Čitajući nažvrljane brojeve s karo-papira, Vučić je u izbornoj noći konstatovao ubedljivu pobedu, pohvalio samog sebe kako se ne razmeće vlašću da bi odmah potom sam sebe uporedio s Pašićem, i to je bilo to: mogli smo da idemo u krevet, kao što je pre nas uradila i Republička izborna komisija. Za mnoge u Srbiji, postizborna apatija mogla je da počne.
Gledajući grafikone i ogromnu razliku u glasovima između SNS i opozicije, apsurdno je negirati pobedu SNS, bez obzira što je još jednom ostvarena u potpuno neregularnim uslovima. U trenutku pisanja ovog teksta, njihova koalicija ima 120 poslanika, koalicija oko Zdravka Ponoša (SSP-NS-DS-PSG-itd) 38, Dačićevi socijalisti 32, DSS 15, MORAMO 13, Dveri-POKS i Zavetnici po 10, dok četiri manjinske liste ukupno imaju 12. To znači da Vučić vrlo lako može da još jednom formira parlamentarnu većinu, i da ima nekoliko načina da to izvede.
Šampanjac je dopola prazan
Međutim, bez obzira na ubedljivo najbolji rezultat na tek završenim izborima, stavimo stvari o kontekst. Stranku koja drži gotovo sve medije i ima neograničen pristup državnim resursima apsurdno je porediti s onima čiji budžeti i minuti na televiziji nisu neograničeni. Umesto toga, uporedimo je sa samom sobom.
Po prvi put od 2014. – dakle, u poslednja četiri izborna ciklusa – SNS nema natpolovičnu većinu i neophodan joj je koalicioni partner. Više ne može samostalno da menja Ustav. Formiranje većine u Beogradu (iako izvesno) nije još uvek garantovano: štaviše, rezultatski se toliko podbacilo da nosilac liste na beogradskim izborima Aleksandar Šapić nije zavredio ni da se pojavi iza Vučića tokom prvog predizbornog obraćanja.
Na predsedničkim izborima Vučić je ponovo osvojio preko dva miliona glasova, ali opravdanu odbojnost prema njegovoj stranci očigedno počinju da gaje čak i njegovi birači: svaka četvrta osoba koja je glasala za njega rešila je da umesto za SNS glasa za nekog drugog. Razlog za to valja tražiti u pokušaju prevladavanja koginitivne disonance: bez obzira na simulakrum stvarnosti koji režimski mediji sabijaju niz grlo nacije, posledice korupcije, inflacije i rasta cena osećaju i njihovi birači. Kako glasati za Vođu a ipak objasniti zašto se blagostanje sa televizije ne preliva u novčanik? Tako što ćemo korumpirani režim veštački podeliti na blagonaklonog mesiju i nesposobnjakoviće oko njega. Razlika između Vučićevog i rezultata SNS iznosi oko 600 hiljada glasova.
Fantomska pretnja
Već u izbornoj noći čuli smo sa nekoliko strana (Klačar, Vučić) tezu o usponu desnice u Srbiji. Jasno je zašto ona na prvi pogled zvuči ubedljivo. DSS kao tradicionalno konzervativna stranka, Dveri kao amalgam nacionalizma, klerikalizma i četničarenja, te izrazito desničarski Zavetnici u Skupštini zaista čine da deluje kako je Srbija dodatno otklizala u desno. Pa ipak, testirajmo tu tvrdnju.
Ako svedočimo nekakvom novom desničarskom talasu u Srbiji, valja se najpre zapitati gde su daske za surf radikalima i suverenistima. I jedna i druga opcija, iako etablirana i sa pristojnim brojem lokalnih odbora, glatko su po drugi put u dve godine ostale ispod sniženog cenzusa od 3%. Unutar desnice nije bilo nikakvih žestokih polemika ili razdora koji bi, recimo, lansirali Zavetnike nauštrb radikala, ili koji bi birače Suverenista prevukli pod šator Dveri. Šta ih je onda razdvojilo?
