Rad „Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na životnu sredinu u Zapadnoj Srbiji“, uz Đorđević kao autorku zaduženu za komunikaciju u vezi sa radom, potpisuje još sedam naučnika, a on je u časopisu Nature – Scientific Reports objavljen u julu 2024. godine.
Dragana Đorđević sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju – Univerziteta u Beogradu za Mašinu navodi da je cilj ovog rada bio ciljano merenje kako bi se utvrdila veza između aktivnosti kompanije Rio Tinto u dolini Jadra i zagađenja poljoprivrednog zemljišta od curenja toksične podzemne vode iz oblasti rudnog tela, koja u sebi sadrži visoke koncentracije kombinacije litijuma, bora i arsena, koji su pratili kao „otisak prsta“ karakterističan samo za ovu zonu.
„Ova voda koja curi oko bušotina se dalje sliva u okolne vodotoke, što ukazuje na ključne probleme u slučaju otvaranja rudnika u dolini Jadra”, objašnjava Đorđević.
U obrazloženju o povlačenju, navode se tri primedbe na rad. Ističe se da ne postoje početni, referentni podaci za merenja zagađenja i da u radu nije adekvatno razmotren uticaj poplava iz 2014. godine, koje su dovele do izlivanja rudarskog otpada iz rudnika sa deponije jalovine Stolice. Zamereno je i što se u radu koristi snažan uzročno-posledični jezik koji, kako se navodi, nije potkrepljen dostupnim podacima i dokazima, o čemu je Mašina ranije pisala.
Đorđević navodi da su autori prethodnih godinu i po dana od objavljivanja rada trpeli stravične pritiske i da je sve što su radili bilo odgovaranje na napade na rad od ljudi koji, kako navodi, rade za kompaniju ili su u direktnoj vezi sa Rio Tintom. Podsećamo, kompanija Rio Tinto i profesori Mašinskog i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu zatražili su još u avgustu 2024. godine povlačenje ili ispravku ovog rada.
„Primedbe su bile manipulativnog karaktera, na primer, da će proizvodnja litijum karbonata biti 58.000 tona godišnje, a ne 50.000 kako smo u radu naveli, što smo korigovali da bi prof. Aleksandar Jovović kasnije izjavio da ta proizvodnja neće prelaziti 50.000 tona godišnje”, navodi Đorđević i dodaje da su korekcije prihvaćene, ali da je, kako ona tvrdi usledila serija napada iz Kanade.
„Ljudi iz Kanade koji napadaju rad rade za rudarske kompanije ili su u vezi sa kompanijom Rio Tinto, direktnoj ili indirektnoj”, objašnjava Đorđević.
Ona kaže da su u pitanju Aleksandar Mišković, predstavnik Tera Balkanike, kanadske kompanije za istraživanje polimetaličnih resursa, sa kancelarijom u Beogradu, i Stefan Marković, koji je, prema njenim tvrdnjama u komunikaciji sa ljudima ovde koji rade za Rio Tinto. Napominje da je nedavno greškom izjavila da je Stefan Marković radio za Rio Tinto umesto da radi sa ljudima koji rade ili su radili za Rio Tinto, a kao primer pominje autora filma „Not in my Country“ Peter Tom Džonsa.
„Čudno je za nekog ko živi u Kanadi i tvrdi da je predstavnik nezavisne nauke, da precizno zna oznake i položaje istražnih bušotina u dolini Jadra, što su informacije koje poseduje kompanija”, zaključuje.
Đorđević kaže da su napadi trajali, a da su autori na sve primedbe odgovarali, da bi onda uredništvo i primedbe i odgovore slalo na recenziju.
„Rad koji je već recenziran i koji je objavljen, koji je prošao najstrože kriterijume provere, sad biva ponovo recenziran i, naravno, prođe recenziju, nakon čega oni ponovo šalju napade na koje mi opet odgovorimo, i opet se to šalje na recenziju”, objašnjava.
Cilj napada je, navodi, bio da se ospore metode rada i rezultati jer, kako kaže, ako se to ospori onda rad zaista ne valja i trajno se povlači bez mogućnosti republikacije. Do toga nije došlo, a u obrazloženju o povlačenju se navodi da su rezultati pouzdani i autori se pozivaju da ponovo podnesu rukopis na razmatranje.
