Ni poslodavci ni zaposleni nisu svesni svojih prava i obaveza u vezi sa nadzorom rada od kuće, osnovni je zaključak istraživanja. Ono se tiče sve većeg broja ljudi, budući da je zvanični udeo radne snage u Srbiji koji je u 2020. godini bio upućen na rad od kuće bio preko 9%, a pretpostavlja se da je nezvanično i veći.
Oni koji rade od kuće mahom koriste kompjuter i internet, što, kako je navedeno, otvara prostor za korišćenje različitih metoda nadzora upotrebom korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija. Oni variraju od zahteva da zaposleni drže upaljenu kameru na kompjuteru tokom radnog vremena do upotrebe sofisticiranih aplikacija za praćenje efikasnosti. Nadzor se, pritom, može vršiti kako aplikacijama koje su za to primarno namenjene, tako i onima kojima to nije osnovna svrha.
Istraživanje je predstavila Tanja Jakobi, izvršna direktorka Centra za istrazivanje javnih politika, a u tribini su učestvovali i Zlatko Petrović, pomoćnik generalnog sekretara Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Danilo Krivokapić, direktor SHARE Fondacije, Tijana Žunić Marić iz Advokatske kancelarije Žunić, Nevena Ružić iz Fondacije za otvoreno društvo Srbije i Stefan Todić, pravni zastupnik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
Centar za istraživanje javnih politika je kroz istraživanje, između ostalog, ispitao koliko ispitanica i ispitanika zna da je njihov rad i oprema koju koriste pod nadzorom od strane poslodavca, odnosno da firma u kojoj rade ima pristup računaru koji koriste u radu; da li su prethodno informisani o tome od strane poslodavca; šta smatraju osnovnim razlozima za praćenje njihovog rada i sakupljanje podataka o ličnosti koji se tim putem odvija, a slična pitanja postavljena su i menadžerima.
Iako je softver za nadzor radnika i opreme lako dostupan, u Srbiji zasad preovlađuju tradicionalni načini kontrole radnika i učinka, uključujući i zaposlene koji rade od kuće: najviše se podnose usmeni i pismeni izveštaji i samostalno unose podaci o tome koliko se radilo na nekom zadatku (naročito kada su u pitanju IT firme). Video nadzor i praćenje aktivnosti na socijalnim mrežama zaostaju za tradicionalnim metodama. Istraživači su, ipak, izrazili skepsu u to da samo 36% menadžera prati zapsolenih koji rade od kuće, te ukazali na to da ni svi tradicionalni metodi nisu legtimni niti da poslodavci na svaki od njih imaju pravo.
Zaposleni, sa svoje strane, pokazuju veliku neobaveštenost kada su u pitanju važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o radu. Tako 62% ispitanika ne zna da li postoji dokument o čuvanju podataka, a ne znaju ni gde takav dokument potražili niti da li je on lako dostupan. Samo 41% poslodavaca je zaposlene obavestilo o prikupljanju podataka, a mali procenat radnika se protiv nadzora i pobunio. Samo 7% radnika se izjasnilo da je malo lično iskustvo, ili poznaje nekog ko je imao iskustvo sa povredom prava na privatnost. Istraživači su prokomentarisali da su zaposleni mahom neinformisani – tako 80% ispitanika veruje da se njihovi podaci u preduzeću koriste na zakoniti način, a veliki udeo zaposlenih na praćenje sopstvene produktivnosti gleda isključivo pozitivno, nadajući se boljoj plati ili promociji vrednih radnika. Kako je navela Jakobi, u pitanju je poverenje zasnovano na neupućenosti. Deo zaposlenih, ipak, kršenja prava ne prijavljuje ni kada ih prepozna, u strahu od gubitka posla.
Kao najčešći navedeni razlozi za skupljanje podataka o ličnosti navedeni su čuvanje poslovne tajne (34%) te praćenje prisutnosti i praćenje efikasnosti na radu. Pravnica Tijana Žunić Marić je ukazala na to da deo kompanija ima legitimnu potrebu da zaštiti podatke kojima barata kao poslovnu tajnu. Ona je, ipak, ukazala na to da je ova oblast u našem zakonodavstvu nedovoljno detaljno uređena i navela da se poboljšanja u tom smislu očekuju od Zakona o fleksibilnim oblicima rada.
Naš zakon je zastareo i u odnosu na – takođe, nažalost, arhaičnu – konvenciju MOR-a posvećenoj ovoj problematici, koja datira iz 1997. godine. Nevena Ružić je s tim u vezi ocenila kao izuzetno nepovoljno to što se Međunarodna organizacija rada, ne bavi dovoljno ovom problematikom. Čak i takav zakon, ipak, od poslodavca zahteva da sa radnicima koji rade od kuće sklopi aneks ugovora o radu, što se tokom pandemije nije uvek dešavalo, niti su zaposleni bili svesni ove zakonske obaveze.
Govornici su se osvrnuli na to da je hibridni režim povremenog rada od kuće, uveden tokom pandemije, predstavljao nepoznat teren i za zaposlene i za poslodavce, te da su se pojedini poslodavci obraćali pravnicima da bi razumeli da li treba da modifikuju ugorve za zaposlene i saznali na koju vrstu kontrole njihovog rada i prisustva imaju pravo. U zakonu imamo oskudno regulisanu situaciju, odnosno samo dva člana posvećena ovoj temi, navela je Žunić Marić, jer zakon prepoznaje samo rad od kuće ili rad iz prostorija poslodavca. Ipak, kako je ukazao Zlatko Petrović, poslodavcu su na raspolaganju mogućnosti da se o ovoj problematici posavetuje sa sindikatima, te da potraži mišljenje poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
I.K.
