Vanredno stanje u kulturi: Muzej savremene, javni konkurs i izložba Marine Abramović

Foto: Bojana Janjić; MSUB / MoCAB / Facebook

Pompeznim najavama spektakla godine, izložbe Marine Abramović, zataškan je problem koji Muzej savremene umetnosti na Ušću drži u okolnostima permanentnog vanrednog stanja. Okolnostima u kojima su i mnoge druge institucije kulture od „nacionalnog značaja“ godinama unazad.

Nakon više od decenije od kako je Muzej savremene umetnosti u Beogradu bio zatvoren za javnost zbog rekonstrukcije zgrade koja je prošla niz komplikovanih faza, kako trenutno stoje stvari, slična situacija, po pitanju vremenskog okvira ali i „komplikovanosti“ slučaja, desiće se i sa izborom novog direktora Muzeja na Ušću.

Naime, u periodu u kojem je Muzej na Ušću pasiviziran do stanja „veštačke kome“, sama institucija je pretrpela nekoliko smena vlasti, direktora, v.d. direktora, finansijskih i pravno-birokratskih kriza da bi muzej zvanično bio otvoren 20. oktobra 2017. godine, baš na dan obeležavanja 73. godišnjice od Oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Uz pompezno otvaranje i nekoliko propratnih incidenata koji su se desili na samom otvaranju i zbog kojeg su privedena dva umetnika, Muzej je, uz strepnju, ogorčenje, prezir, ali i određenu nadu kulturno-umetničke javnosti, zvanično počeo sa radom. Međutim, postavlja se pitanje preti li Muzeju savremene umetnosti još jedno vanredno stanje?

Javnosti očigledno nije ostavljeno prostora za razmišljanje i diskutovanje o ovom pitanju, budući da su mediji danima zatrpani informacijama o mogućim načinima kupovine ulaznica za umetnički spektakl godine – izložbu „Čistač“ Marine Abramović, koja se u Muzeju otvara prestojećeg vikenda. Jer kako to organizatori izložbe ističu, „traži se karta više“, dok na njihovoj zvaničnoj fejsbuk stranici, kroz dosetljivu kampanju, iz dana u dan, možemo da vidimo „radove u pripremi“. A o rezultatima konkursa za izbor novog direktora ni reči. Tajac.

Sve to možda i ne bi bilo toliko čudno da od samog objavljivanja javnog konkursa za mesto direktora javne institucije Muzeja savremene umetnosti nije prošlo već više od sedam meseci, da se za to vreme ne samo pitanje izbora novog direktora zataškava, već se sama regularnost konkursne procedure dovodi u pitanje, budući da nadležno Ministarstvo kulture (iz nekog razloga?) ne radi svoj deo posla – a to je, da, nakon što su se kandidati prijavili sa svojim projektima, predstavili ih, Upravni odbor dao svoje mišljenje (kakvotakvo)1 imenuje novog direktora na osnovu iznetih predloga i mišljenja. Dakle, nužno je postaviti sledeće pitanje: ko stopira ovaj proces?

Večiti v.d. – ko, kako i za koga

Da ima smisla govoriti o vanrednom stanju u sektoru kulture koje u Srbiji traje već neku deceniju, pokazuju mnogi primeri, ali kada govorimo o nekoj skorašnjoj situaciji najčešće se pominju katastrofalne posledice mera štednje koje su institucije kulture dovele na rub propasti, a zaposlene u stanje delimične ili potpune hibernacije.