Marković: Nisam radio za Rio Tinto
Stefan Marković, iz Agencije za odlaganje nuklearnog otpada iz Kanade, demantuje da je ova odluka rezultat pritiska kompanije i ljudi koji su radili za kompaniju. On za Mašinu navodi da živi i radi u Kanadi od 2010. godine, da nikada nije radio za kompaniju Rio Tinto, i da nema nikakve veze sa kompanijom i projektom Jadar.
„Kategorički odbacujem insinuaciju da su kritičari ovog rada ‘plaćenici’. Kao član tima koji je podneo formalnu naučnu kritiku (Matters Arising), želim da razjasnim – povlačenje rada nije rezultat pritiska kompanije, već naučne neodrživosti”, navodi.
Marković dodaje da je pored njihove, poslata bar još jedna formalna kritika pre odluke o povlačenju i da su uredništvu upućene najmanje dve dodatne nezavisne primedbe, mimo javnog dopisa same kompanije koji je objavljen u avgustu 2024. godine.
„Dakle, ovde nije reč o ‘šačici plaćenika’, kako to tendenciozno navodi dr Đorđević, već o ozbiljnoj reakciji nezavisne naučne zajednice”, kaže on dodajući da je povlačenje naučnog rada retkost i da do toga dolazi kada je sama naučna metoda kompromitovana.
„Ne zato što je tema kontroverzna, ili što neko vrši pritisak. U slučaju rada o uticaju istrazivanja na kvalitet životne sredine u dolini Jadra, rad grupe autora Đorđević i sar. nije pao zbog svoje teme, već zato što njihovi podaci nisu podržavali njihove zaključke”, tvrdi Marković.
Prva zamerka zbog koje je rad povučen: Nedostatak podataka o zagađenju pre Rio Tinta
Kao što je već navedeno, prva zamerka koja se navodi u objašnjenju časopisa Nature je ta da se u radu ne navodi stanje i kvalitet životne sredine pre istražnih radova Rio Tinta.
„Nakon 500 bušotina koje je kompanija načinila u dolini Jadra, od kojih mnoge cure, ne može se govoriti o prethodnom stanju koje je trebalo kompanija da uradi pre 2004. godine, a ti podaci da budu u Studiji uticaja na životnu sredinu, kako je primetio jedan od recezenata. Ipak, kompanija još uvek nema Studiju uticaja na životnu sredinu”, navodi Dragana Đorđević
Ona kaže da su bušenja počela 2004. godine i trajala do 2020. godine, kada niko nje znao da se to dešava. Ističe da je kompanija istražne radnje radila samo u dogovoru sa vlasnicima parcela, kojima su usput plaćali i odštetu za zagađenje.
„Znači – kompanija zna da zagađuje i plaćala je odštetu za to. Naravno, mi smo to dokumentovali uredništvu časopisa, dostavili smo ugovore između Rio Save i vlasnika parcela na kojima su cureće istražne bušotine kojima kompanija plaća odštetu za zagađenje, koje smo dobili od lokalne zajednice iz Gornjih Nedeljica”, navodi.
Ona dodaje da su Mišković i Marković bili izričito protiv tih ugovora i da su tvrdili da su to ugovori samo za sud, ali nisu dokaz da kompanija zagađuje, što je, kako kaže, smešno.
Marković autorima povučenog rada zamera to što su, kako navodi, koncentracije raznih metala u vodi i tlu pogrešno pripisali curenju iz bušotina Rio Tinta.
Objašnjava da je Srbija zemlja bogata mineralnim vodama i da bi se visoke koncentracije raznih metala i povišena radioaktivnost mogli izmeriti i kada bi se testirala voda u Vrnjačkoj Banji ili Sokobanji, ali da je apsurdno to proglasiti zagađenjem jer je to priroda te vode, uslovljena geološkim sastavom stena kroz koje prolazi.
„Ista logika važi za Jadar. Dolina leži na masivnom rudnom telu bogatom litijumom i borom, što je i razlog zašto je kompanija ‘Rio Sava’ započela istraživanja pre četvrt veka. Domaći geolozi su znali za mineralizaciju bora u ovom kraju decenijama ranije, naučni podaci o geohemijskom sastavu stena na ovom području su bili dostupni autorima, ali su autori ove podatke ignorisali”, navodi.
Dodaje da autori u radu priznaju da su podzemne vode prirodno mineralizovane, ali da su uprkos tome povišene koncentracije u reci Jadar proglasili su dokazom zagađenja, i to na osnovu jednog uzorka. Više puta je, kaže, postavio pitanje kada je taj uzorak na reci Jadar uzet, ali nije dobio odgovor.
