U okviru projekta Kulturnog centra Rex „NEZAVERENI u BG I L.A./ dekonstrukcija teorija zavere i lažnih vesti“ urađen je intervju s profesorom emeritusom Ričardom Vulfom (Richard Wolff), sve popularnijim marksističkim ekonomistom intenzivno angažovanim u neprofitnom mediju Demokratija na poslu (Democracy@work), koji se bavi kritičkom analizom kapitalizma kao sistemskog problema i zalaže se za demokratizaciju radnih mesta kao deo sistemskog rešenja.
Često insistirate na implementaciji demokratije na radnom mestu, na participaciji zaposlenih u upravljanju, važno je za nas iz zemlje nekadašnjeg socijalističkog samoupravljanja da čujemo kako se u takvoj ideji vidi rešenje za ekonomiju poput američke. Ipak, u najvećem broju vaših obraćanja i analiza dominiraju osnovne informacije i objašnjenja o politici i ekonomiji kapitalističkog društva. Kako je došlo do toga da se profesor s vašim referencama nađe u poziciji da prvenstveno radi na nivou osnovne edukacije o (političkoj) ekonomiji, i to uz veliki odziv najšire publike?
Najjednostavniji odgovor je da su SAD prošle kroz vrlo specifično iskustvo nakon Drugog svetskog rata. Obično to iskustvo zovemo Hladnim ratom, a imalo je posledice i značenje koji su oblikovali društvo SAD na način na koji su, pretpostavljam, događaji devedesetih oblikovali vaša društva. Počeo bih svoj odgovor objašnjenjem kakav je to rat bio. Ponajpre je to bila reakcija ne na SSSR, nije to bio prioritet, Hladni rat je vođen u vezi sa ovdašnjom realnošću kapitalističkog sistema Amerike, a to je realnost u vezi s kolapsom kapitalizma u Americi 1929. godine.
Nije bilo pripreme stanovništva za takav kolaps, niti plana, ni mehanizama da se uhvati ukoštac s takvim događajem. Sistem je kolabirao, a sa njim i pouzdanje da je kapitalizam budućnost jer tada je izgledao kao prošlost. Bilo je velike, masovne, panameričke panike, straha, neizvesnosti, niko nije kontrolisao situaciju, niko nije imao objašnjenje. Tada se pojavio mali, relativno neorganizovan pokret američke levice, mnogi od njegovih članova bili su poreklom iz Evrope. Oni su u takvoj situaciji oštro okrenuli Ameriku ulevo. Ruzvelt, kao predstavnik bogataške klase, bio je konvencionalni demokrata ali odjednom je postao zagovornik socijalnog osiguranja. Pre njega nije bilo penzija, nije bilo naknade za nezaposlene, državnih poslova itd., to je bilo u suprotnosti i s njegovim uverenjima, ali morao je da prihvati takve mere samo zato što se levica organizovala. Na primer, veliki broj ljudi je bio u sindikatima, mnogi prvi put, mnogi nisu znali ni šta je sindikat ali su bili odlučni da urade sve što je potrebno da prežive. Bile su tu i dve velike socijalističke partije i vrlo jaka komunistička partija. Svi su radili zajedno, uprkos ideološkim razlikama. Oni su primorali Ruzvelta na oštre socijaldemokratske mere, a on je to postigao oporezujući bogataše.
