Gledano iz današnje perspektive, nakon više od trideset godina od zvaničnog ukidanja samoupravljanja, obeleženih rastućom nezaposlenošću, fleksibilizacijom radnih odnosa i ogromnim porastom socijalnih nejednakosti, čini se da upravo povratak njegovim izvornim vrednostima i principima može predstavljati rešenje za narasle društvene probleme koje je proizvela tranzicija iz socijalističke u kapitalističku ekonomiju. Početak samoupravljanja vezuje se za 1950. godinu kada je usvojen Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Njime je radnicima omogućeno upravljanje preduzećima u kojima su zaposleni, veći stepen ekonomskih radničkih prava, kao i uključivanje samih preduzeća u zadovoljavanje društvenih potreba zasposlenih. Reč je o modelu organizacije ekonomije koji je omogućio autonomiju preduzeća u odnosu na državu, autonomiju radnika unutar preduzeća, kao i dostojanstvene radne i životne standarde, i kao takav danas može predstavljati polaznu tačku za promišljanje alternativnih oblika organizacije rada i proizvodnje.
Ovo je polazna osnova nedavno objavljene publikacije o jugoslovenskom samoupravljanju u izdanju Platforme „Zajedničko“. Ona prati transformacije samoupravljanja u industrijskom sektoru kroz socijalistički period, a zatim i kroz period tranzicije od 90-ih naovamo, ilustrujući ih na primeru kompanije „Metalac a.d.“ iz Gornjeg Milanovca.
„Metalac“ je jedno od retkih samoupravnih preduzeća u Srbiji koje je relativno uspešno prošlo kroz period tranzicije – radničko akcionarstvo bilo je primenjeno kao model vlasničke transformacije u početnim fazama tranzicije, a prema podacima na zvaničnoj veb stranici ovog preduzeća, zaposleni su do kraja 90-ih i dalje bili većinski vlasnici. S vremenom je, međutim, vlasnička struktura promenjena na štetu radnika, a radničkom samoupravljanju danas nema ni traga.
Iako je sudbina „Metalca“ u određenoj meri manje tragična od sudbine velikog broja društvenih preduzeća koja su doslovno nestala u tranzicionim procesima – bilo da su privatizovana, otišla u stečaj ili ostala zaglavljena u stečajnim postupcima – ona je i te kako uslovljena društveno-političkim i institucionalnim procesima koji se odvijaju u poslednje tri decenije. Naime, od 90-ih naovamo zakoni u Srbiji su menjani na način da se onemoguće drugi oblici vlasništva osim privatnog, a mogućnosti učešća zaposlenih u odlučivanju gotovo da ne postoje.
Kao rezultat, poslednje tri decenije svedočimo masovnom prelivanju društvenog bogatstva u privatne ruke i sistematskom urušavanju radničkih prava, pojavama koje uveliko podstiče sama država. Uporedimo li današnju situaciju s načinom na koji je ekonomska aktivnost bila organizovana u vreme samoupravljanja, neminovno se postavlja pitanje u kojoj formi je ono moguće danas i na koji načni nam ovo iskustvo može pomoći da promišljamo i osmišljavamo modele organizacije rada i ekonomske aktivnosti koji su demokratičniji i pravičniji.
Samoupravno preduzeće „Metalac“
„Metalac“ je osnovan 1959. godine kao preduzeće u društvenoj svojini pod nazivom metaloprerađivačka industrija „Metalac“, nastala spajanjem metalske zadruge „Jedinstvo“ i zanatsko-automehaničarske radionice „Metalac“. Dominantno se bavio proizvodnjom posuđa, a po uspešnosti poslovanja nalazio se na drugom mestu u Jugoslaviji, iza slovenačkog „Emo“ Celja. U prvoj deceniji zapošljavao je preko hiljadu radnika, a početni kapital preduzeća uvećan je devet puta. Narednih decenija „Metalac“ je i dalje beležio uspehe – proizvodnja je rasla i širila se i na druge delatnosti, a već 70-ih godina plasirao je svoje proizvode i na inostrano tržište.
