Italijanska kompanija Geox prisutna je u Srbiji od 2013., međutim tek nakon što je država opredelila milione evra za subvencije ovaj investitor 2016. godine otvara svoj pogon za proizvodnju obuće u Vranju. Predstavnici državne i lokalnih vlasti bili su ponosni na sklapanje ovog „posla“ i dolazak poznatog stranog brenda u Srbiju.
Tada su bili zadovoljni i oni koji su dobili priliku da rade u novim proizvodnim pogonima Geoxa, ipak već nakon nekoliko meseci njihov etuzijazam je znatno opao. Novinari portala Mašina su imali priliku da razgovaraju sa nekima od njih samo osam meseci nakon što je započeta proizvodnja. Oni su tada u javnost izneli svoje nezadovoljstvo i priče o neredovnim ugovorima, mobingu, psihijatrijskim lečenjima i stalnim intervencijama hitne pomoći.
Pritisak javnosti i intervencije domaćih i stranih sindikata kao i organizacija koje se bave radnim pravima je urodio plodom i stanje u ovoj fabrici jeste poboljšano od tada. Većina radnika i radnica je dobila ugovore za stalno, nakon velikog broja slučajeva kolabiranja rešeno je pitanje ventilacije itd. Međutim, bez obzira na povećanja radnici se žale da su plate ostale niske, za većinu zaposlenih u proizvodnji one su ostale nešto iznad minimalca. Organizacije koje se bave zaštitom radnih prava su saglasne da slabo plaćen, težak posao znači i da se ljudi ne zadržavaju previše na tom mestu, ko ima neku priliku odlazi što otežava organizovanje za poboljšanje radnih prava.
U takvoj situaciji vrhunac radničkog otpora su spontane obustave rada, kakvu smo u novembru videli i u Geoxu. Mediji su tada preneli da su radnici bili nezadovoljni zbog neisplaćivanja prekovremenog rada i preraspodele radnog vremena. Obustava rada je kratko trajala, a cenu je platilo četrnaest radnika i radnica koji su dobili suspenzije. Kako saznajemo u razgovoru sa njihovim kolegama i koleginicama neki od njih i dalje čekaju da ih poslodavac vrati „u pogon“ ali je većina bila primorana da da otkaz pošto nisu mogli sebi da priušte nekoliko meseci bez primanja.
Novinari Mašine su nedavno imali priliku da razgovaraju sa radnicima i radnicama Geoxa, jedna od njih koja je želela da ostane anonimna je pristala da razgovor sa njom objavimo.
„Uslovi su slični kao što su i bili“
Naša sagovornica kaže da su uslovi rada bolji nego pre nekoliko godina, ali da i dalje postoji dosta problema koji tište zaposlene. Ona pre svega ističe „lošu organizaciju rada“ zbog koje usled nedostatka ljudi postoji veliki pritisak na one koji rade u pogonu.
Kada fali ljudi za rad na liniji poslovi se dodeljuju onima koji već rade neku operaciju pa tako ljudi budu preopterećeni pošto obavljaju po dve, tri operacije. Naravno, onda dolazi i do grešaka pošto ljudi prosto ne mogu da postignu da rade sve to istovremeno. Ja sam na zadnjem modelu sama radila četiri operacije, objašnja nam ova radnica.
Nedostatku ljudstva su doprinela i bolovanja kojih je u poslednjem periodu bilo više zbog epidemije koronavirusa. Međutim, prema našoj sagovornici poslovođe nemaju previše razumevanja za napore koje radnice i radnici ulažu:
Šef prođe pored tebe i vidi da radiš više operacija ali samo prođe, ne osvrće se na to. Kada tražiš pomoć onda znaju da budu malo bezobrazni, hoće i da viču. Dok ne budeš baš bezobrazan da kažeš „ja više ne mogu“ onda nekad hoće i da nađu neku zamenu. Međutim, često ta osoba nije upoznata sa poslom pa sve ide sporo a odgovornost je opet na tebi.
Prekovremeni sati i preraspodela radnog vremena su problem u mnogim firmama, situacija je slična i u Geoxu.
Dešavalo se da pet minuta pred kraj radnog vremena prođe majstor linije i kaže „ostajete do šestnaest“ ili „ostajete do sedamnaest“ ili „nema dovoljne količine“ – nađu neki razlog za prekovremeni rad. Velikom broju ljudi to predstavlja baš velik problem pošto imaju decu po koju treba da odu u vrtiće ili stare ljude o kojima brinu itd.
