Ričard Vulf govori o ritualnim pregovorima političkih elita SAD o povećanju nivoa američkog duga, a Crvena podrška koristi priliku da podseti na jednu davnu, već sistemski zaboravljenu, pod tepih gurnutu analizu zaduživanja jedne francuske vlade.
U raspravi između demokrata i republikanaca oko dozvoljenog nivoa zaduživanja pojavio se teško rešivi a obema partijama neizbežan, dakle zajednički problem. Nijedna od partija ne odlučuje se lako za povećanje poreza većini građana jer time gube izbornu podršku ali nijedna ne želi ni da podiže poreze bogatoj manjini jer time rizikuju da izgube donacije i sve ostalo što im je neophodno za funkcionisanje (u buržoaskom pralamentarizmu**).
Rešenje koje nalaze u nedostatku političke hrabrosti je zaduživanje. Tako pokrivaju svoju potrošnju bez da ikoga oporezuju i onda paradiraju sa takvim rešenjima kao sa nekakvom efikasnošću, pokrivajući manjak hrabrosti da učine ono što je potrebno: da povećaju poreze ili smanje potrošnju.
Još 1982. dug i društveni proizvod Sjedinjenih država bili su otprilike jednaki a danas je dug za trećinu veći od BDP-a. Za sve vreme rasta te razlike, imali smo seriju ustanovljavanja „dozvoljenog nivoa zaduživanja“, sa pratećim teatrom između predsedavajućeg kongresa i predsednika: oni pregovaraju, pregovaraju, pa se uvek dogovore ili o ukidanju tog nivoa, ili o odlaganju odluke ili o povećanju; to je 99% pozorište u kom republikanac može da deklamuje kako je protiv povećanja poreza što godi njegovoj bazi a demokrata kako neće da ograničava budžetsku potrošnju, što je važno njegovom biračkom telu. Postaje dramatično, konferencije za štampu se zakazuju u ponoć, dozvoljeni nivo se podiže i time se rastući problem samo gura pod tepih.***
Smanjivanje poreza koje su u poslednje vreme provodili predsednici kao Buš i Tramp a koje nije uvek praćeno i odgovarajućim ograničavanjem potrošnje, povećavalo je rizike; isto tako rizike povećava i povećanje potrošnje bez povećanja poreza, a niz mera je onda donošeno u trenutnim euforijama, bez da je iko javno govorio o tim rizicima i njihovim posledicama. Ali u svakom slučaju, zaduživanje vlade je uvek sjajna vest za bogataše i korporacije jer vlada mora da pozajmljuje upravo od njih, nema od koga drugog, obični Amerikanci nemaju mogućnost da pozajmljuju. Tako da stvari postaju neodržive, umesto da se bogati oporezuju i time finansira potrošnja, njima se prvo smanje porezi pa se novac za potrošnju pozajmi od njih, i onda im još država vraća tu pozajmicu sa kamatama!
Rat u Ukrajini ili inflacija koja je podstaknuta potrošnjom države na takve i druge avanture a o čijim rizicima i posledicama se i dalje javno ne govori, (npr. povećanje kamatnih stopa, koje drastično utiče na položaj svih dužnika) dovode do svojevrsne rascepljenosti svesti koja diktira pomenutu teatralnost američke politike, gde i demokrati i republikanci samo obigravaju oko suštinskog problema da bi od njega odvukli pažnju.****
Škola na kojoj radi profesor Vulf je u štrajku, on kaže da se američka radnička klasa budi i polako shvata šta joj se sve dešava u poslednjih četrdeset godina; inflacija, povećanje kamatnih stopa, više kolapsa američke privrede od kojih je najgori bio onaj 2008-2009. Većina radnika Amerike počinje da se sindikalno organizuje, traži prava na svom radnom mestu, bori se štrajkovima i podseća se svoje klasne tradicije koje ima pravo da obnovi i unapredi.
