Prvo što moramo da primetimo je da članci koji su se pojavljivali uglavnom nisu u svom sadržaju davali odgovor na pompezne naslove o kobnoj sudnici Srbije kao skladišta nuklearnog otpada. Ipak, oni sagovornici koji su se pojavljivali u medijima su odbacivali mogućnost da se ova vrsta otpada skladišti u Srbiji. No, sama činjenica da su ovi tekstovi imali poprilično mnogo komentara, pokazuje da cela priča jeste imala odjeka u javnosti i da je „pogodila žicu“. I stoga smo u vezi sa ovim razgovarali sa Slobodanom Bubnjevićem, naučnim novinarom, fizičarem i autorom knjige „Alhemija bombe“.
U skorijim medijskim člancima videli smo da se poseta predsednika Francuske Emanuela Makrona povezuje sa eventualnim deponovanjem francuskog nuklearnog otpada kod nas. Da li bi nekakv ovakav „dogovor“ o odlaganju nuklearnog otpada u Srbiji bio moguć i šta bi za Srbiju značilo potencijalno skladištenje nuklearnog otpada ukoliko bi tako nešto zaista bilo deo dogovora sa Francuskom? Da li imamo primere drugih zemalja koje nemaju nuklearke ali skladište otpad drugih zemalja?
Svakako zanimljivo, ali uzaludno pitanje, kao što će i svaki moj odgovor biti uzaludan.
Priča o tajnom deponovanju radioaktivnog otpada iz belog sveta, ako je moguće noću, krišom i na brzinu, u našem pitomom kraju je sterotip star koliko i primena nuklearne energije. To je gotovo mitsko mesto populističkih narativa. Pamtimo ga i iz vremena socijalističke Jugoslavije gde su se svako malo u nekom zaseoku otkrivala žuta burad iz kojih curi neka crna tečnost (dok obližnja fabrika nekontrolisano prži i uništava živi svet kilometrima u krug). Kasnije je samo poreklo buradi pripisano drugim republikama, a nakon NATO bombardovanja priča je dobila i svoju spin-off verziju sa osiromašenim uranijumom.
Imajući u vidu ovu kulturu „žutih buradi“ ne vidim koji bi oblik demistifikacije i objašnjenja da je tako nešto apsolutno nemoguće u svetu sa današnjom međunarodnom regulacijom tretmana i transporta nuklearnog otpada, regulatora i međunarodnih kontrolora kao što je IAEA, koji bi ikog razuverili. Stvar je pritom nikla u političkim kuhinjama pa ova priča ima vrlo neobičan moralno-politički status – ako verujete da predsednik Francuske u Srbiju dolazi onako, iz nekih njegovih predsedničkih razloga, da izvrši neki pritisak i nešto ponudi, pa i da potpiše sporazum o saradnji Srbije sa francuskim nuklearnim operaterom, onda mora da ste naivni, neupućeni sledbenik vladajuće stranke, odnosno, percepcijom te priče bez buradi se stavljate na stranu vlasti. S druge strane, ako vam je jasno da su njegovi motivi „žuta burad“ i da ih već istovaraju u Surčinu, onda ste osvešćeni i verovatno protiv vlasti.
Uvek su mi zanimljivi narativi u javnom diskursu koji tako isključivo kroz dve moguće percepcije vrše diversifikaciju na naše i njihove. Zapravo, nisu mi zanimljivi, odvratni su jer su manipulativni i neistiniti po svojoj prirodi. Pirotm, jedna verzija je čak tehnički nemoguća, i to ona koja se čini manje verovatno u odnosu na svakodnevno iskustvo u Srbiji – da se otpad može krijumčariti i na prevaru predati nenuklearnoj zemlji. Kad bih bio sklon teorijama zavera, pomislio bih da je ovaj stereotip iz ormara izvadila sama vlast, kako bi deo racionalnog stanovništva koji tu verziju ne može da prihvati silom podele koju priča pravi približio sebi i udaljio od opozicije koja širi apsurdne optužbe.
Naravno, ne treba stvarima pridavati preozbiljnija značenja – to bi zahtevalu jednu drugačiji, daleko kompetetniji sistem. Verovatno se zapravo u krugovima vlasti osećaju loše što oni nemaju sada jedan takav narativ i mislim da me neće iznenaditi kada jednom budemo videli optužbe da opozicija krijumčari žutu burad. Priča je suviše efektna da se ne bi iskoristila, zato nam se stalno iznova i događa.