To je trajalo do 1941, a onda je sve do 1945. bio u savezu sa SSSR. To je bio potpuni ideološki poraz američkog kapitalizma. Nije preuzimao industriju od kapitalista, ali sve što su ovi radili bilo je kontrolisano, regulisano i ograničavano od vlade. Kada je 1945. godine rat završen, a Ruzvelt umro, odlučili su da je trenutak da opozovu Nju dil i da unište tu koaliciju. Počeli su s najslabijom karikom te koalicije, američkom komunističkom partijom, umesto da uživaju ugled kao militantni aktivisti koji su već i izgradili masovni pokret, prokazani su kao „agenti SSSR“, onda su hapšeni, proterivani, Rozenbergovi su ubijeni, uništeni su. Glavni argument vladajućih bio je da su socijalisti isto što i komunisti samo speluju reči drugačije. Kao i sindikati. Tokom celog mog profesorskog života studenti su mislili da su komunisti, socijalisti, sindikati, anarhisti itd. jedno te isto. Svaki Evropljanin razume razliku, ali Amerikanci ne, od 1945. do danas ideološka dogma je svepristuna, nametnuta u medijima, obrazovanju: SAD kapitalizam i minimalna vladina aktivnost je dobra, a sve drugo je loše, sve drugo je komunizam, socijalizam itd.
Ne znam zemlju gde bi to moglo da se uradi sistematski kao ovde, a to je proizvelo infantilizaciju, moram da učim ljude iznova najosnovnije stvari o ekonomiji, mora sve da se nauči ponovo jer kao da smo spavali sedamdeset pet godina, moramo ponovo da učimo stvari koje su bile razumljive pre ’45, ali su izbrisane iz sećanja i obrazovanja.
Mene ovde cene zato što objašnjavam ne socijalizam i marksizam nego objašnjavam kako kapitalizam funkcioniše, koji su njegovi problemi, objašnjavam to generacijama koje nemaju predstavu o tome.
Ja sam bio na tim fakultetima koji su mi omogućili da i kao marksista radim gde sam hteo, funkcionisao sam ali u vakuumu, ni jedan jedini moj profesor nikada mi nije dao marksistički ekonomski uvid, Stenford, Harvard, Jejl, deset godina, dva semestra godišnje, niko živi, možda jedan profesor, inače nije bilo jedne reči kritike kapitalizma. Morao sam sâm da nađem literaturu i studente s kojima bih o tome diskutovao.
Moja generacija nikakvu ideju nema o tome, znam neoklasičare, kejnizijance, ali oni ne znaju ništa o teoriji vrednosti, viška vrednosti, marksističke kritike političke ekonomije. S njima razgovaram isto kao i na svojim nastupima pred najširom publikom, nivo je nizak da ne poveruješ. Nikad nije bilo razumevanja sistema kao celine, tako da kritika nije moguća, ili su apologete ili izbegavaju diskusiju, fokusiraju se isključivo na male detalje, mala pitanja, gde ne treba da se ulažu u teme i oblasti gde ne znaju kako da funkcionišu. Iza tog tabua postoji, međutim, običan ljudski interes, i sad kad pričamo o tome ljudi otkrivaju da je to za njih interesantno i važno. Mnogi, međutim, ne mogu da razumeju ekonomski sistem koji sada ne funkcioniše za sve veći broj Amerikanaca, i onda se okreću teorijama zavere da bi dobili ikakvo objašnjenje.
„Zašto nemam ušteđevinu? Zašto mi posao nije siguran? Zašto ne mogu da platim školovanje detetu? Šta se dešava?”, sve se raspada, budućnost je mračna, mnogi nemaju nikakvog obrazovanja da razumeju stvari, i onda u priču ulaze QAnon, vanzemaljci, imigranti, prete nam, uzimaju nam, počinju da nalaze makar početke nekog objašnjenja, treba to i razumeti jer ljudi očajnički traže razloge. Dobar period američkog kapitalizma je završen, a od sedamdesetih se ide prema kraju, počinje da se tone, a nema pripreme, objašnjenja, analize, ljudi osećaju svaki dan da se političke vođe pretvaraju da se ništa ne događa i to ne pomaže, a onda i zavere postaju privlačne, traži se i žrtveno jagnje, staro kao što su Jevreji, ili novo poput imigranata, Kineza, to daje neko objašnjenje, ali odjednom i ozbiljni levičari imaju širu, ogromnu publiku, ne samo obrazovane i mlade ljude koji znaju da to sa zaverama nije tačno…
Ako sistem obrazovanja smatramo delom javne infrastrukture, i pretpostavimo da u okviru planova za njenu obnovu koje ima Bajdenova administracija treba da predložite kako da se obnovi, rekonstruiše, kao infrastuktura proizvodnje i unapređenja društvenih znanja, kao osnovno sredstvo za sistematsko javno obrazovanje, na čemu inače intenzivno i radite kao aktivista Demokratije na poslu (Democracy@work), šta bi bio vaš predlog, kako bi ta infrastruktura mogla biti oporavljena, ako ne i temeljito promenjena?