Međutim, problem „zvanične“ kulturne politike se dodatno usložnjava od uspostavljanja premijerkinog „ličnog“ savetodavnog tela za pitanja kulture – Saveta za kreativne industrije (SKI), u martu 2018. godine, koji, pored već postojećeg Nacionalnog saveta za kulturu (NSK), Ministarstva kulture, pitanja koja se kreću između nadležnosti i odgovornosti u sektoru kulture, čini sve konfuznijim. Naime, da u praksi stvari nisu baš tako jasne i precizne, kako bi se to očekivalo čitajući zakonske propise, možemo videti i na aktuelnom primeru tihog rata koji se poveo u povodu javnog konkursa za izbor direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Ako je do tada i bilo sumnje, sada je već sasvim jasno da premijerka Ana Brnabić i njen (lični) savet za kreativne industrije imaju sve više uticaja2 na izbor i reizbor upravnika i upravnica institucija kulture, kao i u mnogim drugim sferama iz oblasti kulturnih politika. Sasvim je očigledno i da ova dva tela – SKI i NKS – ne komuniciraju baš najbolje, što smo mogli da primetimo i prateći nedavnu javnu polemiku između neformalne premijerkine „savetnice“ za poslove kulture Aje Jung i aktuelnog Ministra za kulturu Vladana Vukosavljevića, povodom procedura dodele javnih sredstava finansiranja programa u oblasti kulture.

Postavlja se logično pitanje: čemu služi premijerkin savet, kad već imamo onaj koji organizuje i kojim koordinira Ministarstvo kulture (NKS)? I jedno i drugo telo ističu da žele da se bave strukturnim pitanjima, a nijedno ni drugo se ne bavi time, već isključivo partikularnim interesima artikulisanim različitim partijskim pozicijama i privatnim odnosima.

Čemu takvo „preskakanje“ nadležnosti Ministarstva kulture, kojem su sva ova pitanja u opisu posla i za koji je iz državnog budžeta izdvojena određena budžetska linija. Na kraju krajeva, zašto bismo angažovali još jedno institucionalno telo – a to Savet za kreativne industrije svakako jeste, uprkos stalnom isticanju da su članovi i članice saveta „volonterski stavili svoje vreme, iskustvo i ugled na raspolaganje“, odnosno neka vrsta „privatnog“ savetodavnog tela Ane Brnabić?

Nakon aproprijacije svega i svačega za potrebe partijske propagande SNS-a, kao i prodaje preostalih nacionalnih fabrika, te većine preostalih infrastrukturnih resursa, došao je red, očigledno, i na kulturu, koja, da bi brendirala partiju na vlasti ili služila kao resurs za posredna ili neposredna tržišta, prvo mora i da se zavoli (barem za potrebe televizijskog broadcastinga). Tako premijerka Brnabić na svečanom otvaranju Muzeja savremene izjavljuje da je njoj lično to bio „jedan od najlepših dana“ otkako je u Vladi, te da je kultura jedno od strateških usmerenja Vlade Srbije, dodavši: „Samo tako možemo napredovati svi zajedno. To je Srbija za koju se zalažem. To su inicijative koje me inspirišu da se bavim ovim poslom. Ovo su projekti zbog kojih svaki napor ima smisao“.

Nije nevažno primetiti da se ideja o „neformalnoj“ strukturi „vladara i vladarki iz senki“ već tada nazirala, budući da je već u tom slučaju svečanog otvaranja muzeja Vlada Srbije angažovala, mimo svih zakonskih procedura, bivšeg (!) ministra kulture Ivana Tasovca i tada (samo) direktorku jednog privatnog festivala – Beogradskog festivala igre, u međuvremenu i članicu Upravnog odbora MSUB-a, pomenutu Aju Jung – da za 30 miliona dinara, organizuju svečano otvaranje Muzeja na Ušću, u trajanju od punih sedam dana, 24 časa na dan.

Poređenja radi, to je približan iznos budžeta koji je MSUB uz podršku Ministarstva kulture i informisanja izdvojio za otkup umetničkih radova u periodu od 2007. do 2016. godine, dakle, za skoro čitavu deceniju (iako bi, po proceni, i dalje aktuelnog v.d. direktora Muzeja, Slobodana Nakarade, optimalan godišnji budžet za otkupe trebalo najmanje da iznosi 50 miliona dinara godišnje).

