Svaka vladajuća nomenklatura bi da se ogrebe za neki spomenik ne bi li time dokazala svoju borbu za „bolju budućnost“. Poslednji u nizu pokušaja je spomenik Slobodanu Miloševiću – verovatno jednom od najzaslužnijih za nedaće, svih naroda koji žive na ovim prostorima.
Čak i kada ovdašnje političke elite ne fabrikuju redovne vanredne okolnosti i kada ne igraju na klizavoj ivici ratne histerije kao što to rade poslednjih dana, mart je težak mesec za praćenje medija. Sve i ako ste pasionirani konzument istih i stomak vam relativno lagodno obavlja probavu Minut-dva vesti, Ćirilice, Predraga Sarape i ostalih nadnaravnih pojava sa javne scene, verovatno ćete imati tegobe sa martovskim komemorativnim jubilejima i njihovim prigodnim obeležavanjima – od devetog marta i, samo za tu priliku, podgrejanog Vuka Draškovića sa svojim paranojama o ostacima komunističkog aparata, preko slika iz požarevačkog dvorišta gde Aleksandar Vulin i Milutin Mrkonjić upisuju Ivici Dačiću još jedan neopravdani izostanak prilikom obavezne posete predsednikove večne kuće, pa potom preko borbi oko toga čiji je „naš Zoran“ i ko jeste, a ko nije njegov naslednik do, na kraju, godišnjice početka bombardovanja kad se dobar deo političke elite upušta u odvratno žongliranje nesrećnim sudbinama stradalih ljudi srpske nacionalnosti i odvratno prećutkivanje nesrećnih sudbina stradalih ljudi albanske nacionalnosti.
Međutim, čak i u jakoj martovskoj konkurenciji budalaština koje izgovaraju dobro poznata ovdašnja politička lica, ove godine se istakao nastup jednog sasvim novog imena. Naime, prethodnog četvrtka se u emisiji „Novi dan“ na televiziji N1 govorilo o sve aktuelnijoj temi podizanja spomenika Slobodanu Miloševiću, a od članice Incijativnog odbora za podizanje spomenika i Socijalističke partije Srbije Jovane Dimitrijević smo čuli i da je Slobodan Milošević bio „borac protiv kapitalizma“ i „prva žrtva globalizacije“, da je „preminuo boreći se za državne interese“ i da je „zaista privlačio pažnju na razne načine, ali nema dokaza da je umešan u politička ubistva“, te da bi taj spomenik trebalo da posluži „prevazilaženju društvenih podela“.
Ove tvrdnje su zanimljive, pre svega, jer su simptomatične za jedan širi fenomen i predstavljaju ogoljenu verziju dobrog dela tobožnje argumentacije na kojoj počiva sveopšta kapilarna rehabilitacija lika i dela Slobodana Miloševića kojoj prisustvujemo. Reči Jovane Dimitrijević su važne jer savršeno pokazuju koja je glavna strategijska linija na osnovu koje se ti procesi vrše – dok samo marginalni desni krugovi po internetskim zabitima slave Miloševića zbog toga što on uistinu jeste bio vlastoljubivi, pomahnitali autoritarac sklon ratnim i zločinačkim politikama, najveći posao u reviziji njegove vladavine se dešava kroz sasvim mejnstrim slavljenje onoga što on nije bio. Zapravo, spomeničko izmišljanje mermernog Miloševića – ponosnog borca protiv kapitalizma i globalizma koji se, eto, nije baš najbolje snašao u tom snažnom kovitlacu istorije koji ga je zadesio, ali i borca čiji su neprijatelji, kako bi to rekao Aleksandar Vulin „bili i neprijatelji Srbije“ – disciplina je koju, zbog niza različitih razloga, možemo posmatrati kao važan krak zvanične državne politike. Sad, da li se ta politka manifestuje kroz patetične slobodanske ode ministra Vulina, da li nam je donose, u nešto uvijenijem obliku, neki drugi zvaničnici ili se ona prezentuje kroz reaktivizaciju miloševićevskih političkih praksi, stvar je već dnevnih potreba političke elite. No, izvesno je da su „spomeničke“ vrednosti Slobodana Miloševića važna karta u dnevnopolitičkom špilu režima, čak i kada ne igraju svakodnevno na nju. Naprosto, Vučićeva frankenštajnska skalamerija od vlasti u kojoj pokušava da okupira sve ideološke pozicije (i time obesmisli, uopšte, ideju javnog prostora) ne ostvaruje svoj pun smisao ako se ne postara da budemo svesni da u svakom trenutku tobožnje smireni i strogi pastir protestantske radne etike može postati i pobesneli vođa koji poručuje da „naše bitke nisu oružane, ali i da takve nisu isključene“. Upravo kao što nas je ovih dana u više navrata podsetio da se nada da nikad neće doneti odluku da podigne vojsku, ali da je njegova „ustavna obaveza da svaki put razmotri tu odluku kada je naš narod ugrožen“.
