Stareški pristup je glasio: prvo se radi na devalviranju obrazovanja kao takvog u pratnji ozbiljne antiintelektualne kampanje; pa kampanju nastavljamo pretnjom dovlačenjem univerziteta sa buvljaka; pa dolazimo po Filozofski fakultet u Nišu; pa pošto svi budu odćutali egzekuciju jednog fakulteta, možemo da krenemo i po onaj u Novom Sadu; pa pošto će i to biti prećutano, idemo i u klanje najmoćnijeg – onog u Beogradu – koji će, dok mi do njega stignemo, već biti sasvim usamljen i nadamo se potpuno bespomoćan.
No, strategija je jedno a iznenadne prilike su drugo pa ćemo izgleda morati da obrnemo redosled: pojavila se oportunitetna meta (target of opportunity) pa redosled možda i obrnemo. Tragediju na Filozofskom fakultetu spremno pokušavamo da iskoristimo da bismo ostvarili pojačani pritisak na Univerzitet i posebno na najnezgodniji od njegovih fakulteta koji se – iz različitih istorijskih i političko-ekonomskih razloga (u koje svakako spada i činjenica da je Filozofski onaj fakultet čiji je posao da daleko bolje da razume političko ekonomski kontekst, i to ga čini potencijalno opasnim) – pokazuje kao institucija veoma teška za uterivanje u disciplinovani poredak.
Da li ćemo priliku iskoristiti sada ili samo nešto kasnije u toku godine – imajući u vidu da je neposlušno društvo poprilično pokazalo zube prilikom pokušaja desanta na rektorat – videćemo. Ali nije da i tu nemamo poprilično stabilnu i oprobanu matricu a operativni postupak smo već razvili prilikom pokazne vežbe u Nišu – prvo počnemo hajku; protivnike nazivamo izdajnicima (a da bi potcrtali sopstvenu beskrupuloznost, u nekim slučajevima obilato koristimo implicitnu optužbu za „pogrešno etničko poreklo“); fakultete parapravnim sredstvima čistimo od neposlušnog kadra; pa sakupimo legiju onog odanog koji vrlo verovatno ne bi mogao da predaje ni domaćinstvo po osnovnim školama a kamoli fakultetima i koji se upravo zbog toga i ispostavlja i kao idealan poslušanik i izuzeto delotvoran vojnik jer je obdaren beskrupuloznošću rezervisanom za strvinara koji je nanjušio iznenadnu priliku da se nezasluženo vine u nebesa. A u pozadini svega držimo i korišćenje argumenta „ekonomije“ (odnosno sistematski smo stezali sredstva koja u obrazovanje idu, ali smo za loše efekte selektivno optuživali fakultete, naravno isključivo po kriterijumu neposlušnosti).
Konačni udarac niškom Filozofskom Fakultetu je došao krajem prošle godine pa po oprobanom modelu završni udarac za Filozofski Fakultet Beogradskog Univerziteta planiramo takođe za neki kasniji trenutak u toku ove, mada pripremne radnje već izvršavamo. Vršimo, tako, ozbiljan pritisak na dekana, a čoporu hijena – koje čekaju da sadašnji dekan bude uklonjen pa da se nacrtaju na njegovo mesto ili da sam fakultet nestane, pa da se prema zaslugama pozicioniraju u hijerarhiji novog – se daje ozbiljno mnogo medijskog prostora, gostovanja na nacionalnim televizijama te mesta za sopstveni kreativni doprinos čerečenju autonomnog položaja univerziteta i pritisku na njegove strukture.
Naravno, da bismo zabašurili ovaj kriminal prema centralnom nasleđu prosvetiteljstva, bićemo dovoljno cinični da ovo nazovemo „oslobađanjem“. U tom su smislu, pripremni radovi u diskurzivnom polju već počeli, pa poslušnički mediji već ozbiljno vreme pričaju u kategorijama „zarobljavanja univeriziteta“ mada je, naravno, njihova matrica potpuno besmislena – jer su po njoj studenti ti koji su zarobili visokoškolske ustanove.