Mislim da to nije više moguće, ovaj sistem je masovno zloupotrebljavan i osakaćen. Kada sam bio student prve godine, želeo sam da učim istoriju, ekonomiju, osnovne stvari, kao u knjigama Adama Smita, želeo sam to da razumem, zašto su neke nacije bogate a neke siromašne. Ništa me nisu naučili, ekonomija je po njima bila deo inžinjerstva i matematike. Nikad nisam imao kurs koji predlaže da se uporede ekonomski sistemi robovlasništva, feudalizma i kapitalizma. Nikad nisam imao takav kurs, nikad kurs o kapitalizmu kao celini, poređenje na predmetu Komparativni ekonomski sistemi (Comparative Economic Systems) bilo je tek poređenje SSSR-a i SAD-a na način na koji biste poredili jabuku i pomorandžu, nikad pitanje zašto te razlike postoje. A to je zbog postojanja tabua, kao kada biste hteli da pitate nešto o seksu, religiji i drugim tabu temama.
Nisam siguran da je moguće sačuvati sistem koji je bio tako uskogrud, tako jednostran tako dugo. Kad me pitaju da li sam marksistički ekonomista, kažem da jesam. Naravno, ne mislim da je Marks bezgrešan, ali ovde to kažem da bih afirmisao marksističku tradiciju. U 99% ekonomskog visokog obrazovanja u SAD ne postoje marksistički profesori, mnogi i ne znaju da tako nešto postoji, nivo ignorantstva je zapanjujući, nikad nešto tako nije bilo u Evropi, a sad je najgore, posle 75 godina. U Nemačkoj u vreme nacističkih zabrana dotadašnjeg rada profesionalcima (Berufsverbot), levičarski profesori su otpuštani ali su ipak mogli negde drugde da nađu posao, u novinama, institutima… u SAD nisu mogli nigde da se zaposle. Razlog zašto sam ja uspeo jeste zbog elitnih univerziteta koje sam završio, nisu znali šta da rade sa čudakom poput mene, bio sam težak zalogaj za njih i sad nastupam u ovom čudnom momentu, sada, kada poverenje u kapitalizam opada, i na levici i desnici, ispalo je da mogu da delujem. Velika debata je između neoklasičara i kejnizijanaca, bore se do danas, ali slažu se u isključivanju marksista i to sa zadovoljstvom.
Kad se sastanem s prijateljima sa Harvarda, Stenforda, Jejla, mi se ne slažemo u tome kako su SAD došle u ovu situaciju i kako će izaći, ali slažemo se da je ovo najgore stanje američke ekonomije za našeg života, svi znamo da je nešto strašno, strašno loše, a da je Tramp samo simptom da se nešto loše događa, kao i napad na Kapitol Hil i BLM i broj ljudi u zatvorima, i broj ljudi ubijenih od policije… Može se ignorisati ovaj ili onaj simptom, ali imati 4% svetskog stanovništva, a 20% žrtava kovida dokaz je da sistem ne radi. Većina sada vidi da sistem ne funkcioniše.
Ja nudim levičarsko objašnjenje, konspiracionistički teoretičari nude alternativno obrazloženje, tipa zlodela Borda federalnih rezervi (FED), QAnon zavera, zavera Demokratske partije, ili zavera Trampovog krila republikanaca itd. Ali te teorije zavere i njihova popularnost takođe su simptomi sistema koji se raspada, više nema komandujućeg ideološkog okvira, koji može imati svoje kontradikcije ali koji omogućava da sistem radi.
