Zemlje kapitalističkog centra reaguju različito na pandemiju koronavirusa. Čak i u slučajevima u kojima se uzima u obzir položaj radnika, veliki broj neformalno zaposlenih propada kroz manje ili više ad hok mreže zaštite. Takav uticaj pandemije na radničku klasu nije slučajan, a ekonomska i politička istorija nude značajne lekcije za budućnost.
Koronavirus sve agresivnije nameće vladama širom sveta dilemu: spasavati stanovništvo ili nacionalne ekonomije. Dok većina zemalja prihvata strategiju „obuzdavanja krivulje“ i promoviše izolaciju, pojedine u korist zaštite ekonomije čak ignorišu savete WHO.
Globalizovana, neoliberalizovana, deregulisana, finansijalizovana, oslonjena na spekulacije i usluge – nestabilna je svetska ekonomija već bila poduprta i armijom neformalno zaposlenih, od agencijski angažovanih čistača do honorarno angažovanih umetnika. Neformalno zaposleni su među prvim ekonomskim žrtvama krize, koje ni mere zaštite radnika kakve primenjuju razumne vlade ne uspevaju da obuhvate, te čija je sudbina neizvesna i zabrinjavajuća.
Švedska – država blagostanja?
Među zemljama koje se opiru strategiji izolacije našla se, na prvi pogled iznenađujuće, i Švedska, evropska zemlja sa trenutno najmanje restriktivnih mera u kretanju stanovništva. Direktor švedske agencije za javno zdravlje je izjavio da bi „društvena šteta“ od prisilne izolacije velikog broja građana bila veća od štete po švedsko zdravstvo, „dovoljno jako da podnese pritisak širenja COVID-19“. Jedna od retkih država koja je sedamdesetih dosegla ideal države blagostanja, zemlja nekada moćnih sindikata, donedavno sinonim za radnička prava i ravnopravnost polova – Švedska se poslednjih godina upadljivo pomera udesno. Zato, dok pojedini lekari labave mere zaustavljanja virusa kritikuju kao „eksperiment“ koji bi mogao odneti previše života, menadžeri i takve preporuke osporavaju iz ubeđenja da ekonomiji treba dati još veći prioritet.
SAD: intenzivna nega za milijardere
Švedski menadžeri bi se rado ugledali na vladu SAD. Jedan od prvih odgovora američkih vlasti na proglašenje pandemije je bio da upumpavanjem desetostruko veće sume u berzu nego u zdravstvo stabilizuju ekonomsko tržište i sopstveni ugled – kod predstavnika kapitala. Američki predsednik i dalje nastoji da u javnosti umanji značaj bolesti koju uporno naziva „kineskim virusom”, a ovih dana je, verovatno da bi odobrovoljio plahe investitore, butum dunjaluku razglasio i da bi „hteo da otvori američku privredu“ do aprila. Ni berzanski ni medijski trikovi i forice neće biti od prevelike pomoći za čitavih 78% Amerikanaca koji na mesečnom nivou jedva spajaju kraj sa krajem. Većina ih živi bez ušteđevine i prava na bolovanje, te su primorani da odlaze na posao i time potpomažu širenje infekcije.
Trampova administracija je ovih dana počela da osvešćuje značaj prava na bolovanje za opstanak američke nacije, zahvaljujući čemu je u toku donošenje pravnog akta koji bi radnicima omogućio 10 radnih dana odsustva u slučaju bolesti i tri meseca plaćenog odsustva u slučaju potrebe za negom člana porodice. Ni ova najosnovnija zaštitna mreža, nažalost, nije bez „rupe“ – na bolovanje će, izgleda, moći radnici određenih kompanija, koje ukupno zapošljavaju manje od polovine Amerikanaca. Ne čude, mada užasavaju, vesti da je ovih dana, u momentu kad je SAD prešišala Kinu po broju zaraženih, bez posla već ostalo oko 3 miliona ljudi.
