Blokade su svuda. Studenti pozivaju „Svi u blokade“, i pišu „Mislim dakle blokiram“. Blokade fakulteta donele su našoj zemlji sigurno najveće političko mobilisanje koje iko pamti. Međutim, blokade nisu tako jednoznačna stvar kao što bi se iz ovih pokliča moglo zaključiti. Grupa kulturnih radnica i radnika „Kultura u blokadi“ pozvala je građane da „deblokiraju“ KCB. Na mnogim fakultetima se razlikuju pojmovi „meke“ i „tvrde“ blokade. Dakle, vidimo da blokada ima nekoliko veoma različitih značenja. Šta su zapravo blokade i šta one rade?
Čini se da u blokadama možemo da vidimo nekoliko različitih razumevanja političke borbe i šire društvenih odnosa. Jedno, reklo bi se dominantno, tumačenje blokada je da su one presudne kao simbol otpora, kao poruka koja se šalje vlastima ili kao nekakav moralni čin koji poziva na odgovornost. Ovo, reklo bi se idealističko tumačenje, posmatra blokadu pre svega kao prekid i remećenje simboličke realnosti koju dominantan režim pokušava da tka i održava. To je neka vrsta neslaganja. Ne, ne slažemo se sa vašim pogledom na stvarnost i dižemo svoj glas protiv njega, istovremeno nudeći drugačije tumačenje stvarnosti. U tekstu Anastazije Govedarice Antanasijević objavljenom na Mašini 3. marta, studenti privatnog fakulteta iz Beograda kažu kako im „nije bilo sasvim jasno kako to onda naša blokada ne pogađa Ministarstvo koje se bavi i visokim obrazovanjem“. Dakle, logika je sledeća, mi blokiramo naš fakultet i zahtevamo ispunjenje zahteva što će samo po sebi oštetiti Ministarstvo koje je deo vlasti.
Ovaj aspekt blokada srodan je drugim sličnim simboličkim, diskurzivnim oblicima otpora – novinskim člancima, nastupima u medijima i slično. Naravno, ova diskurzivna borba je važna. U njoj se borimo za dominantno razumevanje stvarnosti koje itekako oblikuje i kasnija ponašanja – od glasanja, preko kupovine, do izlaska na ulice. Na kraju, i ovaj tekst je deo iste, što najbolje govori o tome šta autor ovog teksta misli o takvoj borbi.
Materijalnost borbe
Međutim, trenutne vlasti u Srbiji očigledno imaju načina da izađu na kraj sa raznim dopisima, otvorenim pismima, „oštrim osudama“, raznim buntovnim performansima i drugim čisto simboličkim izjavama neslaganja i solidarnosti koji se fabrikuju u velikim količinama. (Neo)liberalni oblici vladanja i drugde u svetu našli su način da njih prežive kroz kontrolu medija i pažnje. Političari poput Trampa i Vučića, okupiraće svojim skandaloznim, grandioznim izjavama ne samo medijski prostor, već i emotivne kapacitete javnosti, koja se nakon njihove tirade gluposti, prostakluka i laži oseća umorno i nemoćno. Ne treba da čudi što su poslednjih godina neki od najmoćnijih vlastodržaca istovremeno medijski moguli ili su okruženi njima. Utoliko, kontra-napad u vidu medijskih izjava ulazi u asimetričnu arenu u kojoj teško pobeđuje. Čisto simbolični postupci imaju vrlo „tanku“ materijalnost i ne dopiru daleko. Ostajući u domenu slike, kao i u filter balonima istomišljenika, bivaju zamenjeni novom slikom na pokretnoj traci naših ekrana.
Zato je važno primetiti jedan mnogo važniji aspekt blokada koji se neretko previđa – materijalni. Za razliku od ovog idealističkog pogleda, koji u prvi plan stavlja ideje, poruke i značenja, materijalizam nas podseća da su opipljivi, telesni, prostorni, energetski aspekti stvarnosti mnogo važniji. Ovi protesti su snažan dokaz tome.
Uspeh ove društvene mobilizacije ne treba tražiti samo u svetu ideja. Postoji nešto dublje, važnije i neobičnije u ovim protestima od igre simbola. Studenti su postali opasni onda kada su svoja tela stavili u javni prostor i u službu borbe. Kada su prizvali tela sugrađana, njihove traktore, motore, svetla, bubnjeve.
Takođe, kada su promenili osećaj bunta. Od isključivo besnog protesta nakon pada nadstrešnice, došli smo do pokreta koji je u emocionalnom smislu mnogo bogatiji i raznolikiji. Strah, ljubav, nada, bes, radost i tuga smenjuju se i daju telima nov povod na pokret. Taj emocionalni koktel otvorio je i nove oblike zajedništva o kojima nismo mogli da sanjamo prošle godine. I to nisu uradili rečima, već hodom, ćutanjem, stajanjem, smrzavanjem.
A da bi to mogli da urade organizovano, masovno i odvažno kao što jesu, morali su da oslobode pre svega vreme, potom da obezbede prostore za sretanje i da ovladaju novim oblicima komunikacije, odlučivanja i organizacije (plenumi). Time su otključali ogromne resurse koje već gotovo četiri meseca svakodnevno koriste najpre za remećenje normalnosti, i još važnije, za stvaranje novih prostora, odnosa i osećanja van svojih krugova. Sva ta tela, koraci, zagrljaji, obroci, traktori, hladnoća i teški razgovori materijalna su osnova čuda u kojem učestvujemo. Noge su nekad važnije od očiju.
