Roman „Stjenice“ (Ljevak 2021) je po mnogo čemu reprezentativan dobitnik književne nagrade „Štefica Cvek“: delo je mlade autorke Martine Vidaić, sa inteligentnom i nezavisnom junakinjom priče, unekoliko eksperimentalne forme, bogato pronicljivim društvenim zapažanjima. Ono što ovaj roman čini posebno vrednim pažnje i priznanja jeste bogat i slojevit prikaz kompleksne lične i socijalne pozicije uspešne protagonistkinje spram njenog skromnog porekla sa margine.
Triler i psihološki roman
„Stjenice“ su psihološki roman, roman unutrašnjeg toka svesti uspešne mlade arhitektice Gorane Hrabrov, ujedno i triler sa napetim tokom radnje. Ova dva žanrovska aspekta romana deluju komplementarno jer triler elementi priče, tajanstvena smrt junakinjinog muža i njen beg od policije zbog mogućeg požara koji je podmetnula, proishode iz junakinjinog psihološkog stanja, njenog gubitka sećanja usled traume i njene nemogućnosti da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom.
Štaviše, triler atmosfera još snažnije sugestira junakinjina snažna osećanja teskobe i usamljenosti. Utoliko je originalni žanrovski spoj uspešno ostvaren. Slično se može oceniti i postupak pisanja celog narativa u jednom pasusu – ta gustina i težina teksta, iako možda nije bila nužno jedino valjano rešenje, dodatno sugeriše emotivno i psihičko stanje protagonistkinje.
Na stilskom planu, uostalom, očito je da je reč o talentovanoj autorki koja ume da pogodi ton pripovedanja i koja vlada rečenicom. Ovo i nije toliko iznenađujuće, imajući u vidu da je Martina Vidaić višestruko nagrađivana autorka nekoliko zbirki poezije (Goran za mlade pjesnike dobila je za zbirku „Era gmazova“, a Ivan Goran Kovačić za najbolju zbirku pjesama dobila je za zbirku „Mehanika peluda“). Ono što je ovim romanom pokazala jeste i umeće psihološkog portretisanja likova. Lik junakinje-pripovedačice je naravno suštinski značajan, ali poseban uspeh psihološkog portretisanja u ovom romanu jeste i to što uprkos pripovedanju u prvom licu mi ipak dobijamo uvid u tuđe perspektive na samu pripovedačicu, kao i sažete, ali efektne crte drugih likova.
Pritom, ovi uvidi ne proishode isključivo iz perspektive perceptivne junakinje, već i iz samih likova, čije reakcije i replike su date dovoljno uverljivo da, uprkos dominantnosti pripovedačicinog-junakinjinog glasa, pružaju nove i autentične poglede na Goranu. S tim u vezi, možemo uočiti prisustvo implicitne autorke romana koja poziva čitatelje da pripovedačici prilaze ne samo sa razumevanjem nego i sa izvesnim otklonom, ali i da odvoje razumevanje i za druge likove.
Ko je Gorana Hrabrov?
Gorana Hrabrov je slojevit književni lik koji naizmenično izaziva i empatiju i iritaciju čitatelja. Njena inteligentna, ponekad cinična i razočarana zapažanja o svetu oko sebe dok je pratimo kroz ulice Zagreba, a potom i malog hrvatskog ostrva, bude saosećanje za usamljenost i teskobu s kojima Gorana ne zna kako da se nosi. Istovremeno ta teskoba na momente postaje nerazumljiva i daleka čitateljki.
S jedne strane, junakinjino stalno ponašanje po automatizmu za koji nema nikakvo objašnjenje deluje frustrirajuće za čitateljku koja očekuje razvoj junakinje i povratak kontrole nad sopstvenim postupcima. S druge strane, ipak, Gorana Hrabrov je samosvesna, sklona auto-ironiji i bez ustezanja pred kritikom i samokritikom: „Palikuće svih zemalja ujedinite se. Ima nas još koji ne umijemo shvatiti sami sebe, ali znamo da treba rušiti“.
Hrabrost junakinje koju joj ime jasno sugeriše jeste upravo u spremnosti na to suočavanje sa sobom, sa svojom prošlošću i identitetom. Potreba za tim suočavanjem, čitateljki postaje jasno do kraja romana, i jeste glavni pokretač junakinjinih prvobitno neshvatljivih postupaka, pre svega središnje odluke da se vrati u rodni grad.
Tokom središnjeg dela romana, dok Gorana besciljno luta od jednog člana svoje porodice do drugog, otkriva nam se slojevita slika njenog ambivalentnog odnosa sa porodicom i koreni njene sveprožimajuće usamljenosti: „Pogledala sam ih sve skupa. Bili su kompaktni, zbijeni oko stola na način koji je sugerirao da im više nitko ne treba. To je bio njihov život, taj krug, možda previše ograničen, možda zagušujući, ali svakako dovršen i čvrst“. Ova slika, kao i mnogo drugih u romanu, nije jednostrana. Vidaić jednako dobro stvara prikaz porodične topline i zaokruženosti, kao i prikaz krhkosti ove atmosfere. Idilični veo može spasti od bilo kakvog pokreta ili replike člana porodice, otkrivajući Gorani izveštačenost i hladnoću u likovima u kojima ona inače prepoznaje brižnost i toplinu.
