Procenat sindikalno organizovanih radnika u ugostiteljstvu i industriji brze hrane u Srbiji je neznatan. Struktura zaposlenih, od kojih su mnogi studenti ili ljudi pred penzijom, velika fluktuacija radnika i učestalost angažmana van radnog odnosa samo su neki od izazova zbog kojih je to danas slučaj.
Štaviše, predsednik Granskog sindikata poljoprivrede i prerađivačke industrije „Nezavisnost“ Dejan Titović smatra da je mnogo teže organizovati ove radnike nego ljude u fabrikama.
„Pozivali smo ih više puta na obustavu rada, na štrajk, probali smo hiljadu i neki način, ali sve je to na tankom štapu. Ljudi su izuzetno uplašeni“, priča on.
Uprkos tome, u Srbiji se krajem 2019. godine pojavljuje sindikat radnika Mekdonaldsa, redak oblik takvog organizovanja unutar ove franšize u Evropi u tom trenutku.
„Video sam da, kad dođeš tamo, ti si samo jedna brojka, jedna stavka na budžetu”, priča David, nekadašnji radnik Mekdonaldsa čiji je stvarni identitet poznat autoru teksta, a koji je i pokrenuo tu inicijativu radnika u ovom popularnom lancu brze hrane.
Na formiranju sindikata se, u tajnosti, radilo godinama. Tokom nekoliko godina delovanja, radnici su na ovaj način uspeli da se izbore za redovno plaćanje prekovremenog rada, ali i da pruže zaštitu kolektivu jednog restorana po povratku na radna mesta u jeku pandemije virusa Kovid-19. Međutim, premeštanjem radnika u druge lokale, praćenjem jednog od njegovih glavnih predstavnika i osnivanjem sindikata pod sopstvenom kontrolom kompanija „Nicefoods restorani“, nosilac Mekdonalds franšize u Srbiji, doprinela je da ovaj poduhvat bude kratkog daha.
„O njemu se priča kao o nekoj legendi. Ali svi pričaju o tome, i menadžeri, svi. Kad god se spomenu neka prava radnika“, kaže Neda, radnica u jednom beogradskom Mekdonalds restoranu čiji je pravi identitet poznat autoru priče.
Ono što dodatno otežava organizovanje radnika u ovom sektoru je rasprostranjenost prakse angažovanja ljudi van radnog odnosa, preko omladinskih ili studentskih zadruga. Međutim, poslodavcima odgovaraju takvi radnici, tvrdi pravnik Mario Reljanović, jer su jeftiniji i potpuno nezaštićeni.
„Oni nemaju prava na štrajk, udruživanje u sindikat, kolektivno pregovaranje, niti poseduju niz nekih individualnih prava. Ugovor sa njima se može otkazati u bilo koje vreme, bez navođenja razloga i bez mogućnosti da se takav otkaz preispita na sudu“, objašnjava on.
Kompanija „Nicefoods restorani“ nije odgovorila na pitanja u vezi sa ovom temom do objavljivanja teksta.
U potrazi za borbenim ljudima
„Ja sam tada kretao od nule, znao sam samo ljude iz lokala u kom sam radio“, priseća se David prvih sastanaka sa kolegama održanih pre oko deset godina o formiranju sindikata.
Prema Zakonu o radu, ovaj nekadašnji radnik Mekdonaldsa je morao da skupi najmanje 15% od ukupnog broja zaposlenih da bi njihov sindikat ispunio uslov reprezentativnosti.
„Znači, meni je tada trebalo oko 120-150 ljudi, a nije kao da svi radimo u jednoj fabrici, pa da smo makar u istoj prostoriji zajedno u nekom trenutku. Ovo je kompanija sa oko 1000 zaposlenih, ima restorane na više od 30 lokacija, i to u različitim gradovima. Da nisam hteo da organizujem sindikat, nikad ne bih obišao sve Mekdonaldse u Srbiji“, kaže on.
Sindikat koji ispunjava uslov reprezentativnosti ima, između ostalog, pravo na kolektivno pregovaranje i zaključivanje kolektivnog ugovora. Međutim, u Mekdonaldsu je tada već postojao jedan sindikat koji je ispregovarao kolektivni ugovor sa poslodavcem. Na njegovom čelu je, tvrdi David, bila osoba pri samom vrhu rukovodstva kompanije „Nicefoods restorani“.
