Oktobarski salon: prespavana stvarnost Sanjara

Oktobarski salon, najznačajnija smotra savremene umetnosti u Srbiji, nedavno je otvoren na više lokacija u Beogradu sa umetničkim radovima preko 60 umetnica i umetnika. Međutim, njegove sprege sa privatnim interesima kako na lokalnom, tako i na zapadnom, umetničkom tržištu, ponovo otvaraju pitanja društvene odgovornosti ove javno finansirane manifestacije.

Kustosi Oktobarskog salona po peti put za redom dolaze iz inostranstva. Ovaj put, radi se o italijanskom kustoskom dvojcu Ilariji Maroti (Marotta) i Andreji Baćin (Baccin), globalnoj umetničkoj javnosti najpoznatiji po umetničkom časopisu CURA. Salon nosi naslov „Sanjari“ a prema rečima kustosa cilj izložbe leži u „preispitivanju ne samo varljive i dvosmislene prirode realnog, već i prostora umetnosti, koji je zamišljen kao prostor slobode  koji može da dovodi u pitanje izvesnost realnog sveta, stečenog znanja i naših uverenja“.

Ovogodišnje izdanje Salona broji preko 60 umetnica i umetnika, među kojima svega njih šestoro živi i radi u Beogradu, odnosno Srbiji, dok ostatak učesnica i učesnika dolazi mahom iz zapadne Evrope i severne Amerike. Izložba je smeštena u više prostora, među kojima je centralni zgrada Muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici koja i pored održanog konkursa i odabranog rešenja za rekonstrukciju i dalje ostaje nerenovirana. Ostatak izložbe je smešten u prostorima Kulturnog centra Beograda (KCB) koji je i zvanični organizator Oktobarskog salona, kao i u parku Muzeja Jugoslavije, pored dva umetnička rada u javnim prostorima u centru grada.

Jedna od  specifičnosti  ovogodišnjeg Salona predstavlja i  ozbiljno vremensko odstupanje od otvaranja koje je ranijih godina uglavnom bilo smešteno u oktobru kako bi se držalo do imena manifestacije koje nosi naziv po 20. oktobru, danu kada je Beograd oslobođen od nacističke okupacije. Ovoliko vremensko odstupanje samo naglašeno potvrđuje činjenicu da je sadašnji Oktobarski salon otuđen od vrednosti koja simboliše njegov naziv, kao i povoda njegovog osnivanja.

“Biblioteka Sanjara” u okviru 58. Oktobarskog salona; Foto: Nemanja Knežević / KCB

Problem bijenalizacije Oktobarskog salona

Pored višemesečnog odstupanja od otvaranja na dan oslobođenja glavnog grada, Oktobarskom salonu je dodat alternativni naziv „Beogradsko bijenale“. Podsećamo, Oktobarski salon je odlukom gradske uprave 2014. godine pretvoren u bijenale, odnosno transformisan u globalno „popularni“ model održavanja sličnih reprezentativnih manifestacija po kojima se svake druge godine organizuje izložba, umesto svake godine kako je održavan od osnivanja 1960. godine kada je za cilj imao pružanje pregleda najkvalitetnije savremene umetničke produkcije u proteklih godinu dana.

Razlozi takve odluke gradskog Sekretarijata za kulturu, tada na čelu sa Vladanom Vukosavljevićem, bili su da će se tako ostvariti finansijske uštede, s obzirom na činjenicu da je Salon u potpunosti finansiran javnim novcem, i da će se podići kvalitet manifestacije spajanjem dva godišnja budžeta u jedan dvogodišnji. Nakon te odluke donešene u sklopu politika štednji u javnom sektoru, pokazalo se da se budžet Salona zapravo  smanjio jer iznos koji bi Salon dobio za dva izdanja dok se održavao svake godine je ukupno bio veći od iznosa koji bi mu većinski grad, ali i republika, dodelili za jedno dvogodišnje izdanje.