Prvi deo odgovora je ruska invazija na Ukrajinu. Režimski mediji, inače manje ili više otvoreno proruski nastrojeni, doživeli su agresiju s piromanskim ushićenjem, podstičući javnost da se uključi u bodrenje „denacifikacije“ Ukrajine sravnjivanjem njenih gradova sa zemljom. Zbog međunarodnog pritiska na Srbiju da osudi napad, sama SNS nije mogla da otvoreno kapitalizuje na ovoj temi, progovarajući tek sporadično na neka od mnogih stranačkih usta i otvora. Međutim, čitav niz drugih stranaka mogao je da iskoristi zicer, i neštedimice su to i činili. Dveri su na predizborni materijal, uz portret Boška Obradovića stavile Putina. Predsednik DSS Miloš Jovanović naglašavao je na svakom koraku kako njegova stranka „ne krije simpatije prema Rusiji“. Zavetnici odavno imaju kontakte sa Jedinstvenom Rusijom i neuvijeno su ih podržali u gotovo svakom javnom obraćanju i predizbornom skupu.
Ispod cenzusa su ostali samo oni koji su najslabije mahali slovom „Z“. Suverenisti nisu stavili podršku Rusiji u fokus svoje kampanje već su se mahom zadovoljili sporadičnim kritikovanjem licemerja Zapada. Radikali su cajtgajst shvatili tek pred kraj kampanje, a njihovo zaštitno lice odavno se percipira više kao olinjala zvezda ugašenog rijalitija nego kao neko ko se aktivno bavi politikom. Njihova baza se okrenula gorljivijim opcijama.
Testirajmo tu tezu na još jedan način: SNS je kroz čitavu kampanju slala relativno umerene poruke o tome kako tobože ne podržava Putina ali štiti strateško partnerstvo, a zatim je u UN glasala za osudu ruske agresije. U odnosu na izbore iz juna 2020 – dakle, pre nepune dve godine – dobili su čak 350 hiljada glasova manje. S druge strane, notorno proruski SPS, koji doduše bezrazložno slovi za levičarsku stranku, dobio je 90 hiljada glasova više.
Dobitna kombinacija – kako je pravilno podvukao Rastislav Dinić u jučerašnjem tekstu – bila je podrška Rusiji u kombinaciji sa večito otvorenim vratima prorežimskih televizijskih studija. To nema veze sa organskim rastom desnice, već sa vrlo kontrolisanim, usmerenim procesom uzgoja.
Performativna desnica
Vučićevski tabloidi koji svakodnevno revnosno čereče svakoga ko se zameri Vođi, bilo tako što se našao na čelu opozicione stranke ili je reč o običnom građaninu koji je nešto grešno napisao na Tviteru, uredno izbegavaju da izgovore ijednu ružnu reč o Milici Đurđević Stamenkovski. Uskoro se navršava godinu dana otkako je Boško Obradović sastančio sa Anom Brnabić dogovarajući se oko izbornih uslova, što upadljivo koincidira sa poslednjim negativno intoniranim tekstom Informera o njemu. Miloš Jovanović je u velenaprednoj štampi tretiran krajnje pozitivno. Svi oni su rado viđeni gosti udarnih političkih emisija na nacionalnim frekvencijama. Nije potreban natprosečan intelekt da se zaključi da one desničarske opcije koje izvise za skupštinsku koaliciju sa SNS neće predstavljati opoziciju vlasti nego opoziciji.
Po uzoru na radikale u ranijim sazivima, njihova uloga će biti primarno to da odigraju „flaster“ na poslanicima koalicije SSP-NS-DS-PSG-itd i listi MORAMO, uvlačeći ih u isprazne polemike i trošeći im vreme za diskusiju. Nesumnjivo je da ćemo u sklopu toga slušati uobičajene desničarske teme: po potrebi će se u priču uvoditi zabrana abortusa, gej brakovi, vraćanje vojnog roka, opasavaće se verbalni redenici i citirati knez Lazar. To će samo po sebi usmeravati tok javnog mnenja gurajući ga malo po malo udesno.