„To je ono što se zove žuti ili kućni sindikat. U suštini, njega pravi poslodavac da bi sprečio sindikalno organizovanje. A način na koji skupljaju članove je tako što ti, kad potpisuješ ugovor, daju da potpišeš i pristupnicu. Pa ti onda nemoj da se učlaniš“, kaže on, i dodaje da to znači da je poslodavac praktično ispregovarao kolektivni ugovor sa samim sobom.
Neda navodi da joj nadređeni nikada nisu spominjali kolektivni ugovor, niti šta u njemu piše. David, koji je tražio da prođe taj ugovor po osnivanju sindikata, objašnjava da on ni na koji način ne poboljšava položaj radnika.
„Sva prava koja se u njemu nalaze već su garantovana Zakonom o radu“, smatra on.
Ipak, pored uslova reprezentativnosti i kućnog sindikata, glavni izazov u organizovanju radnika za njega je praksa Mekdonaldsa da angažuje značajan broj radnika preko omladinskih i studenstkih zadruga.
#PočinjemIzMeka
Iako je prve razgovore o formiranju sindikata sa kolegama imao pre oko deset godina, David kaže da je tek 2018. godine uspeo da okupi „čvršću“ ekipu oko sebe.
„Ljudi se menjaju, to je tipično za industriju brze hrane“, priča on.
Ni Neda nije prvobitno planirala da se zadrži dugo. Ona je popunila prijavu za posao na njihovom sajtu sa ciljem da obezbedi džeparac za letovanje. Ipak, po obavljenom razgovoru joj je rečeno da mora da se učlani u omladinsku zadrugu kako bi mogla da počne da radi.
Iako je u ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji je Neda potpisala sa zadrugom stojalo da se angažuje za pomoćne poslove u kuhinji, ona kaže da je već posle nedelju dana radila na servisu.
„Mislim, to ti je ono, pult, sokovi, sladoled, pomfrit… i kasa“, objašnjava ona.
Prema Zakonu o radu, poslodavac može za obavljanje privremenih i povremenih poslova da zaključi ugovor sa osobom koja je član omladinske ili studentske zadruge.
Pravnik Mario Reljanović tvrdi da do zloupotrebe ove prakse i kršenja zakona, dolazi u delu koji se odnosi na vrstu poslova koje mladi, poput Nede, često obavljaju tokom takvih angažmana.
„Oni se dovode da rade na poslovima koji nisu ni privremeni, ni povremeni, odnosno kod kojih postoji kontinuirana potreba za radnicima. Ti poslovi čine osnovnu delatnost poslodavca, i ova praksa je samo zaklon iza kojeg se krije težnja da se sa tim ljudima ne zaključi radni odnos, iako je faktički to jedini način da se oni legalno angažuju na poslovima koje obavljaju“, kaže Reljanović, i dodaje da ovi poslovi umeju da rezultiraju radnom eksploatacijom mladih.
Na zvaničnom sajtu Mekdonaldsa se kao jedna od prednosti rada u ovom lancu brze hrane navodi fleksibilno radno vreme i mogućnost dogovora u biranju smena. Međutim, Nedina iskustva pokazuju da se radnici ipak ne pitaju uvek oko toga kada će i koliko raditi.
„Samo ti jave, dođi u pet, ne u tri. To se menja u toku dana, pogotovo ako nema posla. To su neke stvari koje probaju, pa ako prođe, prošlo je. Imaš nekoga ko će ti reći, dobro, idem kući, ili, okej, biću skraćen. Ja to više ne dozvoljavam, jer su me jedno vreme stalno skraćivali“, priča ona.
Isti problem je istakao i David.
„Očekuje se da ti staviš sebe na raspolaganje kompaniji, čak i van radnog vremena. Ne postoji nikakav problem da te pozove menadžer, u manje-više bilo koje doba dana, i kaže, ej, je l’ možeš da dođeš ranije ili kasnije, ostaneš ovako ili onako. To je posebno izraženo kod radnika preko omladinske zadruge, oni su tu da popune rupe“, kaže on.
Takva praksa utiče na platu. Pored fleksibilnog radnog vremena, još jedna prednost koju Mekdonalds ističe jeste to što „uvek možeš da znaš unapred koliko ćeš novca dobiti“.
Iako Neda tvrdi da plata stiže na vreme, često nije ni sama sigurna koji će joj iznos leći na račun na početku meseca.