Doduše – ovo je samo naizgled bizarno: „student“ stiže do nas preko latinskog (studere) i starofrancuskog (estudiant) te označava nekog ko je „uzbuđen“, „ima žar“, „fokus“ i „gori“ (za znanjem), a u konačnici mi takvog subjekta želimo da zamenimo jednim nešto drugačijim subjektom koji nema žar za znanjem, ali ima intenzivan žar za ispunjavanjem želja policijskih funkcionera i uspostavlljanjem Ordnunga! u institucijama koje mu se uspešno odupiru nekih osamsto godina. To što je bespogovorna poslušnost, neophodni gradijent takvog subjekta, potpuno nespojiv sa samom suštinom autonomnog mišljenja te dolaženja do istine – neće nas previše omesti jer cilj i jeste da se ukine univerzitet kao mesto proizvodnje nezavisnog znanja i da se on pretvori u fabriku za proizvodnju pacifikacije.
Stoga – i sasvim u skladu sa tim da od Filozofskih fakulteta kanimo načiniti institucije za proizvodnju poslušnih i disciplinovanih – ovoga puta se oslobađamo čak i pokušaja da instituciju koja bi po svojoj definiciji trebala da se bavi naukom i naučnim saznanjima ispunimo nekim naučnim sadržajem, kao što je „traganje za istinom“ uz pomoć, kako to oni zovu, pozitivnog „naučnog metoda“, ne bi li se zasitila želja za saznavanjem, i uz pomoć nekakvog peer review sistema validacije – i sličnim krajnje mističnim konceptima. Previše mističnim, ako nas pitate – pa najavljujemo da smo za svaki od ovih nepotrebnih koncepata našli adekvatnu zamenu.
Traganje za istinom ćemo zameniti, potpuno postmoderno, proizvodnjom istine – one koja je potrebna za dnevno poltičke ciljeve ili dugotrajne indoktrinacijske ciljeve. Niški Filozofski ćemo, već je najavljeno, ispuniti odeljenjima sa spiska nacionalno i ideološki pogodnih disciplina pa se imenovani fakultet, tako, nadalje ima baviti „identitetskim naukama“ – iako „identitetske nauke“ treba da se bave kritičkim odnosom prema kategorijama identiteta, i mehanizmima njegove proizvodnje, reprodukcije i distribucije (jer se u krajnjim svojim izvedbama ti mehanizmi svode na batinu) a ne njegovom proizvodnjom. Dakle, namesto institucije koja proizvodi radikalnije kritike društveno političkih procesa, Filizofski se fakulteti imaju transformisati u institucije koje će proizvoditi konstruktivne političke proizvode, armature različite debljine za podupiranje već razgranate lokalne mitomanije, mehanizame za ulepšavanje stvarnosti i mašina za legitimacije sadašnje hijerarhijskog ustrojstva te na kraju i generatore proizvodnje neizbežnosti i bezalternativnosti.
Podozrevate već – krajnji cilj je i daleko dublji – mi ćemo zapravo pervertirati pojam nauke.
U skladu sa tim, naučni metod menjamo naučenim metodom. Delom zato što kadar povlačimo iz miljea gde se učenje odgovaranja na komande sa vrha smatra centralnom poželjnom osobinom; delom zato što istu praksu planiramo da nastavimo praktikovati i uterivati u novoj instituciji. A ovaj metod dodatno podupiremo – ukoliko neko od studenata pomisli da krene da se koprca sledećim dvema suptilnim modifikacijama:
Želju za saznavanjem menjamo željom za regulacijom znanja. Cilj proizvodnje u konačnici je, jasno je svima, serijska produkcija disciplinovanog kadra koji je u isti mah opremljen akademskim perjem i spreman na dalju diseminaciju neproblematičnih, banalnih i nadasve sistemskih znanja koja će – pošto su sistemska – morati prvo da budu i odobrena od strane sistema. A za to će biti zaduženo ugrađivanje neke policijsko regulativne institucije, kao što je odeljenje „bezbednosti“ koje je ušiveno u novi fakultet u Nišu). Pa će u opisu posla (onom manje zvaničnom, naravno) budućeg nastavno naučnog kadra stajati da se na ovim mestima imaju proizvoditi informacija koje se imaju automatski usvajati i to samo ukoliko su dovoljno bezopasne i konstruktivne.