Otvaranje renovirane zgrade Muzeja savremene umetnosti u Beogradu – izložba „Sekvence“. (20. Oktobar 2017); Foto: Vladimir Jerić Vlidi

Između Nemanjine i Vlajkovićeve: u raskoraku, i dalje…

U međuvremenu je ponovo otvoren i Narodni muzej, nakon petnaest godina „rekonstrukcije“, a samo dva meseca nakon otvaranja, za direktora je ponovo izabrana Bojana Borić Brešković, koja je na toj poziciji bila od 2012. i to u svojstvu v.d. (!), po odluci Vlade Srbije.

Pomenuta v.d. direktorka, koja je tokom druge polovine devedesetih godina već u jednom mandatu upravljala ovom institucijom, povodom svečanog otvaranja muzeja, ključnu je zahvalnicu uputila Aleksandru Vučiću lično: „Ovaj projekat bilo je moguće ostvariti zahvaljujući kontinuitetu. Zato iznova zahvaljujemo predsedniku Srbije. Bez zajedničkih napora Muzej ne bi mogao da bude svečano otvoren“. Našavši se na listi u prvih 20 kandidata SNS-a za odbornike u Skupštini Beograda, te na spisku hiljadu intelektualaca koji su povodom gradskih izbora podržali Vučića i pomenutu vladajuću stranku – ne čudi njen reizbor, iako tek u svojstvu v.d.-a.

U statusu večitog „vanrednog stanja“ su – institucionalizovanjem prakse v.d. direktora – i mnoge druge ustanove kulture. Kako i sam ministar Vukosavljević navodi, njegovo Ministarstvo je zateklo ni manje ni više nego u svih 26 republičkih ustanova kulture v.d. situaciju – čime se uspostavlja i dodatna kontrola nad samom politikom određene institucije.

Uz sve „raskorake“ između Nemanjine i Vlajkovićeve, nije nevažno pomenuti i skandalozne konkurse beogradskog Sekretarijata za kulturu, a zatim i samog Ministarstva kulture, koji se već godinama unazad ponavljaju, tako ostavljajući ne samo zvanične institucije kulture u statusu kontinuiranog „vanrednog stanja“ već i čitavu nezavisnu kulturno-umetničku scenu, za koju se sve češće navodi da je pogon i motor koji, uprkos poražavajućim analizama, kulturu i umetnost danas u Srbiji, gura napred.

No, uprkos postojanju ne jednog, već, dakle, dva(!) državna tela zadužena za brigu o sistemskim pitanjima u sektoru kulture – konstantno nam izmiče (bilo kakav) odgovor na goruće probleme koji se tiču netransparentne i sumnjive raspodele gradskog i republičkog budžeta, netransparentne i nejasne odluke o favorizovanju privatnih projekata, festivala, institucija u odnosu na javne (recimo, slučaj Aje Jung, zatim Kusturice i njegovog Kustendorfa, paradigmatični su primeri), konstatno održavanje „vanrednog stanja“ u ustanovama kulture od nacionalnog značaja (upravo praksama koje godinama unazad u većini institucija kulture održavaju v.d. statuse), kršenja zvaničnih procedura i mehanizama funkcionisanja različitih javnih konkursa, festivala, manifestacija (poput Oktobarskog salona, Venecijanskog bijenala, i mnogih drugih).

Postavljanje izložbe „Čistač“ Marine Abramović; MSUB / MoCAB / Facebook

Slučaj izložbe Marine Abramović

A šta nam govori najava predstojeće „izložbe godine“ Marine Abramović? Govori nam da se opisano stanje stvari u institucijama kulture ne samo nastavlja već i da dobija nove dimenzije. Govori nam da premijerka Ana Brnabić sa svojim „ekspertskim“ timom nasilno primenjuje „logiku“ umetničkog tržišta, te dominantni mehanizam vladajućih kulturnih politika koji od svega pravi brend, jer šta reći – „Serbia Creates“3.