Pored ekonomskih uspeha, „Metalac“ predstavlja i dobar primer radničkog preduzeća – Radnički savet i Zbor radnika, kao organi u kojima su bili predstavljeni radnici, donosili su sve važne poslovne odluke, uključujući planiranje proizvodnje, određivanje cene proizvoda, iznos investicija za obnovu i proširenje proizvodnje i slično, kao i one koje se odnose na organizaciju rada, sistematizaciju radnih mesta i visinu zarada. Takođe, internim aktima preduzeća bilo je jasno uređeno koji se procenat ostvarene dobiti izdvaja u fondove namenjene za brigu o društvenim potrebama zaposlenih, a ovi akti se nisu mogli menjati bez saglasnosti svih radnika, koji su se o statutarnim izmenama izjašnjavali na referendumu. Šire društveno-političke i institucionalne promene do kojih u Jugoslaviji s vremenom dolazi nisu negativno uticale na samoupravnu strukturu „Metalca“, u kome su radnički organi predstavljali okosnicu odlučivanja sve do početka 90-ih godina.
Jugoslovenski samoupravni sistem s vremenom se menjao pod uticajem unutrašnjih problema i protivurečnosti, ali i usled pritisaka koji su dolazili spolja. U početnom periodu, proklamovana debirokratizacija ekonomije bila je nepotpuna – autonomija preduzeća bila je ograničena budući da je država i dalje kontrolisala investicionu politiku i visinu dohotka, a u mnogim preduzećima je uprava kompanije postavljana direktno po političkoj liniji, što je predstavljalo dodatno opterećenje za pojedina preduzeća s obzirom na to da je uprava ekonomske ciljeve mogla da podredi političkim.
Kao rezultat, polako jačaju političke i intelektualne struje koje zagovaraju decentralizaciju ekonomije i veću slobodu preduzeća u pogledu planiranja poslovnih aktivnosti, investicija i raspodele dobiti. Iako verovatno neophodna, decentralizacija ekonomije slabila je i mehanizme koordinacije i saradnje na nivou privrede i negativno je uticala na sposobnost pojedinih preduzeća da održe nivo proizvodnje, zarada i ulaganja u društvenu reprodukciju. Reforme koje su usledile doprinele su liberalizaciji ekonomije otvaranjem za trgovinsku razmenu sa inostranstvom, što je omogućilo rast pojedinih preduzeća i grana privrede, ali je istovremeno proizvelo i rastuću konkurentnost između preduzeća i privrednih grana. Efekti toga unutar samih preduzeća ogledaju se u rastućem uticaju menadžera i tehnokrata biranih na rukovodeće pozicije, a nauštrb uticaja samoupravnih radničkih organa. Kao odgovor na ovakav trend, 70-ih godina su usledile reforme čiji je cilj bilo vraćanje izvornim samoupravnim principima kroz jačanje radnika i radničkih organa, ali su njihovi dometi bili ograničeni.
Kompetitivnost je isuviše ojačala i dovela u pitanje opstanak velikog broja društvenih preduzeća, a dodatni problem predstavljao je visok spoljni dug Jugoslavije, koji je u kombinaciji s nagomilanim problemima poput narasle inflacije i rastuće nezaposlenosti, i sve većim pritiskom međunarodnih zajmodavaca poput MMF-a, vodio kraju samoupravljanja.1
Uprkos problemima i protivurečnostima, glavni doprinos samoupravljanja ogleda se u osnaživanju radnika i demokratizaciji i decentralizaciji odlučivanja u domenu planiranja ekonomske aktivnosti.
Sam „Metalac“ predstavlja dobar primer ovakve prakse – iako je tokom samoupravnog perioda dolazilo do promena u organizaciono-upravljačkoj strukturi ovog preduzeća, one se nisu negativno odrazile na stepen radničke autonomije.2 Štaviše, promene za vreme samoupravne faze išle su ka tome da se ojačaju ovlašćenja radničkih organa i da se osigura njihova autonomija u odnosu na druge (izvršne) organe. U tom kontekstu je važno istaći da je direktor biran u konkursnoj proceduri i da nije imao diskreciona prava u odnosu na samoupravne radničke organe (Radnički savet i Zbor radnika), nego im je bio direktno odgovoran. Štaviše, Radnički savet je donosio konačnu odluku o izboru kandidata za funkciju generalnog direktora i odlučivao je u postupku njegove smene pre isteka mandata u slučaju prekoračenja nadležnosti.