Budžet ovogodišnjeg izdanja ostaje za sada nepoznat, s obzirom na činjenicu da u trenutku objavljivanja ovog teksta, članice i članovi odbora OS-a, kao i njegove producentkinje nisu odgovorili na pitanja novinara Mašine o ukupnom iznosu budžeta ove javne manifestacije.

Kustoskinja, istoričarka i teoretičarka umetnosti i aktuelna predsednica srpske sekcije Udruženja likovnih kritičara (AICA) Jelena Vesić za Mašinu napominje da nije toliki problem što je Oktobarski salon postao bijenale, budući da koncept bijenala nije loša pojava po sebi: „Havana Bijenale koje je 1984. pokrenuo Vilfredo Lam (Wilfredo Lam) ili Trijenale-Indija inicirano 1968. samo su neke od velikih izložbi koje su odigrale značajnu ulogu u procesu dekolonijalizacije takozvanog Globalnog juga, u razbijanju pojma periferije ili inferiorne kulture u kontekstu dominacije Zapadne umetnosti. Mnoge savremene bijenalne izložbe su zanimljive, recimo OFF-Bijenale u Budimpešti.“ 

Ona napominje da je pravi problem zapravo proces koji se naziva bijenalizacija, odnosno, po njenim rečima, radi se: „o jednom mehaničko-izlagačkom ’ventiliranju’ proizvoljno izabranih umetničkih trendova i radova“, o jednom „industrijski uniformisanom formatu mega-izložbe“.

Kako Jelena Vesić dalje objašnjava, u praksi se obično radi o džentrifikaciji i „vulgarnom osavremenjavanju“ već postojećih velikih izložbi – gradskih, regionalnih i međunarodnih – izložbi koje su bile osnovane u konkretnom kontekstu i konkretnom mestu sa određenim društvenim planom i umetničkim razlogom, a vremenom su bile konceptualno razvijane i menjane budući da su se menjale i same okolnosti.

Tokom ubrzavanja neoliberalne globalizacije u poslednjih par decenija, otvoreno je na desetine bijenala širom sveta u trci gradova i država u priključivanju globalnom kapitalističkom umetničkom sistemu. Veliki broj stručnjaka za istoriju bijenala problematizovao je njihovu ulogu u lokalnim političkim i ekonomskim kontekstima, pre svega izrazivši zabrinutost zbog političke zloupotrebe bijenala za lažno predstavljanje autoritarnih država kao demokratskih, signalizacije globalnom kapitalu da su države spremne za strane direktne investicije, neodrživo razvijanje turizma uprkos protivljenju lokalne zajednice, kao i zloupotrebe javnog novca siromašnih država na periferijama globalnog kapitalističkog sistema od aktera koji dolaze iz najrazvijenijih, najčešće zapadnih, centara. Konačno, posledica je ta, kako i naša sagovornica, Jelena Vesić zaključuje da „bijenalizacija čini svaku izložbu istom i samim tim – nebitnom“.

Performans Sonje Radaković u okviru 58. Oktobarskog salona; Foto: Nemanja Knežević / KCB

Ko vodi a ko stoji iza Oktobarskog salona

U tom kontekstu alarmantna je činjenica da je među 64 „sanjara“ svega šestoro umetnica i umetnika koji žive i rade u Beogradu i da se u kustoskom timu nije našlo mesto ni za jednog od lokalnih kustosa, te se postavlja pitanje koliko Salon ispunjava svoju javnu dužnost da razvija lokalnu umetničku scenu i društvo.

