantno su zapošljivi ali nikada zaposleni, pod stalnim pritiskom da unapred moraju da obezbede sledeći angažman kako bi osigurali materijalne uslove za život. Ovakav položaj ne treba veličati već shvatiti kao anomaliju.“ Kako je došlo do rada na ovome?
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, 2013. godine, pokrenula je kampanju „Kultura u protestu“. Tim povodom je organizovan niz događaja, a postojao je i poziv za organizacije članice NKSS-a za izradu programa ili projekata koji bi pratili ovu temu. Mi smo se javili s predlogom da uradimo dva broja Zidnih novina u saradnji s Kontekst kolektivom. Prvi broj „Prekarni rad“, bavi se položajem kulturnih radnika i konkretnom analizom današnje situacije. Drugi broj, „Udruživanje i borba“, bavi se situacijom u kulturi 1930-ih godina, pre svega grupom Život i njihovom borbom.
Zašto baš format zidnih novina?
Pokušali smo da razmišljamo o tome koji je to format koji možemo da pravimo i njime delujemo u javnom prostoru, a da je jeftiniji, isplativiji i lakše ostvariv, s jedne strane. S druge, bilo nam je bitno da je to nešto što može lako da se distribuira, makar po Srbiji, da to ne bude sadržaj vidljiv samo u Beogradu, nego da bude dostupan široj publici. Tako smo došli na ideju zidnih novina, formata koji je kroz istoriju dosta praktikovan na levici, posebno u vreme Oktobarske revolucije. Ideja je bila da se iskoristi mreža članica NKSS-a za distribuiranje lokalnim organizacijama u drugim gradovima. Budući da smo tokom 2014. godine realizovali još četiri broja, ta mreža distribucije se povećala, jer se sa svakim novim brojem ljudi dodatno javljaju, tako da ih sada redovno šaljemo i u Hrvatsku i Sloveniju. I naravno, nije nebitno pomenuti da je sadržaj Zidnih novina dostupan i onlajn. Ono što nam je posebno važno jeste da tekstovi ne budu pisani hermetičnim teorijskim jezikom, već da budu jasni i sažeti, razumljivi široj javnosti, s ilustracijama koje sadržaj treba da učine što „čitljivijim“.
Postavlja se pitanje kojoj publici je taj sadržaj namenjen…
Da, i postavlja se pitanje jezika koji publika prihvata. Koja je vidljivost sadržaja i tema koje su aktuelne na savremenoj levici. To je oduvek bio problem levice, ta zatvorenost u sopstvenom jeziku komunikacije, koji se uglavnom kreće u okvirima društvene teorije i filozofije, teško razumljive široj populaciji. Mi kroz novine pokušavamo da jednostavnim i kratkim tekstovima komuniciramo, bez obzira na temu broja. I u Zidnim novinama se vidi naš pristup likovnom radu, gde su ilustracije zasnovane na arhivskoj građi. Na primer, u šestom broju „Crveno na crnom“, u jednom citatu spominje se pobuna mornara u Kotoru iz 1918. godine, kada oni na svojim brodovima ističu crvene zastave; uspeli smo na nađemo fotografiju komandnog broda „Sankt Georg“ i iskoristili smo je za ilustraciju. To su detalji o kojima publika uglavnom i ne razmišlja, ali nama je bitno da naš rad bude na neki način opravdan.
Radili ste i ilustracije za hrvatsko izdanje novina Le Monde diplomatique.
Da, po istom principu, s tom razlikom što su tekstovi u izvesnom smislu drugačiji, pa smo morali da se prilagođavamo tom jeziku. To je bilo zanimljivo jer nismo mogli da intervenišemo u tekst, već smo dali svoje viđenje materije.
Zanimljivo je istraživanje koje ste započeli 2011. godine „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, u kojem ste uspeli da popišete murale koji su nastali od 1970. godine do danas.