Marina Abramović se od radikalne umetničke performerke, iznikle iz jedne specifične modernističke neoavangardne prakse unutar jugoslovenskog Studentskog kulturnog centra sedamdesetih godina, transformisala u „džet-set“ umetničku promoterku sopstvenog brenda. Od prodaje potpisane šolje i majice sa sopstvenim likom, proizvodnje ekskluzivnih francuskih kolačića sa porodičnim grbom i potpisom, do objavljivanja autobiografije u kojima se socijalistička Jugoslavija predstavlja za potrebe zapadne publike – kako drugačije nego kao komunistička „tamnica naroda“. Svakako dobra prilika da se, ponovo, kao i prilikom otvaranja Muzeja savremene, srpska politička i ekonomska elita okupi u tom „hramu umetnosti“ i pokupi pelcer „probrane“ kulturno-umetničke elite čije će prisustvo svakako uveličati sam događaj.

I dok izložba samo što nije, vredi li zapitati se – koliko nas košta ovakva megalomanska izložba? Šta znači činjenica da je izložba realizovana uz podršku Vlade Srbije? Da li je to još jedan Vladin „kapitalni“ projekat, s netransparentim ugovorima, državnim tajnama i „poverljivim informacijama“?

Pojedini, upućeni, komentarišu da je budžet izdvojen za ovu izložbu skoro istovetan godišnjem budžetu Muzeja savremene umetnosti. Zato je važno postaviti pitanje da li je ova izložba vredna „žrtvovanja“ celokupnog redovnog godišnjeg rada Muzeja i njegovih zaposlenih – kojih je sve manje, zbog večitih „mera štednje“ – a koji se bave istraživačkim radom, prikupljanjem i promovisanjem savremene umetnosti i njenog nasleđa, koji mukotrpno i uz inače minimalna sredstva rade na međunarodnim projektima saradnje, permanentnom obrazovanju kadra, kao i svim ostalim muzejskim aktivnostima koje im sam statut i program nalaže.

Konačno, da li će se, uopšte, ikada saznati koliki je javni budžet izdvojen za ovu „zahtevnu“ postavku, koji će, po svemu sudeći, ostaviti praznu kasu i golo preživljavanje ostatku javnih institucija kulture, kao i nezavisnoj kulturno-umetničkoj sceni, dok će, ponovo, neplaćeni rad bezbroj mladih, obrazovanih u polju umetnosti, biti iskorišćen kroz otvoreni poziv za „volonterski rad“ na izložbi uz opravdanje – kako to već ide – kao jedinstvene prilike da se popuni lični CV. A moglo je bolje.

Tekst je nastao u okviru temata pod nazivom „Kulturna politika u Srbiji: u procepu između tržišne prisile i partijske ‘želje’“ koji se bavi kritičkom analizom kulturnih i institucionalnih politika u Srbiji sa fokusom na problem Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

  1. Ovde se svakako dovodi u pitanje i kompetencija izabranog Upravnog odbora Muzeja koji je u ovom slučaju propustio da na odgovoran način i u skladu sa svojim dužnostima sprovede svoj deo nadležnosti, kao što je profesionalno i artikulisano recenziranje podnetih projekata svih kandidata za direktorsko mesto.
  2. Recimo, zanimljiv je slučaj aktuelne direktorke Narodnog pozorišta u Beogradu, prethodno postavljene na poziciju v.d. direktora iste institucije, Ivane Vujić, koja, kako možemo videti, prilično dobro sarađuje sa premijerkom i njenim Savetom za kreativne industrije. Za potrebe detaljnije analize, bilo bi važno istražiti i veze pojedinih aktuelnih direktora određenih institucija kulture, poput Tijane Palkovljević Bugarski, direktorke Galerije Matice srpske, zatim, Jasne Dimitrijević, direktorke Zadužbine Ilije M. Kolarca, koje su istovremeno i članice SKI, ali i članice Upravnih odbora drugih institucija. Na primer, Tijane Palkovljević Bugarski je i predsednica Upravnog odbora Fondacije „Novi Sad 2021“, dok je Jasna Dimitrijević trenutno predsednica Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Slučajnost ili ne?
  3. Iza platforme „Serbia creates/Srbija stvara“ stoji Savet za kreativne industrije formiran na inicijativu premijerke Ane Brnabić, a kako stoji u objašnjenju „ideja je da se putem ovog projekta Srbija brendira kao zemlja inovacija, kreativnosti i stvaranja“.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us