Činjenicu da se radi o trendovima bijenalizacije kada je reč o Oktobarskom salonu, prema mišljenju Jelene Vesić nije samo pitanje toga da li će se izložba održati svake godine ili svake druge, već je reč o pitanju smisla ili besmisla savremene umetnosti: „Bojim se da izložba Oktobarskog Salona ide putem besmisla jer su kustoske koncepcije sve banalnije, a izbor umetnika proizvoljan i površan. To je i danas slučaj. Oktobarski Salon ne treba da postane i bijenale, jer je takođe, lokalnoj umetničkoj sceni preko potreban prostor i mesto za izlaganje. Uostalom – da li se zaista u Beogradu dešava toliko velikih izložbi svake godine da, eto, Oktobarski Salon može biti i Bijenale? Nemojmo se obmanjivati, u pitanju su rezovi kulture i to je katastrofa na duže staze, a posebno u Covid-19 okolnostima kada su države naročito pozvane da podrže sve javne sektore – zdravstvo, prosvetu i svakako kulturu.“

Posebnu zabrinutost izaziva sastav upravnog odbora Salona koji imenuje Skupština grada Beograda, odnosno njegova vladajuća većina, u kojem su se našla ista lica koja se nalaze u odborima i na vodećim mestima u druge dve centralne institucije za savremenu umetnost u Srbiji – Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) i programskom savetu za predstavljanje Republike Srbije na Venecijanskom bijenalu, najznačajnijoj smotri savremene umetnosti u svetu.

U odboru ovog Salona su se našli prethodna direktorka KCB-a Gordana Goncić, čije je imenovanje propraćeno kontroverzama oko političkog nepotizma s obzirom da se radi o supruzi glumca Svetislava Goncića koji je blizak vladajućoj partiji, zatim istoričarka umetnosti Marijana Kolarić koja je nedavno imenovana za direktorku MSUB-a na konkursu koji je izazvao sumnje zbog konflikta interesa između ove javne institucije i privatne galerije „Novembar“ čija je u tom trenutku bila direktorka i kustoskinja. Pored njih, u odboru su se našli i umetnici Đorđe Ozbolt i Vladislav Šćepanović čija imena se često mogu pronaći u odborima javnih institucija za savremenu umetnost, kao i Svetlana Jovanović.

Osim učestalog pojavljivanja istih ljudi na odlučujućim pozicijama, čitav proces donošenja odluka o organizovanju Oktobarskog salona je netransparentan na šta je upozorio i istoričar umetnosti Jerko Denegri u kritici poslednjeg izdanja Salona, problematizujući kriterijume po kojima odbor poziva kustose i bira usmerenje Salona.

Poslednje izdanje salona, „Čudo kakofonije“, otvorilo je probleme odnosa javne izložbe i privatnih galerija koje je istraživao vizuelni umetnik Luka Knežević-Strika intervenišući na mapi Oktobarskog salona, na kojoj se našla reklama za tada novootvorenu privatnu galeriju „Novembar“ koja nije bila u sastavu izlagačkih prostora Salona, dodavši brojne javne i nezavisne galerije koje iz nejasnih razloga nisu bile uvrštene u ovu promociju. „Glavni problem s tim je što je Oktobarski salon finansiran javnim novcem“, ističe Knežević-Strika, „a više nego upitno je da li se takvim radom najbolje zastupa javni interes u polju umetnosti i kulture. Sve više deluje da se Salon pretvorio u manifestaciju na kojoj lokalni trgovci savremenom umetnošću dobijaju priliku da se oprobaju u prodaji relativno svetski poznatih umetnika jednom malom broju bogatih ljudi.“

Sanja Ćopić, “Važno je da budeš svesna svega u svakom trenutku”, 2018. Rad je izložen u okviru 58. Oktobarskog salona; Foto: Nemanja Knežević / KCB

Šta lokalna umetnička scena ima od Beogradskog bijenala

Kako Mašina saznaje, u trenutku otvaranja Salona lokalni umetnici su još uvek bili u neizvesnosti da li će uopšte biti plaćeni za učešće na izložbi i da li će im biti pokriveni produkcijski troškovi. Povrh nefer radnih uslova, pojedini učesnici su iskusili i neprofesionalnu i nekolegijalnu komunikaciju sa kustoskim parom i delom tima Salona u koju su novinari Mašine imali uvid.