Antikapitalista skoro k’o Vulin
Međutim, zašto tvrdimo da je taj Milošević koji bi se iz snova Jovane Dimitrijević i Aleksandra Vulina preselio na spomenički postament, zapravo, izmišljen? Krenimo redom – jedan od argumenata za beatifikaciju je i taj da je Milošević bio „borac protiv kapitalizma“. Silne bi iznenađene suze potekle iz mnogih slobističko-antikapitalističkih očiju kada bi do njih došle, recimo ove reči:
Proizvođači treba da se hvataju u koštac s rizikom, s konkurencijom, sa svim onim izvesnim i neizvesnim pojavama koje za sobom nosi tržišno privređivanje u svetu čiji smo deo (…) Jer tržište je danas jedini demokratski mehanizam u okviru kojeg se vrednuju poslovne ideje i aktivnosti ekonomskih subjekata.
Kažemo, silne bi suze krenule kada bi videli kako je „borac protiv kapitalizma“ pisao još krajem osamdesetih u svojoj knjizi „Godine raspleta“ – gotovo kao da je osnivač Demokratske stranke, a ne fiktivni Fidel Kastro iz našeg sokaka. No, stvari postaju još kompleksnije kada se sagledaju politike sprovođene od njegovog dolaska na vlast. Milošević se „borio protiv kapitalizma“ tako što je – paralelno sa srljanjem u ratove – zemlju uveo u poslednju fazu dekonstrukcije socijalističkog sistema, što kroz zloupotrebu društvene i državne imovine, što kroz započinjanje procesa privitazacije. Jasno, ti procesi su imali svoje razne faze – od prvobitnog privatizacijskog uzleta preko potonje iznuđene renacionalizacije koja je, kako na jednom mestu piše Goran Musić, „bila pragmatična reakcija na haos koji je izbio nakon pokušaja restauracije kapitalizma i međunarodne izolacije”, te je sasvim očito da „očuvanje državnog vlasništva i nove nacionalizacije nisu sprovedene sa ciljem povratka u stari sistem“.
Dakle, u tom izmaštanom antikapitalističkom ćošku sveta u kom je vladao izmaštani antikapitalista Milošević, zapravo se dešavala sveopšta deregulacija i otimačina – dešavalo se stvaranje nove klase tajkunske buržoazije koja je svoj privatni kapital akumulirala kroz kriminalnu zloupotrebu i pljačku društvenog. U tim godinama se, kako kaže istoričarka Marija Obradović, „preko privatizacije može pratiti kako je izvršena legalizacija pljačke društvenog kapitala – on je prvobitno iznošen iz zemlje tokom građanskog rata devedesetih godina i plasiran u kompanije na ofšor destinacijama čije je vlasnike teško utvrditi, a zatim vraćen tokom dvehiljaditih kroz privatni novac opskurnih pripadnika komunističke nomenklature.“ Zapravo, ako želimo da zamislimo istinski spomenik tog „antikapitalističkog“ vremena, mogli bismo razmisliti i o bronzanom Bogoljubu Kariću, sa sve pločicom na kojoj bi bio reprint oglasa kojim je 1991. u novinama reklamirana Karić banka – „Nema više čika Marksa, pravi lovu, to je praksa“. Da, govorimo o istom onom Bogoljubu Kariću koji ovih dana izjavljuje kako „ne razume kako neko može da bude protiv Vučića“. Ko zna, možda kroz koju deceniju saznamo i da je Aca Srbin – poput Slobe Slobode nekad – bio veliki „borac protiv kapitalizma“.
Mučenik globalizacije
Još jedan argument koji se navodi u korist podizanja spomenika je i taj da je Milošević bio „žrtva globalizacije“. Jasno je, naravno, svakome ko makar elementarno razume geopolitičke prilike da, od rušenja Berlinskog zida, centri kapitalističke moći imaju svoje kolonizatorske interese na prostoru nekadašnjih socijalističkih država, te da ne prezaju gotovo ni od čega da bi ih ostvarivali – od mešanja u unutarpolitičke prilike preko bombi koje ruše mostove i ubijaju civile do „investiranja“ u fabrike u kojima ljudi rade u neljudskim uslovima za platu nedostojnu života. U tom smislu, naravno, čitavoj kapitalističkoj periferiji i svakome ko živi i pokušava da radi na njoj bi trebalo dići spomenik kao „žrtvi globalizacije“. Međutim, ne i Miloševiću – on ne samo da nije bio nekakav stožer borbe protiv imperijalizma, već je upravo istu imperijalističku logiku sprovodio unutar nekadašnjih jugoslovenskih republika.
