Razgovarali smo sa studentom Filozofskog fakulteta koji je pešačio do Kragujevca, kao i sa dvoje studenata Visoke zdravstvene škole (VZŠ). Na pitanje kakvu su ulogu studenti i studentkinje VZŠ imali tokom šetnje do Kragujevca, student Filozofskog fakulteta u Beogradu jednom rečju kaže – heroja.
„Najiskrenije rečeno. Mnogi studenti Visoke zdravstvene škole su hodali sa prslucima sa natpisom ’VZŠ’, ali sa njima i mnogi obučeni u prvoj pomoći, tako da i njima dugujemo zahvalnost“.
Studente je hvatao umor, uganuća, upale tetiva i mišića, koliko i kidanje istih, ističe student Filozofskog fakulteta i dodaje da su fizičke povrede bile podjednako učestale koliko i posustajanje imunih sistema. „Ipak, VZŠ je brinuo o svima nama“, navodi on.
Kako ističe Nikola Mijatović, student VZŠ koji je pored pešačenja svojim koleginicama i kolegama ukazivao pomoć na putu do Kragujevca – šetnja je bila izuzetno naporna, ali su snagu crpeli iz podrške ljudi duž rute.
„Sam prizor ljudi koji su nas dočekivali, njihove suze radosnice i iskrena podrška davali su nam dodatnu snagu da nastavimo. Ta energija i emocije na svakoj stanici bile su najveća nagrada za sav uloženi trud. Ovaj put nam je samo potvrdio ono što već znamo – naša borba nije uzaludna“, navodi Mijatović.
Pauza za odmor – za neke najteži deo puta
Kako ističe Katarina Pavlović, studentkinja VZŠ koja je takođe pešačila do Kragujevca – svaka pauza je bila prostor za posao.
„Ali nam to nije smetalo i ponovićemo to i u narednim šetnjama, jer svaki minut našeg rada omogućava kolegama da nastave put i da u pauzama brinu o svom odmoru, a ne saniranju rana i povreda. Tako smo svi zajedno održavali brojnost i atmosferu ekipe“, za Mašinu navodi Pavlović.
Prema rečima Mijatovića, pauza je za studente VZŠ bila najnaporniji deo puta, iako to možda zvuči neobično. „U kratkom roku morali smo da zbrinemo veliki broj povreda kod šetača. Za nas zapravo nije ni postojala pauza, jer dok su ostali odmarali, mi smo nastavljali da obavljamo svoju dužnost kao zdravstveni radnici. Iako smo bili podjednako umorni, nismo žalili – znali smo da je naša uloga važna“, dodaje Mijatović.
Student Filozofskog fakulteta isto potvrđuje: „Danonoćno su ostajali na nogama. Pratili su kolonu, te su i u hodu i na pauzama, kako onim u toku hoda tako i onim noćnim, previjali, pregledali, pazili i zbrinjavali sve studente sa povredama ili svakakvim vrstama umora“.
Sami na zadatku
Upitali smo studente i da li je bilo medicinskih radnika i radnica ili drugih studenata koji su pružali prvu pomoć tokom puta.
„Uz mene su bile samo moje kolege iz VZŠ-a“, navodi Mijatović.
Kako Pavlović dodaje, u šetnji ka Kragujevcu, medicinsku podršku su činili isključivo studenti Visoke zdravstvene škole. U pojedinim mestima poput Aranđelovca i Čumića su u pomoć pritekli lokalni zdravstveni radnici, koji su mnogo doprineli i pomogli kako povređenim studentima, tako i studentima VZŠ.
„Veoma smo im zahvalni, ali se takođe ponosimo i delom koji smo sami odradili. Kolege sa Medicinskog fakulteta ovom prilikom nisu bile uključene u pružanje prve pomoći. Mislim da bi naša zajednička saradnja dovela čak do efikasnije i bolje nege i nadam se da ćemo ubuduće svi biti uključeni“, zaključuje Pavlović.
Što se sopstvenih povreda tiče, studentkinje i studenti VZŠ, izgleda, za to nisu imali vremena.
„Tokom puta smo se trudili da povrede ne nastaju i da ih što brže saniramo, a one koje su se dogodile su i dalje prisutne, ali pod kontrolom i trudimo se da budemo spremni za dalje akcije“, za Mašinu kaže Pavlović i dodaje da su na umor gotovo i zaboravili u trenutku kada su ušli u Kragujevac i shvatili da su uspeli da stignu do cilja.
Najteži i najlepši deo puta – rastanci
Kako Mijatović smatra, drugi dan je bio najizazovniji – loši vremenski uslovi i najduža deonica zahtevali su maksimum snage, ali su ih, kako dodaje, srdačni dočeci na svakoj stanici motivisali da nastave. Kao tehnički najteži deo puta Pavlović ističe hod po neravnom terenu noću, ali i to su, kako kaže, uspešno prebrodili.
„Najteži deo puta je predstavljalo razdvajanje od kolega koji nisu mogli više da nastave sa nama i zajedničko preživljavanje tog bola. Ujedno to može biti i najlepše, jer se vidi istrajnost i volja da se izdrži do kraja i jer se tu pokazalo i koliko brinemo jedni o drugima i da smo spremni da delimo i dobro i zlo“, zaključuje Pavlović.
Student Filozofskog fakulteta se priseća i suza medicinara zbog ljudi koji su nastavljali da hodaju protivno njihovim savetima. „Previjali su i zbrinjavali sve, od onih koji su samo imali žuljeve do onih koji su se onesvešćivali od umora a ipak nastavljali da hodaju. Ostali su bliski srcu svakog šetača. Ljubav VZŠ-u!“, zaključuje student Filozofskog fakulteta.
Studentkinje i studenti Visoke zdravstvene škole su ponovo uz kolege na putu do Niša.