Materijalne resurse treba preuzimati
Utoliko, poziv „svi u blokade“ treba shvatiti na različite kreativne načine u zavisnosti od materijalnog konteksta u kojem se dešavaju. Ukoliko pratimo najuspešnije primere blokiranja, vidimo njihove vrlo materijalne posledice. Nisu studenti FDU ili Filozofskog prosto zaključali zgradu fakulteta i čekali da se ministarka zabrine. Koga je uostalom od vrha vlasti uopšte briga šta se dešava unutar zidova fakulteta?
Ali kada se resursi fakulteta, u ovom slučaju, koriste kao prostor za utopljavanje, sretanje, zaštitu, kada studenti umesto da spremaju kolokvijume organizuju šetnje, blokiraju saobraćaj i slično, onda već govorimo o blokadi koja pored simboličke ima i snažnu materijalnu komponentu. Prosto otkazivanje nastave koje za posledicu ima to da studenti i profesori samo ne odlaze na fakultet, imaju limitirane efekte u kontekstu trenutne borbe. Pasivnost različitih oblika materijalnosti (medija, biznisa, puteva, para, prostora, vremena) da bi se simbolički poslala poruka da nešto ne valja, neće snažnije ugroziti one koje treba da ugrozi. Ta faza je završena. Materijalne resurse treba preuzimati i reorganizovati tako da budu u funkciji borbe.
Upravo je ta logika iza slučaja zauzimanja SKCa i KCBa. Nije u pitanju puka blokada, već otključavanje resursa kako bi novi načini rada, povezivanja, učenja mogli da se dese. Tu su i primeri onih advokata koji su, u vreme svog štrajka, nudili svoje vreme u cilju pravne podrške svima koji trpe pritiske. Ili primeri poljoprivrednika koji nisu blokirali svoje traktore u dvorištima, već su sa jedne strane blokirali napade na studente, a sa druge donosili svoje proizvode na fakultete i kuvali obroke, zajedno sa građanima preko trista gradova i mesta u Srbiji koji kuvaju za studente, uplaćuju donacije, nude krevete, besplatno prevoze studente i slično.
Važno je pomenuti i štrajkove radnica i radnika. Kada govorimo o privatnom sektoru, u tradicionalnom smislu, oni su oblik pasivizacije ekonomske aktivnosti i važan su deo strategija bunta. Radništvo kroz štrajk odbija da nastavlja sa radom (u fabrikama, hotelima, kamionima) i eksploatacijom sopstvene radne snage koja služi bogaćenju kapitalista. Ali nije svejedno koji rad se blokira i ovo nas vodi pitanju ko je vlasnik kapitala.
Štrajk u malim pekarama, radnjama, restoranima, školicama, veterinarskim ambulantama i slično može naškoditi pre svega njima samima. Njihov doprinos održanju vlasti i poretka je mali, a kada oni izgube prihod, smanjuje se i mogućnost da neko od njih podrži bunt (neko mora da finansira besplatne ručkove, solidarne fondove i druge oblike podrške). Naravno, simbolička poruka je jasna i lepo je što su neki od njih spremni na taj vid iskazivanja solidarnosti. Ali efekat toga je ograničen, jer materijalna osnova vladajućih struktura ostaje netaknuta.
Sasvim je drugačije u slučaju onih privrednih aktivnosti iza kojih stoje vlasnici krupnog kapitala koji su po pravilu u koruptivnom odnosu sa višim delovima državnog i bezbednosnog aparata. Bez obzira da li se radi o velikim fabrikama, bolnicama, medijima ili drugim privrednim granama, samo njihovo postojanje u korumpiranom društvu (a gotovo sva su društva danas na neki način korumpirana) je po pravilu vezano za zakonodavni aparat koji donosi zakone koji im odgovaraju, za izvršnu vlast koja se s njima „tali“, daje im subvencije, namešta im javnu infrastrukturu tako da im odgovara, za vojni i policijski aparat koji štiti njihove interese i privatnu svojinu u zemlji i van nje i slično. Njihovo slabljenje je direktan napad na izvore prihoda i moći vladajuće strukture i kao takav ima ne samo simboličku već i jaku materijalnu osnovu. Zato je pitanje sindikalizacije i deblokiranja sindikata ključno pitanje svake ozbiljne društvene i političke pobune.
Konačno, javni sektor ima opet svoju specifičnu materijalnu poziciju. Javni sektor ne samo da doprinosi vlasti kroz koruptivne, lične privilegije, već je pod direktnom kontrolom vlasti i služi dodatno i kao aparat zapošljavanja i ucene građana. Utoliko, svako odustajanje od sprovođenja naredbi unutar javnih preduzeća i administracije je mala pobeda koja može imati dalekosežne posledice. Ali ni u ovom slučaju ne treba preterano generalizovati. Nije svaka blokada i svako preduzeće isto, neposlušnost je važna, ali naročito onda kad ima pozitivne materijalne posledice za nosioce vlasti. Slikovito, sudovi treba da rade, ali sasvim drugačije nego do sad.
U tom smislu, ovaj tekst je poziv da se u proceni i planiranju daljih kolektivnih dešavanja više pažnje posveti materijalnim aspektima borbe. Cilj je sa jedne strane prepoznati uobičajene tokove resursa koji hrane aktuelnu vladajuću strukturu i njih blokirati. Sa druge, otključavati sve raspoložive resurse za stvaranje drugačijih tokova novca, hrane, energije, solidarnosti, zajedništva i podrške.
