Borci protiv urbicida, devastacije urbanog prostora i životne sredine, sa tugom se opraštaju od saborca, arhitekte Dragoljuba Bakića.
„Bakić je bio jedan od prvih koji su 2014. ustali protiv tektonske pošasti koja je tek bila krenula da ruši sve pred sobom, stajući u tome uz pokret Ne davimo Beograd“, kaže za Mašinu arhitekta Ljubica Slavković.
Šira javnost upoznala je Dragoljuba Bakića po jezgrovitim i srčanim govorima na protestima i medijskim gostovanjima u kojima je raščlanjivao manjkavosti projekta Beograd na vodi iz tačke gledišta arhitektonske i urbanističke struke. Podsetimo, Akademija arhitekture Srbije, čiji je Bakić bio član, je verovatno jedino stručno udruženje koje se usprotivilo kršenju Ustava i „niza zakona, povelja, konvencija, rezolucija, pravila i smernica“ za potrebe izgradnje Beograda na vodi, sažimajući argumente da „ružičasti PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu“ u Deklaraciju iz 2015.
Duga je, nažalost, lista štetnih planova i praksi protiv kojih je Bakić u međuvremenu digao glas kao stručnjak i kao aktivista. Jedan od poslednjih, setimo se, bilo je uništavanje bare Reva građevinskim otpadom.
„Bavim se malo i profesionalnim i građanskim aktivizmom jer smatram da građani ne smeju da drže glavu u pesku već da im je, ako su obrazovani, dužnost da kada zatreba izraze svoj stav. Pokušavam da dam svoj doprinos borbi protiv bahate a neuke gradske vlasti koja demonstrira svoju moć tako što u pravom Urbicidu sistematski i svakodnevno uništava glavni grad naše zemlje. Nažalost u tome uspevaju jer im pre svega naša struka – zauzeta golim preživljavanjem – ne pruža apsolutno nikakav otpor“, prokomentarisao je Bakić u intervjuu za časopis Architectuul.
„Od početka našeg rada, arhitekta Dragoljub Bakić bio je naša velika podrška i inspiracija“, saopštili su iz Pokreta Ne davimo Beograd, zahvaljujući se Bakiću posthumno za zajedničku borbu.
„Njegove ideje i rad su ostavile neizbrisiv trag u svetu arhitekture i njegovi projekti će uvek biti istinski spomenici njegove vere i borbe za bolji svet. Njegov smisao za humor, njegova širom otvorena duša i neustrašivost su ga činili divnim prijateljem i saborcem“, kažu iz stranke Zajedno.
Bakić je svesrdno delio svoja znanja i iskustva kako sa studentima Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, tako i sa kolegama i građanstvom, na brojnim tribinama, radionicama i predavanjima čiji je bio neumorni učesnik. Slavković izdvaja njegov doprinos međunarodnom forumu „Stvaranje konkretne utopije – arhitektura Jugoslavije 1948 – 1980“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju 2018, te TV serijalu Betonski spavači, koji su značajno doprineli razumevanju modernizma u arhitekturi i urbanizmu SFRJ.
„Njegovo stvaralačko i životno ‚vjeruju‘ obeležio je stav da arhitektura nije drugo do razumevanje sveta na način dubinskog, čak tragičnog poniranja u stvarnost iz koje raste i koju sobom želi da preobrazi, stoga i egzistencijalna misija ogromne odgovornosti i najšireg spektra“, naglasili su povodom vesti o smrti kolege iz Akademije arhitekture Srbije AAS.
„Naša profesija ima mnogo draži. Dobrodošla je u mnogim ljudskim delatnostima u oblasti kulture ali i realnog života. Direktno utiče na život ljudi i čini ga bogatijim i lepšim a da ljudi često nisu svesni toga. Koliko je svest o tome veća toliko je i sama arhitektura kao delatnost više poštovana u društvu. I obrnuto.
Nažalost u poslednjih 30 godina, ovde su se naopako okrenule sve ljudske vrednosti pa i naša struka kao i mnoge druge, prolazi teške dane na samoj društvenoj margini. Mi pamtimo sasvim nešto drugo i rado se sećamo toga“, izjavio je Bakić u razgovoru sa Slavković i Čukić.
„Dobar deo svog veka proveo je u svetu, pronoseći domete naše arhitekture, po liniji njenog internacionalizma i opštevrednosti“, kažu iz AAS, podsećajući na to da je Bakić bio dugogodišnji poslenik, a neko vreme vodeći arhitekt i upravnik projektantskih ateljea preduzeća „Energoprojekt“. „Sa suprugom Ljiljanom, osim u našoj sredini, obimnu projektantsku delatnost razvio je u Kuvajtu, Južnoafričkoj Republici i, poglavito, Zimbabveu, u okviru ‚Energoprojekta‘, ali i samostalno (Bakić architects, Harare)“.