Demokratizacija i decentralizacija odlučivanja ogledala se i kroz međusobni odnos radničkih organa. Radnički savet kao delegatsko telo, u kome su radnici bili predstavljeni preko članova izabranih na Zboru radnika, u odlučivanju se morao konsultovati sa Zborom radnika kao organom neposrednog odlučivanja u kome su učestvovali svi radnici. Nepoštovanje odluka i smernica usvojenih na Zboru radnika moglo je da vodi smeni Radničkog saveta i njegovih pojedinih članova.
Značajan aspekt radničke autonomije odnosi se na prava koja su radnici imali u pogledu raspodele ostvarene dobiti. Ovde je važno napomenuti da preduzeća u društvenom vlasništvu nisu pripadala radnicima već, barem načelno, društvu kao celini koje je putem osnovnih radnih organizacija (preduzeća) uživalo dobit koja preduzeća ostvaruju. Ekonomska prava radnika podrazumevala su slobodu samoupravnih radničkih organa da samostalno donose odluke o tome u koje će se svrhe dobit raspodeljivati, ali ne i da je prisvajaju, kao što je slučaj s preduzećima u privatnim vlasništvu.
Kao rezultat ovakvog vlasničkog modela, samoupravna preduzeća beleže visok stepen investicija u proširenje proizvodnje i nove tehnologije, veća ulaganja u zarade, veći stepen radničkih prava i standarda, kao i veću produktivnost zaposlenih kao rezultat njihove identifikacije s preduzećem koje osećaju kao svoje (u kome se pitaju). U samom „Metalcu“ su formirani posebni fondovi namenjeni finansiranju „proširene društvene reprodukcije“, iz kojih su finansirani izgradnja stanova za zaposlene i individualni stambeni krediti, ishrana i zdravstvena ambulanta u okviru kompanije, izgradnja odmarališta, i iz kojih su se izdvajala sredstva kao finansijska pomoć zaposlenima u slučaju nepredviđenih okolnosti, nagrade i bonusi za radni učinak, kao i sredstva za profesionalno usavršavanje, sindikalne aktivnosti i pomoć lokalnoj zajednici u slučaju elementarnih nepogoda.
Ovakva struktura očuvana je sve do prvih tranzicionih godina, kada je počela postepeno da se urušava.
Bilans tranzicije i njeni efekti na primeru „Metalca“
Sve do 1991. godine „Metalac“ je funkcionisao kao društveno preduzeće u kome je očuvana samoupravna struktura, da bi narednih godina usledila njegova transformacija iz društvenog u akcionarsko preduzeće. Promena vlasničke strukture uticala je i na način upravljanja kompanijom, a u pravcu slabljenja prava radnika – do kraja 90-ih godina „Metalac“ je potpuno transformisan u akcionarsko društvo u kome je participacija radnika značajno smanjena, a u narednom periodu je sasvim ukinuta. Promenama statuta i osnivačkog akta, 2005. i 2006. godine, „Metalac“ posluje kao javno akcionarsko društvo organizovano u holding kompaniju pod nazivom „Metalac“ grupa, sa šesnaest zavisnih društava
U početnoj fazi tranzicije „Metalac“ se transformiše iz društvenog preduzeća u deoničarsko društvo u mešovitoj svojini – deo akcija otkupili su zaposleni po preferencijalnoj ceni u skladu sa Zakonom o društvenom kapitalu, koji je omogućio privatizaciju po modelu radničkog akcionarstva, dok je deo ostao u društvenom vlasništvu. Transformacija društvenog kapitala u radnički nastavljena je sve do kraja decenije (radnici su u ovom periodu imali vlasništvo nad 85% akcijskog kapitala).
Već početkom 2000-ih bila je omogućena prodaja akcija spoljašnjim akterima, a po osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001. godine, što je vodilo urušavanju i poslednjih ostataka radničkog samoupravljanja. Ujedno je to bio period kada se proces tranzicije ubrzava po modelu neoliberalne privatizacije – od početka milenijuma naovamo usvojeno je više zakona kojima je radničko akcionarstvo onemogućeno, a radnička participacija je ostala faktički neregulisana. Paralelno s tim odvija se proces urušavanja radnog zakonodavstva i srozavanja radnih prava i standarda dok kvaliteta života većine stanovništva drastično opada kao rezultat preplitanja ovih faktora.
Paradoksalno, ovaj period prema liberalnim apologetama označava i ključnu fazu za razvoj savremene demokratije u Srbiji – one okrenute evropskim vrednostima, koja sa sobom donosi slobodno tržište i koja pravi radikalni rez u odnosu na socijalističku prošlost, a iskustvo samoupravljanja nekritički odbacuje klasifikujući ga kao produžetak jednog nedemokratskog, totalitarnog režima.