Miodrag Vargić, član radne grupe za fer praksu u Udruženju likovnih umetnika Srbije (ULUS), najveće lokalne reprezentativne umetničke organizacije koja zastupa radne i umetničke interese umetnika, za Mašinu naglašava važnost da umetnici budu plaćeni za svoj rad: „Svaki građanin treba da živi pristojno od svog rada i nije jasno zašto bi se profesija umetnika razlikovala od bilo koje druge profesije. Umetnici takođe imaju porodice i svakodnevne troškove, a da ne govorimo još i o  troškovima produkcije umetničkih radova. To jednostavno nije fer jer ima fantastičnih umetnika i umetnica koji jedva sklapaju kraj sa krajem.“ Vargić zaključuje da je izrazito važno da se uspostave ravnopravnost  i jednaki uslovi za sve učesnike u lancu umetničke proizvodnje kako bi produkcija i profesionalnost umetničke scene bili održivi. Principi fer prakse zasnivaju se na etici, solidarnosti, zajedničkoj odgovornosti, fer distribuciji finansijskih sredstava i nagrada prema ličnom angažmanu umetnika.

Jedna od izjava kustosa ovogodišnjeg Salona za lokalne medije bila je da oni pružaju priliku lokalnim umetnicima da izlažu uz najveća svetska imena, međutim, veoma mali broj izabranih lokalnih umetnika – koji uglavnom nisu proizveli nove umetničke radove za Salon, već izložili prethodno nastale, te koji su bili izloženi prekarnim radnim uslovima – postavlja pitanje šta ta prilika za njih uopšte znači i na koji tačno način unapređuje njihov umetnički rad i socijalni status.

Takođe ostaje nejasno šta su tačno italijanski kustosi doneli od resursa u Beograd, dok je vidno da se generalno radi o ekstrakciji lokalnih javnih resursa čime se podupire bojazan stručnjaka da bijenali trenutno nisu ništa drugo nego sredstvo za sprovođenje neoliberalne globalizacije i komodifikacije umetničkog rada. Knežević-Strika zaključuje: „Konačno, ja ne znam da li nam treba ovakav Salon i da li ću otići da ga pogledam. Ako odem, biće pre svega zbog mlađih umetnika koji nemaju gotovo nikad prilike da kod nas  izlažu na solidno produciranim izložbama. Mislim samo da je otužno što je ta prilika, uz povećani budžet postala četiri puta manja, dva puta  bijenalizacijom, a dva puta selekcijom.  Ako već  ne može da bude prostor za sve, prostor koji bi ova manifestacija trebalo da otvara mladim lokalnim umetnicima morao bi da se širi, a ne sužava.”

U kontekstu ekonomskih zbivanja poslednjih godina u Srbiji, ovakav Salon deluje kao još jedan primer u beskonačnom nizu prebacivanja javnog novca u ruke onih najbogatijih koji su toliko van svake regulacije da im se dopušta da rade bez skoro ikakve zainteresovanosti za lokalnu umetničku scenu i društveni kontekst. No, da Oktobarski salon može i drugačije da se organizuje i promišlja, potvrđuju i mnogobrojni primeri iz prošlosti ove manifestacije a na to podseća i Jelena Vesić dajući smer za njen drugačiji razvoj – kontra sadašnjoj bijenalizaciji: „Izložba Oktobarskog salona bi mogla da se ozbiljno izvodi kustoski i konceptualno, mogla bi da ima međunarodnu reputaciju i relevantnost – ukoliko bi se uzela učešća u zajedničkom i dalekosežnom razmatranju problema  današnjice – i mogla bi da bude produktivno mesto sureta za umetnike i umetnice iz zemlje i inostranstva. Ne postoji nikakav razlog da se stvari razvijaju u pravcu bijenalizacije, ukoliko nije u pitanju pritisak vlasti.“

Prethodni članak

Jadikovke poslodavaca neargumentovane

„Saradnja ne sme da se svede na zbrajanje pukih brojki“ jedan od zaključaka razgovora „O mogućnostima zajedništva“

Sledeći članak