„Ovakve tvrdnje ne mogu opstati bez ključnog elementa na koji smo uporno ukazivali: nedostaje ‘nulto stanje’. Autori su potpuno zanemarili kakva je bila životna sredina pre bušenja i kakav je prirodni hemijski sastav terena koji leži na milionima tona rude”, kaže Marković i dodaje da je bez tog vremenskog okvira nemoguće razlikovati da li je prisustvo elemenata posledica ljudske greške ili prirodnog rasejavanja rudnog tela, koje je prisutno na ovom terenu oduvek.
„Istraživanja srpskih geologa, sprovedena davno pre dolaska Rio Tinta, potvrđuju da je hemijski sastav vode i tla u potpunom skladu sa prirodnim geološkim karakteristikama terena”, tvrdi Marković.
Druga zamerka: Neadekvatna analiza uticaja poplava iz 2014. godine
Najalarmantnija tvrdnja u povučenom radu, navodi Marković, ticala se prisustva arsena u zemljištu, za šta su autori optužili curenje iz istražnih bušotina. Navodi da je ova teza naučno neodrživa iz dva razloga. Prvi je da se, kako navodi, geohemijski podaci se ne slažu.
„Da arsen curi iz podzemnih voda danas, očekivali bismo da ga nađemo u mobilnom, rastvorljivom obliku. Umesto toga, podaci samih autora pokazali su da je arsen ‘zaključan’ u čvrstim mineralnim strukturama koje su nisu mobilne, što sugeriše da je tu prisutan već dugo i da nije posledica nedavnog curenja vode”, navodi on.
Dodatno, kaže, na lokaciji gde je nekada bio bazen za sakupljanje otpadne vode iz bušotine, tj. na mestu gde bi zagađenje moralo biti najveće da je teorija autora tačna, izmerene su niske koncentracije arsena.
„Autori nisu ponudili objašnjenje za ovaj paradoks. Njihov pokušaj da u kasnijoj prepisci ove nelogičnosti opravdaju navodnim brzim geohemijskim promenama ostaje u domenu čiste spekulacije, bez eksperimentalnih dokaza”, zaključuje.
Drugi razlog je, što su autori, navodi Marković, ignorisali poplave iz 2014. godine kada je iz rudnika antimona „Stolice” koji nema nikakve veze sa projektom „Jadar”, iscurilo preko 100.000 kubnih metara jalovine pune arsena, prekrivši plavno područje reke Korenite.
„Ovaj događaj je u radu potpuno prećutan. Propust postaje još očigledniji kada se uzme u obzir da autori nisu prikazali precizne lokacije uzorkovanja na mapi. Da jesu, bilo bi jasno da su uzorke uzimali upravo sa parcela u plavnom pojasu Korenite, terenu za koji postoje brojni izveštaji o istorijskom zagađenju nakon poplave”, objašnjava Marković i dodaje da pripisivanje ovog zagađenja nedavnim istražnim radovima predstavlja grubu naučnu grešku.
Đorđević objašnjava da autori u trenutku pisanja rada nisu imali podatke o tome kuda je jalovina išla, već da su na osnovu svog merenja utvrđivali gde je zagađeno, gde nije zagađeno i čime je zagađeno.
„Ta jalovina jeste prošla kroz reku Korenitu, ona se u poplavama 2014. izlila iz rudnika Stolice, ušla je u Kostajničku reku, koja je pritoka reke Korenite. Korenita prolazi pored Jadarskog polja, i ona se dalje uliva u reku Jadar”, objašnjava Đorđević.
Naknadno je, navodi, objavljen rad o tom akcidentu u kome se navodi da je izlivena jalovina prošla kroz reku Korenitu, da se izlila par desetina metara od obale, i da u toj jalovini nema litijuma i bora. Đorđević kaže da su uzorci zemljišta uzeti sa više od 200 metara od reke Korenite i da je kompanija izbušila nepropusne slojeve gline omogućavajući toksičnoj vodi iz najdubljeg sloja da izlazi na površinu zemlje, kontaminirajući Drinski aluvion.
„Jalovina iz rudnika Stolice nije prešla preko Jadarskog polja i ne sadrži litijum i bor”, navodi.
Marković: Generalizacija na osnovu malog broja uzoraka
Marković ukazuje na još jednu primedbu koja se ne navodi u obaveštenju časopisa Nature o povlačenju rada. On kaže da su autori koristili ciljano uzorkovanje „tražeći specifične tačke sa povišenim vrednostima”.