Međutim, zapitajmo se koje su to konkretno desničarske ideje ušle u parlament a da ih već nismo čuli od lidera i poslanika koalicije SNS-SPS? Da, možda Boško Obradović nije veći homofob od Dragana Markovića Palme ili veći ljubitelj četnika od Šapića? Da li je slučajno Đurđević Stamenkovski veći nacionalista od Vulina? Vire li Zavetnici iz Putinovog zadnjeg džepa više nego SPS ili, recimo, Vladimir Đukanović? Da li neko od desnih novopridošlica voli ratne zločince iskrenije od bivšeg Šešeljevog portparola koji je skupštinu proglasio sigurnom kućom za Ratka Mladića?
U poređenju s njima, Obradović, Zavetnici i slični deluju gotovo kao distributeri brendiranih proizvoda: doslovno ne postoji tema koju nisu prepisali od svojih uzora iz inostranstva, mahom republikanskih jastrebova iz mrskih SAD. To ne znači da su samim tim manje štetni, ali znači da nije baš reč o ideloškim fanaticima već pre o karijeristima. A zna se koje preduzeće u Srbiji je najbolje mesto za razvoj poltičke karijere.
Strašilo na kratkom lancu
Ukoliko je tako, postavlja se pitanje šta tačno Vučić ima od uzgoja takve vrste političkih projekata kad već ima sopstveni, jer će nam to mnogo toga reći i o novom sazivu Skupštine.
Razlozi su dvojaki. Na unutarpolitičkom planu, neophodno je ciklično neutralisati nezadovoljstvo, kako sopstvenih birača tako i desnice generalno. Satelitska opozicija omogućava da se nezadovoljnici odlivaju ka „bezbednim“ političkim opcijama, da bi se one kasnije po potrebi apsorbovale ili se s njima koaliralo. Šapićevi glasači – od kojih je većina izvesno u nekom od ciklusa ranije glasala za SNS – mogli su da se na prihvatljiv način, ne narušavajući ni sopstveni ni javni konformizam, „pobune“ protiv pojava koje im se ne dopadaju unutar SNS ali isto tako i da ponovo slave na netom završenim izborima jer su se opet našli na pobedničkoj strani.
Međutim, za Vučića, njihova stvarna vrednost leži drugde.
Ukoliko uporedimo njegove spoljnopolitičke poruke sa onima koje šalje unutar Srbije, neko neupućen bi rekao da je reč o dve različite osobe. U EU Vučić je kooperativan, bavi se ekonomijom, pravi prijatelje levo i desno, sa Makronom je na vežeš mi pertlu. Međutim, kad se vrati kući a fokus grupe kažu da mrvicu lošije stoji među desnici naklonjenim biračima, Vučić odjednom počinje da priča o kvarnom Zapadu koji Srbiji konstantno radi o glavi zbog mahnite iracionalne mržnje. Čemu to huškanje služi?
Kada dođe do situacije u kojoj mora da se opredeli za istok ili zapad, Vučić može da složi zabrinut izraz lica i svojim briselskim prijateljima poruči kako bi on rado stao uz njih, ali mu unutarpolitičke prilike to ne dozvoljavaju. Kako da, recimo, uvede sankcije Rusiji kad rulja maršira ulicama Beograda noseći ruske zastave i nazivajući ga izdajnikom? Ili, kako da pregovara oko statusa Kosova, pa razapeće ga nacionalisti u parlamentu! Drugim rečima, Vučić Evropi predstavlja javnost svoje zemlje kao ono na šta on sam potpiruje tu javnost. Mi kao nacija smo loš policajac, on je dobar. Mi smo haos koji on drži pod kontrolom.
Sada još samo treba da pristanemo da poverujemo u to.