Rad subotom posebno pogađa radnice koje imaju malu decu pošto vrtići ne rade subotom.
Od nadređenih su se čuli komentari tipa „platite ženu da vam čuva decu“. Kako da platiš „ženu da ti čuva decu“ kad ti je primanje negde 32, 33, maksimalno 35 hiljada. Treba izdvojiti par hiljada za čuvanje dece jednog dana.
Većina zaposlenih ipak prihvata i ovakve uslove i nastavlja sa radom, međutim nejasnoće u obračunu prekovremenih sati i preraspodele radnog vremena su, prema našoj sagovornici, dovele do poslednje spontane obustave rada početkom novembra prošle godine.
Meni od juna meseca ništa nije plaćano to prekovremeno i preraspodela radnog vremena. U jednom momentu fabrika nije radila skoro dva meseca, mi smo imali dane godišnjih odmora i to nam je skinuto već u tom prvom mesecu kada fabrika nije radila. A kasnije su sve subote koje smo radili i prekovremene sate stavili u tu preraspodelu radnog vremena.
Ja imam osam radnih subota i šesnaest sati prekovremenog rada. Oni su svim radnicima to uzeli na kontu vremena koji nismo radili zbog epidemiološke situacije iako je to država uredno platila firmi uplatom minimalca što znači da su ti slobodni dani plaćeni od strane države, ovo govorim jer su pojedinim radnicima uredno platili sve dok su ostalima rekli „morate da nadoknadite vreme koje niste radili“.
Kompaniju Geox u Vranju smo kontaktirali da prokomentarišu sve navode iz intervjua, međutim do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovore.
Radnica iz Geoxa sa kojom smo razgovarali nam je objasnila da su zaposleni u proizvodnji podeljeni u tri grupe što se tiče visine zarada i da se u zavisnosti od poslova koje obavljaju te zarade razlikuju za po par hiljada dinara. Veća razlika u zaradama se pojavila između zaposlenih i radnika koji su bili angažovani preko agencija koji su navodno dobijali veće neto iznose. Sudeći prema našoj sagovornici, videši da ovo stvara negodovanje radnika poslodavac je primio u stalni radni odnos one ljude koji su bili angažovani preko agencija.
Dešavalo se da ti radnici dobiju i po 10, 15 hiljada veću platu nego mi koji smo u stalnom radnom odnosu. Ne znam kako su oni dobijali više, ali njima su sve plaćali uredno, svaku subotu, svaki prekovremeni sat. Znate, kada neko prima 30.000 platu, te razlike od dve, tri, pet ili deset hiljada su ogromne cifre.
Prema svedočenju radnice iz Geoxa, neki radnici deo proizvodnog pocesa obavljaju van radnog mesta. Od kompanije nismo dobili odgovor kako je ovaj način dodatnog rada regulisan.
Kada radimo neki model koji zahteva ručni rad kao što je ručno opšivanje ili vez, onda to daju zaposlenima da nose kući da rade. To im se plaća 30 ili 50 dinara po paru ili komadu.
„Ponižavajuće je da nekog vodiš na razgovor o tome zašto je i koliko minuta ostao u toaletu“
Odlazak u WC je problematičan, ljudima se broje minuti koliko će da se zadrže u toaletu. Kada se malo duže zadrže moraju da idu kod direktorke na razgovor da objasne zašto su ostali 7 minuta a ne 3 i slično. Ljudima koji moraju da idu češće i duže u toalet traže lekarsko uverenje, to je maltretiranje ljudi.
Sudeći prema priči ove radnice odlazak do toaleta ostaje veliki problem, na koji su nam ukazivali zaposleni u Geoxu i 2016. godine. Kako nam objašnjava radnica od poslednje obustave rada princip pauza je nešto izmenjen pa sada umesto jedne pauze od 30 minuta postoje dve pauze koje traju 20 i 10 minuta.
Ali ima recimo ljudi koji piju lekove zbog čega moraju češće u toalet, ne može se njima to tako računati, žene imaju svoje mesečne potrebe, to je nešto što ulazi u intimu i ponižavajuće je da nekog vodiš na razgovor o tome zašto je i koliko minuta ostao u toaletu.