Upravljačka i vlasnička struktura kompanije „Metalac“ danas odlično odslikava ove promene. Prema podacima Centralnog registra hartija od vrednosti, tek nešto iznad 61% akcijskog kapitala u vlasništvu je fizičkih lica, pri čemu nije bilo moguće utvrditi da li i u kojoj meri su u pitanju zaposleni kompanije. Uzmemo li u obzir podatak da prvih deset akcionara poseduje više od 50% akcija (53,1%), i samim tim i većinu glasačkih prava, jasno je da radničkom samoupravljanju nema ni traga. Takođe, pogledamo li organizaciono-upravljačku strukturu „Metalca“, dolazimo do istog zaključka.
Radnički organi s vremenom su ukinuti, a njihove funkcije preuzeli su drugi organi poput Upravnog odbora, Nadzornog odbora i generalnog direktora.
U oči upada i to da su deoničari, ne radnici, s vremenom postali centralna instanca – organi upravljanja odgovorni su deoničarima predstavljenim u Skupštini akcionara, a ne samim radnicima. Štaviše, društvom upravljaju akcionari srazmerno vrednosti akcija čiji su vlasnici, pa tako, na primer, samo vlasnici akcija s pravom glasa mogu da učestvuju u donošenju odluka u Skupštini, dok oni sa običnim akcijama ne mogu da glasaju već samo da učestvuju u radu Skupštine.
O tome da je kapital (a ne uloženi rad) postao presudan u pogledu upravljačkih prava govore i odredbe statuta prema kojima akcionari s preko 10% udela u vlasništvu imaju znatno veća ovlašćenja od malih akcionara (mogu da sazivaju Skupštinu, da zahtevaju da se određene tačke uvrste u dnevni red Skupštine, da zahtevaju od drugih organa izvršenje pojedinih odluka i da iniciraju postupak a smenu Upravnog odbora i sl.). Radnici, sa druge strane, u odlučivanju i kontroli mogu da učestvuju samo posredno, putem predstavnika u drugim organima, koje čak i ne biraju direktno nego preko sindikata. Pored sindikata, radničko predstavljanje moguće je i u Savetu zaposlenih, koji prema važećem Zakonu o radu predstavlja samo mogućnost, ne i obavezu poslodavaca, a čije su nadležnosti šturo definisane.
Valja istaći i da se „Metalac“ danas brendira i kao kompanija čije je strateško opredeljenje briga o zaposlenima i lokalnoj zajednici, i na njegovoj zvaničnoj veb stranici nailazimo na informacije i biltene koji govore u prilog tome. Na primer, kroz „Metalac fondaciju“ kompanija ulaže u razvoj naučne, kulturne i umetničke delatnosti u Gornjem Milanovcu, dok se opredeljenje za održivo poslovanje ogleda u velikom broju usvojenih nacionalnih i međunarodnih smernica i politika u ovoj oblasti. Takođe, zaposlenima su na raspolaganju lekar, medicinska sestra i stomatolog u ambulanti u okviru poslovnog centra, a poslodavac obezbeđuje i finansijsku pomoć u nepredviđenim okolnostima, stipendije za decu zaposlenih, bonuse i nagrade kao i sredstva namenjena za stručno usavršavanje zaposlenih.
Ovo je svakako mnogo više nego što je prosečni poslodavac u Srbiji spreman da izdvoji u društvene potrebe zaposlenih i brigu o zajednici, ali svakako ni približno ulozi koju su samoupravna preduzeća u Jugoslaviji imala u ovom domenu. Ulaganja „Metalca“ u društvenu reprodukciju danas se realizuju u okviru društveno odgovornog poslovanja i korporativne odgovornosti, pri čemu ne postoji obaveza kompanije da ostvarenu dobit raspodeljuje na način da se ona srazmerno vrati onima koji su je proizveli, niti mehanizmi koji omogućavaju zaposlenima da učestvuju u donošenju odluka o tome.