Da bi se pojava onih opasnih znanja predupredila, sve ćemo ovo budućim studentima da naguramo u nos šargarepom (obećanjem učešća u razgranatom tržištu foklorne nacionalne mitologije) i štapom (vidi pod nastavno naučni plan odeljenja za bezbednost koje smo već instalirali u Nišu, tik uz odeljenje za istoriju – čisto da se zna šta to će istorija u budućnosti smeti da kaže).
U skladu sa postojanjem policijske institucije u centru one humanističke – već vam je i očigledno, standardni metod takozvanog peer review menjamo sa pendrek review doktrinom u kojoj ćemo evaluaciju akademskih radova izvršavati korišćenjem aparata iz palete pritisaka od kojih izdvajamo i korišćenje gorenaslovljene palice. Nju ćemo koristiti posebno obilato ukoliko se pojave i eventualne političko ideološke greške u budućoj produkciji – na kraju krajeva Filozofski fakultet i autonomnost univerziteta i ubijamo da bi ova vrsta regulacije bila moguća.
A sve zajedno ćemo dopuniti i onim najoštrijim pendrekom od svih – takozvanom „tržišnom selekcijom“. Jer podsećamo da je autonomija univerziteta dobrano osakaćena onda kad je univerzitetima naređeno da posluju na tržišnim principima – što doduše nismo mi izmislili, to samo, zajedno sa razobručenim neoliberalizmom – razobručenim onoliko koliko samo u tranzicionim društvima zna da bude – uvezli. A osakaćena je jer je primorana na proizvodnju tržišno pogodnih i politički neproblematičnih znanja (takozvanih „veština“ i „kompetencija“) – u krajnju ruku, baš onakvih kakva su u isto vreme potrebna i efikasnim tržišnim ekonomijama i učinkovitim autoritarnim režimima koji za primarni zadatak i inače imaju podmazivanje cirkulacije kapitala i promptno zatiranje svake moguće alternative.
Stoga armija botova koja je ponovo puštena u rad poslednjih meseci kako je neophodno još brže bolje i jače simulirati široku podršku vladajućem režimu instruirana da svaki kritički odnos prema maltretiranju univerziteta komentariše sa standardnom „marš na tržište pa se snađite“ formulacijom ili nekom dikurzivno bliskom i izvučenom iz liste floskula banalnog tranzicionog libertarijanizma.
Naravno, imajući u vidu strukturne sličnosti između botovske proizvodnje javne sfere, proizvodnje kojom bi se bavili budući strogo regulisani univerziteti i proizvodnje pristanka na krajnje nepravedni globalni političko ekonomski sistem čija smo mi periferija – razlika će biti samo u konačnom kvalitetu proizvoda tri industrijske grane, ne i u njegovoj esenciji i funkcionalnosti pa će on na kraju u suštini biti potpuno isti proizvod. „Tržište“ će, a tako pokazuje i globalna praksa, poslužiti kao nezamenjivo političko oružje u pacifikaciji javnog mnjenja a autoritarna država kao nezamenjivo oruđe u proizvodnji povoljne investicione klime.
Uz sve to, ova lagana pričica o tržištu koje će sve dovesti u red – a posebno one neposlušne – u potpunosti je danas i globalno prihvaćena, pa smo inicijalno očekivali da cela ova priča ima veoma laganu prođu u javnom mnjenju. No, ipak se ispostavilo da sve naše dosadašnje akcije i aktivnosti – a u njih spada i tridesetpetogodišnje anesteziranje javnog menjenja na suptilnije akademske politike, preusmeravanje klasnog resantimana u dubinski prezir prema akademskoj sferi (tzv. filozofima – seratorima), pa čak i čitav jedan globalni pokret prezira prema svakom znanju i nauci koji danas predvode praznoglavci (poput američkog ministra odbrane), ipak nisu dovoljne. Pa je, iznenađujuće, javnost bila spremna da pruži ozbiljan otpor zarad nečega što smo očekivali da bude lagana medijsko–policijska akcija.
Nismo očekivali priznajemo, ali svakako ne odustajemo – čudni su, nužni i neizbežni putevi političko ekonomske regulacije ali Univerzitet je, kako god okrenete, sledeći na listi za odstrel.
