Za razliku od prethodnog – nezavršenog – konkursa za direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu koji je, kako su već mnogi pisali, po mnogo čemu okarakterisan kao netransparentan i zakonski – u najblažem slučaju – upitan, aktuelni konkurs, stiče se utisak, želi se predstaviti u drugačijem svetlu. To pokazuje i predstavljanje prijavljenih kandidatkinja i kandidata, koje se, na (pozitivno) iznenađenje mnogih, odigralo pred očima javnosti.
Podsetimo, prethodni konkurs se neslavno završio tako što je Vlada Srbije donela odluku o imenovanju Viktora Kiša za vršioca dužnosti koji se na raspisani konkurs u januaru 2019. godine nije ni prijavio – ignorišući tako čitavu konkursnu proceduru i nadležne institucije. Veliki deo stručne javnosti, stoga, gaji minimalna očekivanja, ukoliko uopšte neka, dok se šira javnost i dalje često pita, nemojmo to izgubiti iz vida – šta to beše Muzej savremene umetnosti i gde se tačno nalazi.
Na aktuelni konkurs se (ponovo) prijavio izrazito mali broj kandidata i kandidatkinja što već u samom startu govori o „reputaciji“ konkursa za upravljačka mesta javnih institucija kulture, posebno Muzeja na Ušću, koji sad već ima komplikovanu istoriju izbora novih-starih direktora, te vršioca dužnosti, držeći ga tako u okolnostima permanentnog vanrednog stanja.
Članovi Upravnog odbora Muzeja u sastavu: Vladislav Šćepanović (umetnik, redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, predsednik UO), Nikola Božović (umetnik, docent na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu), Svetlana Mitić (kustoskinja i istoričarka umetnosti, predstavnica muzejskog kolektiva), Aleksandar Leka Mladenović (umetnik, redovni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu), Sanja Poštić (umetnica) mogli su čuti sledeće predloge programa: Nele Tonković, istoričarke umetnosti, nedavno nezakonito smenjene direktorke šabačkog Narodnog muzeja, Marijane Kolarić, takođe istoričarke umetnosti, kustoskinje privatne galerije Novembar iz Beograda, Slobodana Nakarade, bivšeg dugogodišnjeg v.d. direktora MSUB-a i Branka Popovića, teoretičara performativnih i vizuelnih umetnosti, kustosa, reditelja i performera, poznatog u domaćoj javnosti pre svega po seriji programa pod nazivom „New mUSEum“ realizovanog u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.
(Ne)očekivani kandidati
Tokom tročasovnog javnog predstavljanja mogli smo čuti skoro pa i očekivane programske vizure prijavljenih kandidatkinja i kandidata, imajući na umu njihov prethodni profesionalni angažman.
Dok je Nela Tonković zagovarala model javne institucije muzeja suvereno predstavljajući svoj program baziran na prethodnom iskustvu vođenja ključne muzejske institucije u gradu Šapcu, akcentujući menadžersku perspektivu predloženog programa, Marijana Kolarić svoju je viziju muzeja formulisala kroz nekoliko strateških tačaka predstavljenih u opštim tezama (razvoj kolekcije i programa, rad na ljudskim resursima i razvoju publike, saradnja sa privatnim sektorom). Slobodan Nakarada je program predstavio iz perspektive svog dosadašnjeg upravljačkog iskustva vođenja Muzeja, te problema sa kojima se suočavao, naročito u komunikaciji sa prethodnim ministrom kulture, dok je jedini koji je ponudio znatno drugačiju viziju Muzeja bio Branko Popović, kandidat koji je ujedno i najmanje poznat javnosti.
Bazirajući svoju viziju budućeg Muzeja savremene na konceptu „muzeja kao zajedničkog dobra“ koji stoji u radikalnoj suprotnosti sa dominacijom „birokratsko-menadžerskog“, „korporativnog“ i „tržišno orijentisanog“ profila savremenog Muzeja kojima se mnogi regionalni a ni svetski muzeji nisu oduprli, Branko Popović je ponudio model koji se bazira na tesnoj povezanosti i saradnji između muzeja, umetničkih škola i akademija, te progresivnih društvenih pokreta. Formulišući ga krilaticom tri A – akademija, aktivizam, art (AAA), naglasio je nužnost uvođenja transdisciplinarnih kolektivnih praksi saradnje proizvodeći tako nove oblike znanja, zajedništva, novog jezika umetnosti – konačno, nove kritičke institucije.
Iako se tokom javne prezentacije činilo da ovakvoj, poprilično drugačijoj viziji muzeja, nije ni mesto ni vreme, što zbog dominacije koncepata kojima je ovako izložena vizija bila u dijametralnoj suprotnosti, što zbog često bledih i začudnih pogleda pojedinih članova Upravnog odbora, ovakve muzejske koncepcije u svetu, pa čak i u regionu, nisu nikakva novina.
One godinama postoje i opiru se dominantnim trendovima menadžerizacije, privatizacije i komercijalizacije javnih muzejskih ustanova širom sveta. Jedan od takvih primera dugo godina je bila i Moderna galerija u Ljubljani, sve do nedavno kada je dugogodišnju direktorku, Zdenku Badovinac smenila nova desna Vlada Janeza Janše.