Kada smo počeli da se bavimo muralima, 2010. godine, hteli smo i da se malo detaljnije informišemo o istorijatu murala u Beogradu i došli smo do zaključka da nigde ne postoji objedinjena građa o tome. Profesor Čedomir Vasić poseduje građu koju je sam sakupljao, ali ništa od toga nije objavljeno. Ono što smo uspeli da uradimo kroz ovo istraživanje jeste da murale popišemo, da ih fotografišemo, da razgovaramo s pojedinim ljudima koji su to organizovali ili koji su učestvovali u oslikavanju murala, i da prikupimo zanimljivu arhivsku građu. Nešto od svega toga objavili smo na našem vebsajtu, ali dobar deo građe još nismo uspeli da objavimo. Ono što je bilo posebno zanimljivo je što smo kroz oslikavanje murala u Beogradu od kraja 70-ih i početka 80-ih, pa sve do danas, uspeli da povežemo priču o tome kako je funkcionisala kulturna politika grada. Na primer, od preko šezdeset murala, samo jedan je bio jasno ideološki orijentisan, i to je mural na Studentskom kulturnom centru, koji je oslikala umetnička brigada „Salvador Aljende“ iz Čilea pod nazivom „Za jedinstvo i solidarnost s narodima Latinske Amerike“. Zanimljivo je, recimo, da su za deveti samit Pokreta nesvrstanih u Beogradu gradovi Jugoslavije poklonili Beogradu umetnička dela, pa je tako tada oslikano nekoliko murala, izgrađena je Terazijska česma, fontana na zagradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, replika Baščaršijskog sebilja, itd. To je organizovala Stalna konferencija gradova i opština Jugoslavije, ali arhivski materijal nije sačuvan. Dvehiljaditih se priča o muralima u Beogradu menja, pa tako nastaje čitav niz murala u Savamali, potom dolaze poznati street art umetnici, i kroz ta oslikavanja može se pratiti kako su se menjale prilike u gradu.
Kako je došlo do izvedbe murala „Borba, znanje, jednakost“?
Poziv da uradimo mural dobili smo povodom konferencije „Nedelja razgovora o perspektivama za Balkan“ i izložbe „It’s the Political Economy, Stupid“, koju je organizovao Rosa Luxemburg Stiftung u CZKD-u 2013. godine. Pošto je izrada murala birokratski komplikovana stvar, sve neophodne dozvole dobili smo tek početkom 2014. godine. Budući da je lokacija murala (Gospodar Jevremova) blizu Studentskog trga i Platoa, odlučili smo da ga posvetimo studentskim borbama, a mural je predstavljen 4. aprila, povodom Dana studenata. Cela kompozicija je urađena po uzoru na naslovnu stranu lista „Mladi radnik“ iz 1923. godine. Dominiraju dve figure (ženska i muška) koje koračaju i nose zastave. U centralnom delu nalazi se pesma Branka Miljkovića „Poeziju će svi pisati“ iz ciklusa „Kritika poezije“. Na vrhu se nalaze dve laste koje nose lente s porukom „Borba, znanje, jednakost“. Mural treba pre svega da podseti na studentske borbe 30-ih godina XX veka, ali i da podstakne mlade da se bore za svoja prava u društvu danas.
Na poziv kustoskinje Bojane Piškur učestvovali ste na međunarodnoj izložbi „Politizacija prijateljstva“, održanoj od 1. jula do 5. oktobra 2014. godine u Muzeju savremene umetnosti Metelkova u Ljubljani s radom „Lekcije o odbrani“. Kustosi ove izložbe su i Isabel García Pérez de Arce i André Mesquita, deo izložbe radili su Miklavž Komelj i Branka Stipančić, a koncept se bavi idejom prijateljstva prisutnom u kolektivnom radu i participativnim umetničkim praksama. Vi ste odabrali da se bavite ulogom radnika u kulturi u jačanju antifašističkog pokreta i njihovom učešću u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB).
Polazna tačka nam je bila Španski građanski rat, i ispočetka smo se držali 1930-ih godina i umetnika koji su bili povezani s levičarskim pokretom. Istraživanje smo započeli od Moše Pijadea, Đorđa Andrejevića Kuna i Koče Popovića, i došli smo do zanimljivih rezultata: šta su oni sve radili, kako su bili povezani, u kojim organizacijama su bili zajedno članovi, gde su bili zajedno na robiji, ko je sve bio član grupe Život itd. Naziv rada „Lekcije o odbrani“ preuzet je iz naslova ratnih beleški Koče Popovića, a čitava kompozicija je izvedena u galeriji i sastojala se od portreta ključnih ličnosti, citata, fotografija i ostalih materijala do kojih smo dolazili. Super je bilo to što su ljudi u Ljubljani reagovali i pomagali nam u dodavanju ličnosti. Na primer, Miklavž Komelj je na fotografijama u pozadini prepoznao neke ljude koji su kasnije postali glumci putujućeg pozorišta. Ta vrsta interakcije bila je vrlo zanimljiva. Ovaj rad je za nas otvorio celo to pitanje angažovanja umetnika u NOB-u, i umetničkog angažovanja i političkog rada uopšte. Postoji odličan citat Koče Popovića, u kojem on objašnjava svoje pristupanje borbi u Španskom građanskom ratu sledećim rečima: „Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem“. Rad je u galeriji funkcionisao kao celina, ali naša želja je da nastavimo ovo istraživanje i da ukažemo na to da umetnici nisu po sebi apolitični, već da angažovanje umetnika može i treba da bude vrlo politično i borbeno.
1 Jovo Kasalica, „Najmanja neopreznost donosila je žrtve“, Osma crnogorska NOU brigada. Zbornik sjećanja, Beograd, 1978, str. 251-252.