„Iako je takav pristup koristan da se pronađe izvor problema, on je statistički potpuno pogrešan za donošenje zaključaka o čitavom regionu koji obuhvata desetine kvadratnih kilometara”, objašnjava.
Dodaje da se rad oslanjao na zanemarljivo mali broj uzoraka – samo dva uzorka površinskih voda i mali broj uzoraka tla, da bi opisao stanje iznad rudnog tela koje je dugačko preko četiri kilometra.
Plastično pojašnjava da bi to bilo kao da na njivi od nekoliko hektara, fotografišete jedan zapušteni ugao u kom ima korova i na osnovu toga tvrdite da je cela njiva uništena i obrasla korovom.
Đorđević: Rad povučen iako su podaci u njemu pouzdani i snažni, podnećemo ga opet na razmatranje
Đorđević navodi da su poslednji dopis sa primedbama na rad dobili jesenas, nakon čega je stiglo pismo od uredništva da će rad biti povučen.
„U napomeni o povlačenju piše da su se pojavile neke zabrinutosti u vezi sa analizama prethodnog stanja kvaliteta životne sredine, u vezi sa rudnikom Stolice, da je naš narativ bio prejak, ali ipak rezultati su pouzdani, stabilni i jaki – robustni”, navodi.
Ona naglašava da je poslednji dopis, koji je predat časopisu, sadržao delove „moj klijent tvrdi…“ i da je tada odlučeno da se rad povuče. Zbog toga, kaže Đorđević, deluje da je na časopis izvršen neki vid pritiska, što izlazi iz domena naučne debate.
„Nije tačno da je Matters Arising bio presudan za povlačenje rada jer je jedan od recezenata osporio njihove tvrdnje i Matters Arising nije objavljen u Nature Scientific Reports”, zaključuje.
Ona objašnjava da se radovi povlače kada se utvrdi da je u pitanju plagijat ili kada su rezultati izmišljeni, loši, što u njihovom radu nije bio slučaj.
„Osnovano sumnjamo da je izvršen pritisak na časopis, jer do poslednjeg dopisa rad je bio stabilan. Rad ne obara nezavisna nauka, rad obaraju ljudi koji rade za kompaniju ili su u direktnoj vezi sa kompanijom i ljudima koji rade za kompaniju”, tvrdi Đorđević.
Ona ističe da je, što se tiče naučnog doprinosa i nauke – rad čist, ali da je smetao kompaniji. Dodaje da je rad bio jedan od najčitanijih radova iz svih oblasti objavljenih u toj godini, da je bio dosta citiran i da se i dalje čita jer je, iako povučen, vidljiv na sistemu časopisa.
Uredništvo je predložilo autorima da koriguju i rad i da ga ponovo podnesu na razmatranje, što će, kako kaže Đorđević, i uraditi. Ukoliko ovaj časopis ne primi rad, poslaće ga nekom drugom.
Povlačenje ne znači da rudnik neće nanositi štetu
Oboje sagovornika su saglasni oko jedne stvari – povlačenje rada ne znači da potencijalni rudnik neće nanositi štetu po zdravlje ljudi i okoline.
„Rudnik će nanositi štetu, sigurno, i to ogromnu štetu, ne samo u toku rada rudnika već naročito nakon zatvaranja rudnika. I jalovina rudnika antimona u Stolicama se izlila nakon više od 100 godina od početka rada rudnika. Ostaci rudarskog otpada su stalna pretnja od ekoloških katastrofa i po zdravlje okolnog stanovništva vekovima nakon završetka rudarenja”, navodi Đorđević.
„Važno je naglasiti – povlačenje ovog rada nije dokaz da je projekat Jadar a priori bezbedan”, kaže Marković dodajući da je ovo je poziv široj naučnoj zajednici u Srbiji.
„Naučnici treba da nezavisno ispitaju stanje na terenu i uporede ga sa podacima kompanije. Samo se prikupljanjem proverljivih podataka može doprineti ozbiljnoj, argumentovanoj diskusiji o uticaju ovog projekta na životnu sredinu”, zaključuje.
On smatra da kada naučni rad prati narativ i emocije umesto podataka, to podriva poverenje javnosti i urušava kredibilitet nauke.
„Povlačenje rada Đorđević i saradnika je ispravan korak i opomena da u debatama o životnoj sredini, gde su ulozi visoki, ne sme biti prečica. Potrebne su nam činjenice, pouzdana nulta stanja i širi kontekst, a ne samo senzacionalistički naslovi”, zaključuje.
D.S.