Iako se i kandidatkinja Nela Tonković u svom predstavljanju pozvala eksplicitno na takve primere muzejskih koncepcija, pominjući kao referentnu tačku koncept „radikalne muzeologije“ prominentne istoričarke umetnosti Kler Bišop (Claire Bishop), u njenom daljem izlaganju ostalo je nejasno na koji način i u kojoj meri bi predloženi program mogao da bude alternativa „privatizovanom savremenom muzeju kreativno i intelektualno osakaćenom oslanjanjem na blokbaster izložbe namenjene privlačenju korporativnih investitora, filantropa i masovne publike“ kako to sama Bišop oštro naglašava u zaključku svoje knjige. U jednoj viziji istovremeno spojiti ideju „korporativnog donatorstva“ sa posebnim prijateljima „kuće“ koji bi dolazili iz redova ekonomske elite (Tonković), očevidno je kontradiktorno sa idejom koja stoji u srži prakse radikalne muzeologije – proizvodnja kritičkih kulturno-umetničkih, kustoskih i muzeoloških praksi koje „dovode u pitanje sadašnjost i misle drugačiju budućnost“ (Bišop).
Simulacija javnog predstavljanja kandidata ili: da li je i ovaj konkurs unapred namešten?
Mnogi relevantni stručnjaci iz oblasti istorije i teorije umetnosti, kulturnog menadžmenta, te savremenih kustoskih i muzeoloških praksi, vrlo su kritični spram novopropisanih konkursnih uslova, koji se sastoji od krajnje šturih i bazičnih konkursnih kriterijuma (poput: kandidat mora da ima državljanstvo Srbije, visoko obrazovanje u okviru društveno-humanističkih nauka, najmanje pet godina radnog iskustva u kulturi, da protiv njega nije pokrenut krivični postupak, da ima aktivno znanje jednog svetskog jezika?!).
Kritični su i spram aktuelnog saziva iznenađujuće unisonog Upravnog odbora koji je pomenute konkursne uslove formulisao, a čija se kompetencija dovodi u pitanje upravo iz razloga što sami njeni članovi, to jest, njegova većina – nema bazično iskustvo u muzejskom radu, ni u savremenoj muzealizaciji, ni u istoričarsko-umetničkoj niti kustoskoj praksi, budući da su većina umetnici (od pet članova Upravnog odbora četiri člana su prevashodno umetnici, dok je jedino predstavnica kolektiva zaposlenih kustoskinja i istoričarka umetnosti).
Dodatno, određena imena se (pre)često dovode u privatno-interesnu vezu, već unazad dugi niz godina. Recimo, Vladimir Šćepanović i Nikola Kolja Božović, kako možemo saznati jednostavnom pretragom na internetu, ne samo da predaju na istom fakultetu, oni i izlažu zajedno, često su u zajedničkim komisijama, odborima, savetima (Venecijansko bijenale, Oktobarski salon) a u vezi sa tim pominje se i čuveni premijerkin Savet za kreativne industrije čiji je Nikola Božović član od samog početka. Nije li već previše neprimereno da se ova dva imena ponovo nađu, rame uz rame, u ovom novom (upravnom) odboru – ili preciznije, sasvim neprofesionalno, budući da je sukob interesa latentno prisutan?
Celokupan događaj je delovao kao da je „režiran“, na šta je upućivalo i suptilno favorizovanje kandidatkinje Marijane Kolarić, iako je njeno izlaganje bilo možda i najneubedljivije u odnosu na ostala tri kandidata. Tom prilikom član UO Nikola Božović, sam se pohvalio da je učestvovao na izložbi koju je pomenuta kandidatkinja, Marijana Kolarić, organizovala u Šangaju pre nekoliko godina, u vreme bivšeg ministra Vukosavljevića, sa kojim je, slučajnosti ili ne, isti taj Božović učestvovao u promociji srpskog kulturnog centra u Pekingu.
Stoga, koliko god mnogi pozdravljali odluku Upravnog odbora Muzeja savremene da razgovor sa kandidatima učini fizički i javno dostupnim, dajući tako naznake o mogućnosti transparentnijeg uvida u konkursne procedure, pridržavanja zakonskih okvira, te boljeg praćenja pojedinih konkursnih faza, preovladao je utisak unapred režiranog live izvođenja javno-birokratskih procedura, to jest, njihova simulacija.
Na kraju, treba se zapitati i o ulozi nove ministarke kulture, Maje Gojković, koja je u startu pokazala veliki interes da se problem Muzeja reši na drugačiji način od njenog prethodnika. A kako je sama u više navrata javno izjavljivala, velika je obožavateljka pop art-a, kao i njen kolega, zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, koji je, kako sam kaže, upravo od Endija Vorhola naučio da kritički razmišlja. Po ko zna koji put ponovo, slučajnost ili ne, baš onih umetničkih tendencija koje, „na srpski način“ zastupaju i promovišu aktuelni članovi UO Šćepanović i Božović, ali i Leka Mladenović. Da li je kod nas umetnički svet baš toliko mali ili su, u pitanju, kojim slučajem, isprepletani interesi male grupe ljudi iz umetničko-političkog sveta koje vodi jedna jedina zajednička vodilja – privatni interes – ostaje da vidimo.