Ljudi koji vode zemlju to znaju, ne govore to ovim rečima ali znaju. Takvi ljudi, koje i sâm poznajem i znam da su u panici, ne znaju šta da urade. Imaju dva plana, prvi je da upotrebljavaju poziciju SAD u svetu da proizvedu više novog novca nego što je to ikada učinjeno i da taj novac bacaju na svaki problem s kojim se susretnu, to radi Bajden, to je i Tramp radio. Drugi deo tog paničnog plana je da demonizuju Kinu, da naprave od Kine ono što su jednom napravili od SSSR-a, apsolutno zlo, užas, šta god, da zovu Si Pinga modernim Staljinom itd. To je njihov plan, ali ne radi najbolje, ne mogu da kontrolišu Kinu i ne znaju šta da rade, imaju pravog ekonomskog takmaca, ali ne znaju šta bi s njim jer nisu imali nijednog 75 godina.
Ovo je zemlja s velikim problemima i ono što se vidi jeste slom svega što se povezivalo sa SAD, to je promena, to je kraj onoga što se desilo posle Drugog svetskog rata i oni ne znaju šta da rade. I onda vidimo haotično okretanje na ovu ili onu stranu i sve što možemo reći je: kao i svi ovakvi trenuci u istoriji, to je zastrašujuć, ali tu je opet i pojava mogućnosti koja pre toga nije postojala…
Vaša izlaganja su direktna, jednostavna, simptomi su nesumnjivo tu, i drugi ljudi ih vide ali za razliku od vas biraju reči. Istakli ste da privatno vlasništvo nad medijima ugrožava diskusiju o bitnim kontroverzama. Zar najmoćnija nacija ima takve istorijske izazove, tenzije, a ne vodi diskusije o njima? Da li je širenje i uporno opstajanje tzv. teorija zavere konsekvenca zatvaranja javne debate za toliko bitnih problema i pojava, oko same zabrinutosti, o osnovnom interesovanju i informisanju, o kojima vi sa druge strane intenzivno govorite?
Danas ne možete potisnuti te teorije kao što ste mogli pre. Imali smo ih uvek, na primer protiv doseljenika, „katolici će dovesti papu“, „Afroamerikanci kao otimači žena“ itd. Ipak, bili smo u stanju kao nacija da se borimo protiv tih teorija. Sada nemamo koherentnu ideologiju koja bi mogla da drži te teorije gde im je mesto, pod nekakvom kontrolom. Nisu nove, nisu različite, nisu ni jake, ali uspešni kapitalizam koji je mogao nešto da ponudi – dobar posao, novac, boljitak, prelazak u predgrađe iz grada, automobil, koledž – više ne funkcioniše. Imali smo situaciju da nas ekonomija spasava od dezintegracije i različitih izazova. Kapitalizam više nema tu ulogu, plate stagniraju, cene rastu, dugovi su toliko narasli da se samo za njih radi. Nema ekonomske realnosti ni ekonomski baziranog ideološkog fokusa.
Ostavši bez svega toga, ljudi uzimaju ono što je uvek bilo u ponudi, ali sad ima novu publiku. Ja im objašnjavam da to nije ovaj ili onaj detalj, da to nisu imigranti, Afroamerikanci, već je to ekonomski sistem koji ne radi, evo zbog čega, evo kako, evo šta to znači, a evo i rešenja koje će promeniti sistem, koji će onda raditi bolje za nas od ovog koji više uopšte i ne radi za nas. I to je poruka na koju publika reaguje. Ja sam učitelj, da publik – „đaci“ – ne reaguju, ne bih ni pričao, postojim na tom fenomenu…
Snimak celog intervjua možete pogledati na You Tube kanalu KC Rex.
