Juče je u Beogradu održan okrugli sto „Sindikati u minskom polju politike“, na kojem su učestvovali predstavnici i predstavnice sindikata, medija, političkih partija, ali i drugih političkih organizacija.
Prilikom obraćanja okupljenima, predsednik UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković, je ukazao na to da je najvažnije i trenutno goruće političko pitanje za sindikate kako da se otvore spram promene karaktera rada i sve manjeg broja klasično zaposlenih. Stojiljković je u svom izlaganju istakao da sindikati moraju da se približe kako bi izašli sa zajedničkom programskom porukom, koja mora biti zahtev ne samo za boljim socijalno-ekonomskim položajem, već i za demokratksim političkim zakonodavstvom i jakim institucijama.
Profesor Jovo Bakić je održao izlaganje, i nije bio toliko optimističan prema mogućnosti da sindikati i postojeće političke partije, koje sebe svrstavaju u opoziciju, nešto promene. Istakao je da se radništvo u Srbiji danas nalazi u mnogo težem položaju nego što je to bio slučaj pre sto godina. Bakić je i direktno kritikovao sve prisutne političke partije, rekavši da one „vuku na dole iz sve snage“ i da ljudi koji sede za stolom ne mogu ništa da promene.
Pored manje važnih izjava prisutnih predstavnika političkih partija, koji su veoma lično ušli u diskusiju zbog denuncijacije njihovog navodno levog delovanja, razgovor između predstavnika/ca sindikata i organizacija civilnog društva ukazao je na spremnost da se o značaju sindikalnog organizovanja radništva ozbiljnije promisli.
Prisutni su istakli potrebu da se sindikati prilagode novim društvenim i radnim uslovima koji pored velike nezaposlenosti podrazumevaju i sve veću prekarizaciju rada. Srećko Mihajlović iz Centra za sindikalizam je rekao da je „prekarijat proleterijat budućnosti“ te da s tim u vezi:
Sindikati treba da zađu među prekarne radnike i da im pokažu da su nešto što može koliko toliko da im pomogne (…) kako bi uspeli da preživljavaju u što dostojanstvenijim uslovima.
Kada je reč o dosadašnjem političkom delovanju sindikata, bilo je oprečnih mišljenja. Predstavnici političkih partija nastavili su da pozivaju sindikate na aktivniju saradnju, bez obzira na to što su pojedini učesnici i učesnice istakli upravo problem nepostojanja baze sindikata i isključivanje članstva iz procesa donošenja političkih odluka, s obzirom na to da se dosadašnja praksa političke saradnje sindikata s političkim partijama svodila na potpisivanje predizobornih sporazuma radi pukih elektoralnih kalkulacija.
Iako UGS Nezavisnost, koji je organizovao ovaj skup uz podršku fondacije Friedrich Edbert, i druge organizacije civilnog društva koje se bave pitanjem radnih prava i sindikalnim organizovanjem već izvesno vreme, pozivaju sve relevantne aktere na razgovore s ciljem pokretanja pitanja jačanja sindikata, ovo je prvi put da su u nekolicini mejnstrim medija osvanuli izveštaji o nekom ovakvom skupu. Međutim, ti medijski napisi su ostali ukalupljeni u senzacionalističkom izveštavanju o radnopravnim pitanjima, pa su tako izjave pojedinih opozicionih političara i intelektualaca dobile više pažnje od diskusija koje se vode u cilju poboljšanja položaja radništva i jačanja sindikata.
Tako su teme razgovora ostale u senci nesmotrene izjave Jove Bakića da se „vlast ne plaši žena“ prilikom pokušaja da objasni na koji način opada sindikalna moć feminizacijom rada, odnosno sindikata. Na takvu konstataciju su se tokom razgovora kritički osvrnule Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i Dijana Vukomanović koja je pored toga istakla da je saradnja političkih partija i sindikata politički mudra.
Istu pažnju medija je privukala polemika Dragana Đilasa o kapitalizmu s ljudskim licem koji je reagovao na Bakićevu konstataciju da Đilas nije levičar.
Time su pojedini mediji propustili da prenesu stavove, predloge i analize vezane za političko delovanje sindikata koje su u značajnoj meri važnije u kontekstu današnje kapitalističke Srbije.
Doprinos ovim analizama i diskusiji bilo je i izlaganje Tekaje Maer, predstavnika konfederacije francuskih sindikata koji je govorio o modelima uvećavanja političkog uticaja sindikata na primeru Francuske.
Ovim događajem je otvoren prostor za participaciju različitih sindikata, organizacija civilnog društva ali i predstavnika/ca političke „opozicije“ u stvaranju saradnje koja za cilj ima jasniji i usmereniji rad sindikata u borbi za bolja radnička prava zaposlenih, prekarno zaposlenih, nezaposlenih, studenata i studentkinja i svih onih na koje uslovi rada direktno ili indirektno utiču.