Ingenioznost premijera Velike Britanije
Sa ove strane „bare“, a iz slične kuhinje, stižu i slični recepti. Britanski premijer Boris Džonson je konačno odustao od ideje da (sic!) ne usporava širenje virusa i pusti da stanovništvo razvije grupni imunitet (herd immunity), nakon prispeća izveštaja stručnjaka sa Imperijal koledža u Londonu. Oni su ga, naime, suočili sa činjenicom da bi taj inokosni plan „koštao“ Britaniju oko 250 000 umrlih, budući da bi opterećenje zdravstva u slučaju brzog širenja virusa bilo osam puta veće od njegovih kapaciteta.1
Prošle srede su britanskom parlamentu prezentirani jednostavni kućni testovi za koronavirus, kojima bi uskoro mogli da budu opskrbljeni pre svega zaposleni u javnom zdravstvu (NHS), a zatim i šire stanovništvo. Direktorka Nacionalne infektološke službe, Šeron Pikok, izjavila je da bi nekoliko miliona testova,nakon što za vikend prođu poslednju proveru, moglo biti pušteno u prodaju preko Amazona i sličnih službi dostave. Budući da je pravovremeno testiranje jedna od ključnih karika u lancu mera protiv širenja virusa, Britanci bi mogli da nadoknade deo vremena koje su u njihovo ime torijevci proćerdali pokušavajući da što manje poremete biznis. Ni ova mera nije bez osnova za kritiku: naime, spekuliše se da će se nekom posao prodaje testova itekako isplatiti, budući da nadležni već paniče da bi zbog kasnog reagovanja već polovina ostrvske populacije mogla biti inficirana.
U zastupanju stava da je ekonomija ispred zdravlja, pomenimo, neke javne ličnosti su zabasale u zapanjujući cinizam. Jedan guverner iz Teksasa izjavio je da bi stariji Amerikanci trebalo da se svesno žrtvuju radi očuvanja „američkog načina života“ i američke privrede, dok je jedan britanski novinar izneo stav koji bi većina prevalila preko usta samo kao crnohumornu šalu: da je smrt velikog broja penzionera poželjna iz aspekta nacionalne ekonomije, budući da bi rasteretila penzioni fond VB.
Ponešto pozitivnih primera
Iz drugih evropskih zemalja stižu pozitivni primeri suočavanja sa krizom: Španija je privatne medicinske ustanove stavila pod privremenu upravu države, a Francuska zamrzla komunalije i objavila mere kojima će olakšati živote zaposlenima. Slične odgovorne prakse su itekako dobrodošle i „osvežavajuće“, naročito ako se uporede sa dodvoravanjem krupnom kapitalu i vrludavim taktikama kojima su se prepustile vlasti SAD i VB.
Moguće je da u tom pogledu trenutno predvodi Danska. Danska premijerka, predstavnici sindikata i udruženja poslodavaca su nedavno potpisali sporazum kojim se država obavezuje da u naredna tri meseca pokriva 75% primanja radnika koji su u opasnosti od gubitka posla. Preduzeća će isplaćivati preostalih 25%, dok će se zaposleni, sa svoje strane, odreći pet dana plaćenog godišnjeg odmora. Dogovor se odnosi na kompanije koje bi u suprotnom bile primorane da otpuste više od trećine radnika ili više od 50 zaposlenih.
Ovaj sporazum je primer kapaciteta vlasti da se postavi humano, razumno i strateški promišljeno: građani/radnici i njihove porodice treba da prežive ne samo moguću zaraženost korona virusom, već i vrlo izgledni period radne neaktivnosti, kao i posledice poslovnih teškoća sa kojima će se suočiti njihova preduzeća. Donesene mere bi, pritom, mogle imati i ekonomsko uporište: za državni budžet je na dugi rok potencijalno korisnije makar pokušati da se sačuva potrošačka sposobnost što većeg broja domaćinstava, nego da ona padnu na teret fonda za socijalnu pomoć.
Odgovorni pristup Danske budi nadu u mogućnost da aktuelna kriza(ponegde) izrodi i nešto korisno, nešto upotrebljivo za suočavanje sa recesijom koja je najavljivana i pre pandemije, a koja nam se već sa vrata kućnih ad-hoc karantina ružno ceri u lica. Čak i kada bi sve svetske vlade preuzele takav pristup, on, nažalost, ne bi bio dovoljan, jer od neposredne gladi štiti samo deo stanovništva –formalno zaposlenesa urednim ugovorima o radu.
To je većina, mislite? Ne baš.
Prema procenama Međunarodne organizacije rada (MOR) čak 61.2% zaposlenih na svetu angažovano je neformalno. MOR priznaje da se o sasvim preciznim podacima i jasnoj klasifikaciji neformalnog radništva po zemljama može samo maštati, budući da ona zavisi od lokalnih definicija neformalnosti. Primera radi, jedan relevantni izveštaj iz 2011. smešta u neformalno zaposlene „između 3 i 40 procenata zaposlenih u nepoljoprivrednim delatnostima“ u SAD, odnosno između 4 i 53 miliona ljudi. Neka vas ovo ne čudi – setite se da u Srbiji niste nezaposleni onog meseca u kom ste na bilo kakvim poslovima bili angažovani barem sat vremena, mada, zauzvrat, nemate ni od koga da uzmete bolovanje. Vaša (ne)zaposlenost nestaje kao Šredingerova, ili mačka ne-mačka iz Alise u zemlji čuda onog momenta kada pokušate da je uhvatite za glavu ili rep, o koji, ujedno, možete i da okačite svoje ambicije o ostvarivanju prava (ne)zaposlenih.