Bakić nije propuštao da naglasi značaj timskog rada za arhitektonsko projektovanje i zasluge njegove dugogodišnje saradnice i životne partnerke Ljiljane Bakić.
„Ali ipak ono što ja smatram najvećom nagradom, to je Priznanje koje je dobila Ljiljana 2016. god kada je izabrana u 100 najboljih i najvažnijih žena arhitekata i dizajnera Evrope u periodu od jednog veka – od 1918 – 2018 god. Projekat MoMoWo – Modern Movement Women posvećen je dostignućima žena arhitekata i dizajnera cele Evrope u toku jednog veka, i Ljiljani je posvećena godina 1973. i to za projekat Sportskog Centra Pionir“, izjavio je komentarišući brojna priznanja koja su dobili u timu i pojedinačno.
Citirajmo biografiju koju je u saradnji sa preminulim arhitektom uredila Ljubica Slavković:
„O bogatom i raznovrsnom stvaralaštvu Energoprojekta ne možemo govoriti bez osvrta na delo arhitekte Dragoljub Bakić, niti obrnuto. Dragoljub Bakić je stvarao 44 godine u okviru kompanije Energoprojekt, od čega većinu u timu sa svojom suprugom, arhitektom Ljiljanom Bakić. Bakići su autori nekih od najznačajnijih objekata i urbanističkih celina Beograda (Hala Pionir, Višnjička Banja), kao i brojnih projekata na čak četiri kontinenta.
Dragoljub Bakić je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1962. godine. Specijalizovao se u birou Alvara Alta u Helsinkiju 1970, uz podršku direktorke Energoprojekta Milice Šterić. Stekao je i MBA – Master of Busines Administration diplomu na International Management Institute u Beogradu 1991. godine. Sa fakulteta se zapošljava u kompaniji Energoprojekt – Arhitektura Urbanizam 1963. godine u kojoj je aktivan do penzije 2001. godine.
Od 1970. godine započinje timski rad sa svojom suprugom Ljiljanom Bakić u okviru Ateljea 5 koji samostalno vode u okviru kompanije Energoprojekt. Autori su brojnih projekata na području Jugoslavije, Kuvajta, Zambije, Iraka, Zimbamvea, Južnoafričke republike, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Bugarske, Danske, Švajcarske, Poljske, Grčke, Malezije, Venecuele i Japana.
Dragoljub i Ljiljana Bakić su nosioci mnogih nagrada za svoje profesionalno delovanje, od porodičnih kuća i stambenih kompleksa, preko sedišta vlada i upravnih zgrada, sportskih centara, spomen domova i omladinskih naselja, sve do kongresnih centara i hotela, i to širom Evrope i Afrike. Nosici su četiri nagrade Salona arhitekture, 1974,’76, ’78 i 1991 god, od kojih je Hala Pionir ponela nagradu na prvom Salonu Arhitekture (1974). Dvostruko veći broj nagrada nose od Udruženja Likovnih i Primenjenih Umetnika Srbije. Nosioci su Velike nagrade arhitekture za životno delo Asocijacije Arhitekata Srbije za 1994. godinu.
Dragoljub je 20 godina bio predsednik Suda Časti Asocijacije Arhitekata Jugoslavije i Srbije. Član je Akademije Arhitekture Srbije, Udruženja Arhitekata Srbije, Instituta Arhitekata Zimbabvea, počasni član Instituta Arhitekata Indonezije i ULUPUDS-a.
U periodu od 1964 – 1966. živi i radi u Kuvajtu, zatim u Finskoj 1970. godine, 1975. godine živi i radi u Dubaiju kao Energoprojektov direktor za područje UAE. Od 1981-1982. godine živi i radi u Harareru, Zimbabve, kao Energoprojektov direktor projektovanja. Godinu 1989. profesionalno boravi u Džakarti, Indonezija, kao direktor Energoprojektovog rediona Jugoistočne Azije, zemlje ASEAN-a. U periodu od 1994-2001. godine radi kao direktor dve projektantske kompanije Energoprojekta u Harareu – Desicon i Bakić Architects.
Čitav rad Dragoljuba Bakića potkovan je jakom profesionalnom etikom i svešću o društvenoj ulozi arhitekte i arhitekture. Dragoljub je aktivan u javnom životu i građanskom aktivizmu, u odbrani arhitektonske struke i Beograda od destruktivnih politika i nedostatka vladavine prava.“
I.K.