Inače, ne postoji zemlja koja nema nuklearne kapacitete a koja skladišti tuđi otpad. To je kao kada odrasla i obučena osoba daje detetu da mu čuva municiju. Takvo šta je, nažalost, moguće, ali nam to poređenje pokazuje pravu prirodu ove situacije – rizik u takvim okolnostima preduzima onaj ko municiju daje, dok je dete nesveno rizika koliko i vremena poluraspada uranijuma. To znači da Francuska, koja ima iza sebe i kolonijalno iksustvo i veliko nuklearno znanje, svesno treba da rizikuje da poveri delikatan otpad ( o kome zna sve što treba) zajednici koja trenutno o tome ništa ne zna i koja će sigurno zbog toga doživeti havariju. Zašto bi Francuzi to radili? Zašto bi proizveli katastrofu? Treba imati u vidu i da Francuzi ne oskudevaju u drugim lokalitetima gde bi manje vidljivo igrali takvu igru, čak i kad bi to hteli. No, to nije pitanje koje može da baci sumnju na verovanje u „žutu burad“.
A šta se zapravo dešava sa francuskim nuklearnim otpadom (prvenstveno tu mislimo na high level waste – odnosno „istrošeno“ nuklearno gorivo)?
Francusko isluženo gorivo, a procenjuje se da ga ima oko 14.000 tona, nalazi se mahom u postrojenjima kompanije Orano. Skladištenje radioaktivnog otpada je deo vrlo poznate tehnologije i mali je hazard sve dok se o njemu vodi računa. Inače, Francuzi smatraju da se oko 94 odsto ovog goriva može „reciklirati“ i ponovo koristiti, a tim povodom je pokrenut niz projekata. To je dodatni razlog zašto je apsurdna ideja da bi Francuzi želeli da ga izvezu u Srbiju, kad bi to bilo moguće.
Da li ste pogledali nacrt zakona o energetici koji se nalazi u proceduri i da li on otvara mogućnost izgradnje infrastrukture koja bi mogla da služi za skladištenje otpada? Ima li Srbija adekvatne lokacije za takva postrojenja?
Novi zakonski predlog se, po mom mišljenju, ne bavi otpadom i njegov fokus je na faznom približavanju nuklearnom putu. Razrađena je procedura kojom će se analizirati opravdanost korišćenja nuklearnih objekata. No, u tome je i velika mana ovog Zakona. On se koncentriše na proces transformacije, a ne predviđa jasne procedure kontrole i upravljanja, uopšte nije jasno ko će biti budući vlasnik, da li će to biti građani Republike Srbije ili strana kompanija. Čak nije propisano ko će doneti odluku o gradnji, građani na referendumu ili sama Vlada. Zato će biti pod velikim uticajem raznih stranih lobi grupa.
Inače, Srbija nema nekih posebno adekvatnih lokacija za skladištenje otpada, ako se izuzme bivši uranijumski rudnik u Kalni, mada ima pozicija koje su viđene za buduću elektranu. Novi Zakon predviđa proceduru za izbor lokacije.
Kad smo već kod tog zakona: da li ste možda uočili još neke sporne momente u tom predlogu?
Krajnje je neobična odluka zakonodavca da izmenama Zakona o energetici, u članu 119, u prelaznim odredbama ukine famozni Moratorijum, odnosno Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana. Nakon što je skoro 40 godina bio na snazi i uticao na tako mnogo stvari, mada je u Narodnoj skupštini podneta inicijativa za njegovo ukidanje i uredno se može ukinuti zakonom i kroz širu raspravu, ovim se na brzinu, najednom, a to je stvarno dosta čudno i ishitreno, prosto briše iz našeg pravnog sistema kroz prelaznu odredbu, a da to i nije povezano sa ostatkom ovog Zakona i ničim nije objašnjeno u Obrazloženju.
Moje je mišljenje da radi rešavanja kako klimatskih, tako uopšte energetskih izazova, treba odustati od Moratorijuma i da je nuklearni put jedno održivo rešenje, ali ako se to desi pod određenim uslovima i uz razvoj domaće ekspertize. To čak može biti i jedna nova tehnološka i kulturna renesansa, jedno novo otkrivanje Srbije kao tehničke, a ne magijske nacije, gde bi naši ljudi imali više znanja i uz to, sami sebi proizvodili energiju. No, ako se u ovu priču upuštamo zbog drugih, zbog političkih kompromisa i na brzinu, bez znanja i bez stvarnog plana, onda mogu samo da vidim put pogrešnih i sa vremenom, uslovljenih i sve uslovljenijih kompromisa, put koji vodi u katastrofu.
Da zaključimo. Sudeći po prema sagovorniku Mašine, Slobodanu Bubnjeviću, poprilično je verovatno da odlaganja francuskog isluženog nuklearnog goriva ili nekog drugog oblika nuklearnog otpada kod nas neće biti.
A sporan proces javne diskusije o nuklearnoj energiji će svakako imati posledice u javnom mnjenju i ionako tanka podrška ovom projektu može da postane samo još tanja i nestabilnija – a to može da nas košta projekta koji je na kocu možda zaista dobra ideja.
Dakle, ako se na kraju želi da se nuklearna energija ne uvede u energetski miks – na sasvim smo dobrom putu.