Stefan, radnik Geoxa sa kojim smo razgovarali 2016. godine nam je rekao da „moraš da budeš Jusejn Bolt“ da bi otišao u toalet. To dobro oslikava borbu sa procedurom kako nam je opisuje naša sagovornica:
Da bi neko otišao u WC mora da se odjavi sa trake, pa da se prijavi čoveku iz obezbeđenja koji stoji ispred WC-a, pri izlasku iz WC-a se opet javiš tom čoveku pa se prijaviš nazad na liniji. WC je negde na početku fabrike a mi smo na kraju hale, trebati nekoliko minuta samo da stigneš do toaleta, što je problematično, nije svima jednako to udaljeno pa da se može lako napraviti računica o potrebnom vremenu.
„Hajde nije vam ništa, uzmite vodu…“
Iako je pre nekoliko godina fabrika klimatizovana nakon niza kolabiranja usled visoke temperature, rad u pogonu za mnoge ostaje jako težak. Kako kaže naša sagovornica mašine na kojima se radi su vruće i bez klime se ne može, ali dešava se i dalje da ljudima sa visokim pritiskom ili nekim drugim bolestima bude jako loše:
Tada ih odvedu gore u kancelariju ljudskih resursa jer tamo imaju merač pritiska pa im oni sami mere pritisak, sami postave dijagnoze da ne bi zvali hitnu pomoć. Jedno vreme su morali često da pozivaju hitnu pomoć jer nije bilo ventilacije, nije bilo klime i ljudi su često padali u nesvest. Čak i tada nisu dozvoljavali da se zove hitna pomoć za svaki slučaj, nego kada je baš kritično.
Navode o čestim intervencijama hitne pomoći u Geoxu 2016. godine je za Mašinu potvrdio i tadašnji načelnik ove službe u Vranju.
Meni se desilo da sam pala u nesvest. Neko vreme su pokušavali da me osveste pa su bili prinuđeni da pozovu hitnu pomoć. Inače su najčešće sami preuzimali odgovornost da „leče“ ljude da im govore „hajde nije vam ništa, uzmite vodu…“, kaže radnica Geoxa.
Za radnike je problem i zaključavanje garderobe gde ostavljaju stvari pa kako kaže naša sagovornica „ljudi koji piju lekove moraju da ih nose sa sobom u pogon gde su visoke temperature i isparavaju razne hemikalije“.
Problem sa zaštitnom opremom na koji su se ranije žalili radnici je „delimično sređen“, kako kaže radnica Geoxa.
Radnici koji rade na zaštiti na radu nam redovno dele zaštitne rukavice i maske, a radnici u magacinu imaju i zaštitnu obuću. Više nam fale higijenska sredstva nego zaštitna oprema. Ljudi kada rade na poliranju budu crni kada završe sa poslom, ko da su došli iz rudnika, i onda treba dosta sapuna i ubrusa što često fali.
„Kad je neka frka, ljudi hoće i da pomognu jedni drugima“
Od radnice sa kojom smo razgovarali saznajemo i da se zaposleni druže međusobno, kao i da ima dosta mladih.
E sad, koliko su radosni što dolaze na posao baš u Geox, ne mogu ništa da tvrdim, ali verujem da 90% njih nije srećno zbog toga. Ali eto, ljudi su se jednostavno pomirili s tim da nemaju možda nekakav bolji izbor pa su prinuđeni da prihvate ono što im je servirano.
Radnici i radnice su solidarni kada se pojave neki problemi ili kada je nekome potrebna pomoć tvrdi naša sagovornica.
Kada je negde problem onda neko priđe i pomogne. Sami radnici međusobno ne prave neki problem, više je problem organizacija rada samih majstora i šefova. Oni su nekad i sami svesni da krivica za greške nije uvek na radnicima. Nekad bude loša koža, nekad loš lepak, nekad dođe polugotova roba koja nije dobro sašivena, nešto što nije ljudski faktor. Onda traže da to sve bude kako treba da ljudi poprave te greške, budu neljubazni, bezobrazni, drski, viču, psuju.
Uplašeni zbog potencijalnog gubitka posla radnici i radnice retko u javnost iznose ovakva svedočenja, ipak oni nisu usamljeni. Mnogo je onih koji rade u lošim uslovima i koji su malo plaćeni za svoj rad, ono što pruža određenu nadu jeste da su sve češće spremni i da podignu glas pa se tako u poslednje vreme dešava dosta spontanih obustava rada. Ostaje nam da vidimo da li će sindikati i druge organizacije koje se bave radnim pravima biti kadre da ovo nezadovoljstvo pretoče u organizovanu kolektivnu borbu za poboljšanje položaja radnika i radnica.