* Junak stripa Alan Ford, marginalac koji koristeći natprirodne moći slučajno stečene alkoholnim zadahom od jeftinog vina, odlučuje da poboljša svet otimanjem od neurednih, prljavih siromašnih da bi poklonio urednim i čistim bogatašima…
** Napomena prepričavača/ice
*** Zanimljivo da Vulf korisit frazu kicking the can down the road za koju se kao primer za neformalnu upotrebu navodi upravo odgađanje podizanja poreza: “Put off confronting a difficult issue or making an important decision, typically on a continuing basis: “I appreciate that he doesn’t want to raise taxes, but sooner or later you have to stop kicking the can down the road””
Marks o otimanju od siromašnih
**** Isto obigravanje oko problema duga, otimanje od siromašnih da bi se dalo bogatima i posledični politički teatar koji je ukinut još teatralnijom diktaruom Luja Bonaparte, opisuje Marks u svom eseju „Klasne borbe u Francuskoj“. Sve značajnija pozicija profesora Vulfa u medjiskoj sferi SAD-a, kao marksističkog ekonomiste, posledica je i nedostatka elementarnog istorijsko-materijalističkog pristupa analizi savremene ekonomije, u kojoj zaista nema mnogo toga novog:
„U zemlji kao što je Francuska, gde veličina nacionalne proizvodnje stoji nesrazmerno nisko prema veličini državnog duga, gde je državna renta najznačajniji predmet špekulacije, a berza glavno tržište za ulaganje kapitala koji hoće da se oplođuje na neproizvodan način – u takvoj zemlji mora nebrojena masa ljudi iz svih buržoaskih ili poluburžoaskih klasa da učestvuje u državnom dugu i u igri na berzi, u finansijama. A zar svi ti podređeni učesnici ne nalaze svoja prirodna uporišta i šefove u onoj frakciji koja taj interes zastupa u najvećim razmerama, koja ga zastupa uopšte i u celini? Čime je uslovljen prelazak državne imovine u ruke finansijske aristokratije? Sve većim zaduživanjem države. A zaduženost države?
Stalnom prevagom njenih rashoda nad njenim prihodima, nesrazmerom koja je u isti mah i uzrok i posledica sistema državnih zajmova. Da bi izbegla to zaduživanje, država mora ili ograničiti svoje rashode, tj. uprostiti, smanjiti svoj upravni aparat, što manje upravljati, zapošljavati što manje personala, stupati što manje u odnos prema buržoaskom društvu. Taj put nije bio moguć za Stranku reda, čija su represivna sredstva, čije je zvanično mešanje u ime države, čija je sveprisutnost preko državnih organa morala rasti u istoj meri u kojoj su njena vladavina i životni uslovi njene klase bili svestranije ugrožavani. Žandarmerija se ne može smanjivati u istoj meri u kojoj rastu napadi na ličnosti i svojinu. Ili država mora pokušati da izbegne zaduživanje i da stvori odmah makar i prolaznu ravnotežu budžeta time što će svaliti vanredne poreze na leđa najbogatijih klasa. A zar da Stranka reda, da bi nacionalno bogatstvo izbavila od berzanske eksploatacije, prinese svoje vlastito bogatstvo na oltar domovine? Pas si bete! (Pa nije tako glupa!)
Dakle, bez potpunog prevrata u francuskoj državi nema prevrata ni u francuskom državnom gazdinstvu. S tim državnim gazdinstvom nužno je povezano državno zaduživanje, a s državnim zaduživanjem – špekulacije državnim dugovima, vladavina poverilaca države, bankara, menjača, berzanskih vukova. Samo jedna frakcija Stranke reda bila je neposredno zainteresovana za obaranje finansijske aristokratije – fabrikanti. Mi ne govorimo o srednjim, niti o sitnijim industrijalcima, mi govorimo o industrijskim magnatima, koji su pod Louis-em-Philippe-om činili široku bazu dinastičke opozicije. Njihov interes nesumnjivo traži smanjenje troškova proizvodnje, dakle smanjenje poreza koji ulaze u troškove proizvodnje, dakle smanjenje državnih dugova čije kamate ulaze u poreze, dakle – obaranje finansijske aristokratije.“