Gorana čezne za pripadanjem, ali joj to nije moguće – ne pripada ni svom profesionalnom miljeu, arhitektima, s kojima se ideološki razmimoilazi, a ne pripada ni svojoj porodici. Razlozi tom nepripadanju su višestruki, a sama junakinjina potreba za pripadanjem jako je ambivalentna.
Distanca između junakinje i njene porodice nastala je već rođenjem, samom činjenicom Goranine neobične pozicije deteta starih roditelja, koje je imalo nećake i nećakinje starije od nje. Tu distancu zatim je sama Gorana u svojoj mladosti priželjkivala: „Sve te klupe znale su da sam namjerno otjerala svog prvog dečka, jer sam se bojala da s njim nikada neću napustiti ovo mjesto“.
Njena uspešna karijera nagrađivane arhitektice iz Zagreba, čini se barem delimično, rezultat je potrebe za sigurnošću od života na periferiji i u siromaštvu iz kog potiče. Istovremeno, ipak, ona čežnjivo i samosažaljivo posmatra dovršeni i čvrsti krug kom više ne pripada. Da ne pripada, ako i sama na trenutke zaboravi, njeni rođaci će je podsetiti, bilo svojim strahopoštovanjem i divljenjem pred njenim uspesima i obrazovanošću, bilo defanzivnim i prkosnim stavom koji odaje sopstveno osećanje nesigurnosti. Roman, dakle, jednako dobro prikazuje udaljenost koju Gorana oseća spram svoje porodice, ali i udaljenost koju njena porodice oseća spram nje.
U jednoj od najboljih scena romana, koja opisuje susret Gorane sa njenim mnogo starijim bratom, uverljivo i precizno se prikazuje sva ambivalentnost (ne)pripadanja usled klasne, ali i rodne distance. Mi posmatramo groznu kuću Goraninog brata, zdanje od crvenih blokova i frankenštajn soba, iz njene perspektive, perspektive uspešne arhitektice sa kulturnim kapitalom. Zatim vidimo podrugivanje Goraninog brata i njegove adolescentne ćerke Gorani na račun njenog doktorata (Iritiralo me što me tjera da zvučim nadmeno). Na kraju saznajemo, iz Goraninog razgovora s bratom, prepunog tihog dugotrajnog besa i ogorčenosti, da su među uzrocima distance između Gorane i njene porodice i rodne politike – bratovljevo osećanje ugroženosti od Goranine nerazumne težnje da bude muško, odnosno njene težnje da bude samostalna i samodovoljna, i njegovo kontrolišuće nasilničko ponašanje prema sestri. U svakom segmentu ove razmene produbljuje se prikaz kompleksne dinamike između likova, dinamike koja se stvara u preseku različitih osa društvene pozicionalnosti – generacijske, klasne, rodne.
Klasna rastrzanost i potreba za ponovnom izgradnjom
Društveni aspekt romana dodatno je inkorporiran u pripovest kroz junakinjinu profesiju arhitektice. Njeno zanimanje, kako je kritika već primetila, nije nikakav ukras, već suštinski značajna odrednica junakinjine ličnosti i perspektive kroz koju posmatra svet oko sebe. Goranina profesija naročito je važan element u konstruisanju perspektive kojom se efektno oslikava i Goranina privilegovana društvena pozicija i siromaštvo njene porodice. Uz to, pogled arhitektice osvetljava na originalan način i širi pejzaž post-socijalističke balkanske države, nagrđen prostor, vladavina lošeg historicizma, frankenštajnske kuće. Pri kraju romana, ipak, intelektualni razgovor o arhitekturi koji je Gorana vodila sa svojim kolegom neubedljivo i neuklopljeno u ostatak narativa.
Na strukturnom planu, Goranina profesija opet ima centralnu ulogu. Kraj središnjeg dela romana i kraj Goranine besciljne potrage u rodnom mestu jeste upravo u njenom završetku davno započetih poslova – u dovršavanju renovacije stare porodične kuće. Završetak radova na kući metaforički predstavlja Goranino pomirenje sa detinjstvom i onim odakle potiče. Njeno pređašnje neprihvatanje rastrzanosti kuće kao izraza rastrzanih porodičnih odnosa prelazi u sadašnje prepoznavanje jedinog rešenja – „pretvaranja kuće u neku vrstu spomenika onome što smo bili“.
Uprkos jasnom razvoju junakinje, koji se potom potvrđuje njenim povratkom u Zagreb i suočavanjem sa sadašnjim nedovršenostima u njenom životu, Goranina auto-destruktivnost i samoubilačke misli ne jenjavaju. Iako su izvori Goranine usamljenosti bogato motivisani, krajnja auto-destruktivnost ipak nije, ona do kraja pripovesti ostaje deo junakinjine ličnosti kom nemamo pristup i za koju potencijalno čitatelji ne mogu imati ni razumevanje.
S druge strane, junakinja završava svoju pripovest uz radikalnu promenu u odnosu na početak – potreba za rušenjem postaje potreba za ponovnom izgradnjom. Stvarni događaj, zemljotres u Zagrebu 2020. godine, iskorišćen je kao katalizator radikalne prekretnice u psihi junakinje koja gubi autodestruktivni nagon i dobija nagon za obnovom. Iako pripovedačica u poslednjoj rečenici romana život opisuje kao uzaludan, užasan i jedino moguć, ovaj kraj se ipak može pročitati kao srećan – jer junakinja konačno otkriva da životno uporište ne može pronaći isključivo u sebi, da se ono mora tražiti u zajednici, u radu izgradnje za zajednicu.