Slično je posvuda.
Ukratko, iako su „socijalno, zdravstveno i redovna plata“ elementi modela normalnosti u koji deo čovečanstva uspeva da se uklopi i danas, oni predstavljaju mislenu imenicu za rastući procenat radno sposobnog stanovništva, kako u centru tako i na periferiji globalnog kapitalističkog sistema.
Pritom, kako je Mašina već pisala, podela na zaposlene za stalno i neformalno/ privremeno/ honorarno/ agencijski zaposlene ne prati linije razgraničenja između „starih“ i „novih“ poslova (npr. manuelnih i poslova u kreativnim industrijama), čak ni profitabilnih i neprofitabilnih delatnosti. Nesigurni i kratkotrajni angažmani su odavno sve češći kako u bogatim i „uređenim”, tako i u društvima i pojedinačnim delatnostima unutar kojih se šibicari i životari. Pa, iako su statističke šanse da ćete u narednih godinu dana skapati od gladi ili biti deložirani mnogo manje ako ste front-end developer nego ako ste čistačica, u oba slučaja je vrlo verovatno da ste zaposleni na privremeno, pa čak i ako, recimo, ne živite u Srbiji nego u Danskoj.
Različite forme honorarnog angažovanja, individualnog preduzetništva, zapošljavanja preko agencija i sl. doživele su globalnu ekspanziju u proteklih nekoliko decenija.U mejnstrim narativu je zapošljavanje na kratko, sa potencijalom prilagođavanja mesta boravka mestu rada ili radom od kuće predstavljeno kao faktor oslobođenja i individualne emancipacije: način da budete „u toku“ i neopterećeni tradicionalnim institucijama (državom, porodicom, plemenom, i njihovim sabornim svetonazorom).2
Kako je došlo do ovoga?
Manje je poznato da je rasplamsavanju hipsterskih hvalospeva o nomadskom životu (koji nije nužno loš, ali koji je u ovom slučaju doživeo i ozbiljnu zloupotrebu) prethodilo oslobađanje kapitala za „nomadsku” mobilnost i nestalnost. Naime, krajem šezdesetih, te početkom sedamdesetih, londonska berza i američke Federalne rezerve počele su da slamaju ograničenja u internacionalnom strujanju kapitala, koja je određivao međunarodni Bretonvudski sporazum, potpisan sredinom 1944. u svrhe postizanja svetske ekonomske stabilnosti. Napuštanje Breton Vudsa i nagli razvoj informatičkih tehnologija (te, uopšteno govoreći neoliberalne globalizacije) dovelo je do situacije u kojoj radna snaga klipše za neuhvatljivim kapitalom. A kapital se, u skladu sa svojom „prirodom“, kreće sve brže i na pojedinim (uslovno rečeno) mestima zaustavlja sve kraće.
Prilagođavanje takvoj ekonomskoj sredini u svrhe (individualnog) opstanka odavno je prodrlo u kulturu i ustalilo se kao odrednica epohe koju sociolozi i kulturolozi nazivaju post/trans/hiper i fludinom modernošću. Savremeno ekonomsko okruženje diktira radnoj snazi da bude zamenjiva, mobilna, po mogućstvu individualna (neopterećena zavisnim članovima porodice/ partnerstva/ prijateljstva i emotivnom vezanošću za njih) da bi mogla da što efikasnije jurca za hirovitim i promenljivim izvorima prihoda.
Odgovornost je lična, rizik poslovanja (i samog postojanja) privatan.
U javno zdravstvo, socijalnu zaštitu, obrazovanje i stanovanje iz tačke gledišta neoliberalne države nije bilo smisla ulagati: u radikalno raslojenom društvu siromašni ne vrede lečenja, bogati – uspešni i zaslužni – se i sami snalaze u privatnom sektoru, a svi dobro prilagođeni nestalnog su mesta boravka. Socijalna sigurnost je, uz to, ideološki etiketirana kao antipod slobode i obeležje totalitarnih režima.
Ovih dana svedočimo konsekvencama tih postavki.