Budućnost samoupravljanja
Iskustvo radničkog samoupravljanja, sa svim njegovim protivrečnostima, i dalje može da predstavlja okvir za osmišljavanje pravičnijeg ekonomskog sistema usmerenog na zadovoljavanje potreba društvene većine. Ono je predstavljalo jedinstven pokušaj decentralizacije ekonomske moći na način koji je omogućavao radnicima, kao onima koji svojim radom proizvode vrednost, da neposredno odlučuju o raspodeli profita.
Radničko samoupravljanje bilo je omogućeno jer je funkcionisalo u društveno-političkom sistemu koji mu je pružao neophodnu podršku nizom zakona, propisa i institucija.
Imajući u vidu antiradničko i antisocijalno opredeljenje države danas, teško je očekivati da bi promena u pravcu demokratizacije ekonomije kroz uključivanje radnika i građana u donošenje odluka o raspodeli društvenog bogatstva mogla da se desi „odozgo“, uz oslanjanje na državu. Zbog toga rešenja treba tražiti u modelima organizacije rada i proizvodnje koji se oslanjaju na samoorganizovanje i koji integrišu elemente samoupravljanja, a koje je moguće implementirati u postojećem institucionalnom kontekstu.
Radničko akcionarstvo predstavlja jedan takav model koji omogućava radnicima da postanu vlasnici firme u kojoj su zaposleni. Ono je danas prisutno u različitim formama, od kojih su takozvani planovi za radničko akcionarstvo (engl.: Employee stock owenrship plans – ESOP), naročito rasprostranjeni.3 Ovaj model omogućava postepeni prenos vlasništva nad akcijama matične kompanije na zaposlene, pri čemu se kupovina akcija finansira iz budućeg profita, bilo da je kreditira postojeći vlasnik(ci), ili se otkupljuju kreditima koje obezbeđuje komercijalna banka, pri čemu kredit u ime radnika uzima poseban pravni entitet koji se u tu svrhu osniva. U svojoj demokratičnoj varijanti ESOP je inkluzivan, jer uključuje sve radnike i omogućava im da učestvuju u upravljanju i kontroli, a ima i ugrađene mehanizme koji sprečavaju prodaju akcija spoljašnjim akterima.4 Ovaj model je deo paketa mera slovenačke vlade usmerenih na demokratizaciju ekonomije, za čiju je implementaciju zaduženo Ministarstvo za rad, porodicu, socijalna pitanja i jednakost šansi, koje je preuzela slovenačka leva partija Levica. On bi lako mogao da se primeni i u Srbiji, s obzirom na to da je njegov pravni dizajn takav da se uklapa i u domaće zakonodavstvo.
Slično, zadruge predstavljaju demokratski organizovana preduzeća u kojima se odluke donose po principu „jedan čovek, jedan glas“, tako da svi članovi učestvuju u odlučivanju bez obzira na visinu uloga. Kao preduzeće u kolektivnom vlasništvu, koje pored ekonomskih/profitnih ima za cilj zadovoljavanje i društvenih, kulturnih i drugih potreba svojih članova, one imaju ugrađene mehanizme koji omogućavaju pravičnu raspodelu ekonomskih rezultata. Za razliku od „klasičnog“ privatnog preduzeća, koje je hijerarhijski organizovano i usmereno na uvećanje lične dobiti vlasnika, zadruge omogućavaju demokratsko upravljanje i kontrolu od strane članova, i doprinose ravnomernoj raspodeli troškova i rizika poslovanja. Zadružni pravni okvir u Srbiji već postoji i on dozvoljava osnivanje različitih tipova zadruga, od poljoprivrednih, preko radničkih i potrošačkih do stambenih, ali i druge modele koje Zakon o zadrugama eksplicitno ne navodi, a koji mogu da odgovore na specifične potrebe pojedinih kategorija radnika.5
- Međunarodni monetarni fond je 1989. godine kao uslov za novu tranšu kredita zahtevao ukidanje samoupravljanja.
- U publikaciji se nalaze šematski prikazi promena organizacione strukture ove kompanije od 60-ih godina pa sve do poslednje statutarne promene 2012. godine.
- Tej Gonza: Ekonomska demokratija kao deo političkog programa nove levice. Platforma Zajedničko, Beograd.
- David Eellerman, Tej Gonza i Georg Berkopec: Euroepan ESOP: The main structural features and pilot implementation in Slovenia. Institute for economic democracy, Ljubljana.
- Platforma Zajedničko razvila je model zadruge za samostalne radnike po uzoru na slične modele koje pokrenuli samostalci u drugim zemljama.