U tom smislu, tvrdnje da je „preminuo boreći se za državne interese“ beskrupolozne su izmišljotine – ne, Milošević je preminuo dok mu se sudilo za ratne zločine. Ili, ko zna, možda Dimitrijević, Vulin i ostali borbu protiv globalizma zaista zamišljaju kao vođenje osvajačkih ratova i rušenje gradova, kao ubijanje civila i političkih neistomišljenika, te, onda, kao potonje kukavičko poricanje da se učestvovalo u ratu u kom se učestvovalo. Međutim, ono što oni ovakvim formulacijama zaista pokušavaju da urade je nametanje lažne dihotomije po kojoj kritika ratnog aparata Slobodana Miloševića momentalno znači i podršku globalističkom ratnom NATO aparatu. A, zapravo, ta dihotomija je besmislena taman onoliko koliko je i opasna – ta dihotomija je mašina za proizvodnju državno-nacionalnih neprijatelja, a upotrebom te mašine naše političke elite postaju ekskluzivni nosioci prava na solidarisanje sa srpskim žrtvama i apsolutni homogenizatori javnosti koji će svoje partikularne interese poturati pod opšte. Na koncu, upravo im ta mašina omogućava da izmisle Miloševića kao „borca za državne interese“.
U takvoj situaciji, od presudne je važnosti ostvariti ono što je profesor Ljubiša Rajić u jednoj davnoj polemici nazvao „pravom na treće mišljenje“ – pravom da se istovremeno kritikuje zločinački karakter NATO intervencionizma i zločinački karakter velikosrpske hegemonije koju je Milošević, sa svim svojim satelitima, sprovodio tokom čitavih devedesetih. Ili se, možda, pod „borbom protiv globalizacije“ i „borbom za državne interese“ može provući i više od hiljadu mrtvih Albanaca koji su, u hladnjačama, bivali rasuti širom Srbije? Ili devetnaestoro putnika i putnica pogrešne nacionalnosti ubijenih u vozu u Štrpcima? Ili ubijeni Ivan Stambolić? Ili pregaženi Vukovar i masakri na Ovčari? Ili nebrojeni zločini po Bosni i Hercegovini? Ili, valja se zapitati – kada nas režim preko svojih medija već trenira da budemo simboličke životinje i kada smo u martu prevalili nekoliko godišnjica preko glave – da li će glasnogovornici ovog režima biti do kraja, makar na jednom perverznom nivou, pošteni, pa izaći 5. aprila pred ljude i reći „danas je tačno 26 godina od početka opsade Sarajeva, jedne višegodišnje akcije u Miloševićevoj borbi protiv kapitalizma i globalizma, jedne toliko velike akcije da je unutar nje stradalo preko 14.000 ljudi – na prvi pogled, može vam delovati da je to 14.000 građanki i građana, ali verujte, sve su to agenti američkog imperijalizma i globalnog kapitalizma“? Kažemo, bilo bi korisno da neko to kaže jer, po jednom nedavnom istraživanju, čak 71% građana i građanki Srbije ne znaju da se opsada Sarajeva, taj veličanstveni čin antiglobalizma i antikapitalizma, uopšte i desio.
Naposletku, kažu Slobodanovi svedoci, spomenik bi predstavljao i simbol „prevazilaženja društvenih podela“. Na stranu što ne znamo o kojim se tu podelama tačno radi, fascinantna je ta potreba da se njihovo prevazilaženje ostvaruje kroz krivotvorenje stvarnosti i ukidanje odgovornosti režima – kako aktuelnog, tako i nekadašnjih – za svoja zlodela i nedela. „Prevazilaženje društvenih podela“ u tom slučaju nije ništa drugo do zlokobnog, pretećeg eufemizma za zatiranje kritičkih glasova koji će dovoditi u pitanje delovanje političkih elita. Nije tu poziv Jovane Dimitrijević usamljen. Recimo, iz istog asortimana dolazi i predsednikovo „čuđenje nad Srbima koji se ne saosećaju sa Đurićem u Prištini i Vučićem u Srebrenici“. I njen poziv i njegovo čuđenje predstavljaju tek u celofan upakovane namere da se, uz propratno vrćenje pendrekom, svaki disonantni ton ugura u poželjni kalup nacionalnog i državnog jedinstva. S tim u vezi, na samom kraju ovog teksta, iznenadimo sve one koji dižu spomenike mrtvom Slobodanu i živom Aleksandru, te parafrazirajmo jednu rečenicu koja dolazi iz samog srca nacionalnog kanona – kome zakon leži u državno-nacionalnom jednoumlju, spomenici mu smrde nečovještvom.