Ako krenemo od Srbije, jasno je da su među prvim otpisanima ekonomski cvrčci: oni koji su istovremeno angažovani u (decenijama u zvezde kovanom) tercijarnom sektoru, a pritom privremeno i povremeno angažovani. Radnici u kreativnim industrijama i turizmu, počev od umetnica, novinarki i sitnih riba iz ugostiteljstva.
Daleko od toga da je sudbina mrava iz primarnog i sekundarnog sektora svetla: narednih meseci ćemo sabirati otpuštanja, otkaze ugovora i raznolike pritiske.3 No, valja još jednom skrenuti pažnju na to da su projektno finansiranje i honorarni angažmani u svim delatnostima izuzetno česti, a kao stvoreni za vanredne okolnosti, jer i poslodavca i državu oslobađaju formalne odgovornosti. Počev od tercijarnog, i radnici u starijim sektorima će se suočiti sa prestankom angažmana, samo što će poslodavcima i finansijerima biti najlakše da se reše „finansijskog balasta” onih sa kojima nemaju potpisane ugovore. (Uostalom, kao i do sada, ali u znatno upadljivijim razmerama).
Valja, makar papagajski, ponoviti i činjenicu da su neformalni oblici zapošljavanja do juče bili promovisani kao jedan od mehanizama za ispoljavanje slobode izbora: slobode ekonomske aktivnosti (kao zaposlenog i kao potrošača) koja je u neoliberalizmu podmetana kao sinonim za svekoliku ljudsku slobodu. Međutim, kako ističe dobri stari Bauman, ni u jednom trenutku niste imali punu slobodu izbora da birate nešto drugo, nešto arhaično i malo sigurnije: „dosadno” zaposlenje za stalno, istrebljeno iz mnogih struka; postojani timski rad; slobodu da se ne raskorenjujete i ne odseljavate; slobodu da ne birate između egzistencije i društvenosti; da se društvo ne atomizuje, da se sistemi socijalne i zdravstvene zaštite i emancipacije ne razgrade.
Međutim, kako je o tome odavno pisao Harvi, proces neoliberalizacije je jednostavno zahtevao da se „sve ljudske aktivnosti podvedu pod domen tržišta“, odnosno da se što brža finansijska dobit i ekonomsko rezonovanje i nametnu kao ljudski raison d’etre. Zato se Harvi poziva i na Liotarov „opis postmodernog stanja kao onog gde ‚privremeni ugovor‘ zamenjuje ‚stalnu instituciju u profesionalnim, afektivnim, seksualnim, kulturnim, porodičnim, međunarodnim stvarima, kao i u političkim poslovima’“4. Takvi privremeni ugovori, dakako, najpre su zamenili stalne u najdirektnijem mogućem smislu, na tržištu rada, gurajući sve veći procenat ljudi na brisani prostor neformalne ekonomije, a odatle se prelili dalje i postali zdravorazumski svetonazor: ideološka potka jedne monstruozne ekonomske politike.
Pred našim očima bi se ta ideološka kula od karata mogla srušiti zajedno sa njenom ekonomskom podlogom, mreža oparati.
Pandemija koronavirusa je učinila očiglednom neodrživost dojučerašnjeg sistema. Mobilnost je (privremeno) ograničena na drastičan način, a ulaganje u zdravstvenu zaštitu širokih slojeva se nametnulo kao nužnost. Pitanje na koje će samo vreme dati odgovor je da li će aktuelna kriza rezultirati oživljavanjem društvenosti i progresivnih politika, ili će je žilavi kapitalizam iskoristiti da dokaže da je društvena sigurnost (u interpretaciji savremenih moćnika) – zbilja totalitarna.
- U cilju izbegavanja ovih preporuka ekspertska grupa sa suparničkog Oksforda je u procesu izrade studije koja pobija zaključke naučnika sa Imperijala.
- Predstavljano, mada svakako lažno. Takvu „emancipaciju” su u stvarnosti pratile retradicionalizacija i repatrijarhalizacija, jer je vezanost za porodicu kao pre svega ekonomsku „sigurnosnu mrežu” poraslo sa opadanjem institucionalnih sigurnosnih sistema: zdravstvenog, socijalnog i penzionog, radnih prava, prava na obrazovanje i rodne ravnopravnosti.
- Primera radi, u Hrvatskoj se već sprema ozakonjenje snižavanja radnih prava, koje bi na snagu trebalo da stupi ovih dana.)
- Harvi, Dejvid (2012) Kratka istorija neoliberalizma, Mediteran: Novi Sad, prev. Viktor Radun Teon, str. 16-17