„Niko ne može da razume način na koji se plata obračunava. Ni mamin računovođa nije mogao da izračuna kako sam ja dobila tu platu. Dvanaest platnih listića, dvanaest različitih iznosa“, navodi ona.
Male pobede i velike borbe
Talas sindikalnog organizovanja radnika u ugostiteljstvu i industriji brze hrane uzeo je zamaha na globalnom nivou u poslednjih nekoliko godina, posebno od izbijanja pandemije virusa Kovid-19. Radnici lanca kafeterija Starbaks su osnovali sindikate u najmanje 650 lokala širom Sjedinjenih Američkih Država. Zbog pokušaja rasturanja njihovih napora da se udruže, pred američkim Kongresom je 2023. godine bio saslušan bivši direktor ove kompanije Hauard Šulc.
Sličan otpor odozgo doživeo je i David.
„Iz restorana u Big Fashion šoping centru nam se priključilo 7-8 ljudi. Međutim, sve su ih prebacili u različite restorane i ta ekipa se razbila. Jedan po jedan su zvali, kao, nije sindikat za nas. Pokušao sam da saznam šta se desilo, ali nisu hteli više od toga da kažu“, priča on, i dodaje da misli da bi ih se rukovodstvo rešilo da su saznali za formiranje sindikata pre nego što su uspeli da ga registruju.
Međutim, uprkos svojoj kratkovečnosti i izazovima, sindikat radnika u Mekdonaldsu je uspeo da ostvari neke pobede i izbori se za bolje uslove radnika u ovom lancu brze hrane.
Jedna od prvih stvari za koje su se zauzeli, objašnjava David, ticala se radnih sati.
„Postojala je jedna zloupotreba, ja bih rekao, sa preraspodelom radnog vremena. Kompanija je koristila to kako bi ljudi radili mnogo više nego što bi zakonski bilo moguće. I oni bi onda platili svaki sat redovno, a ne kao prekovremeni rad. I uspeli smo da to ispravimo“, priseća se on.
Značaj sindikata posebno je došao do izražaja u mesecima po njegovom povratku na radno mesto u restoran nakon vanrednog stanja izazvanog pandemijom virusa Kovida-19.
„Radili smo previše kad smo ponovo otvorili, mesecima sa jednim slobodnim danom. Raspored nismo znali unapred“, objašnjava David.
Među radnicima angažovanim preko omladinske zadruge se pojavio dodatan strah od razboljevanja. Ljudi koji rade po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova nemaju pravo na odsustvo sa rada zbog bolovanja.
U borbu su, nastavlja ovaj nekadašnji radnik Mekdonaldsa, uključili i njih.
„Ujednili smo se oko tri zahteva – da im se ponude ugovori o radu, da raspored izlazi na vreme i da radimo sa dva slobodna dana. To je bilo uspešno izvedeno u mom restoranu. Pokušali smo da to sprovedemo i u drugim, ali je tad već menadžment bio uzbunjen. Pratili su me od restorana do restorana, gde sam bio, šta sam govorio“, objašnjava on.
Predsednik Granskog sindikata poljoprivrede i prerađivačke industrije „Nezavisnost“ Dejan Titović, koji je pomogao osnivanje sindikata u Mekdonaldsu, tvrdi da su se sa sličnim pritiscima susreli u još jednom popularnom ugostiteljskom lancu.
„Hteli smo da organizujemo radnike u Starbaksu, ali čim su rukovodioci čuli za to, odlučili su da ne produže ugovor čoveku koji je pokrenuo tu priču kod njih. To je probudilo strah i kod ostalih“, kaže on.
Da bi to predupredili, iz „Nezavisnosti“ su se odlučili na druge taktike radi zaštite ovih radnika.
„Pokušavamo da dođemo do ljudi pre nego što se zaposle, da razgovaramo sa njima kako bi se direktno učlanili u centralu, u granski sindikat. Pravljenje organizacije kod poslodavca treba da dođe kasnije, kad se skupi neki dobar broj“, objašnjava Titović.
Pored toga, oni već godinama pregovaraju sa Unijom poslodavaca Srbije o izradi granskog kolektivnog ugovora na republičkom nivou. Uprkos tišini sa druge strane, jedna činjenica mu ne dozvoljava da odustane.
„Jedina branša u Srbiji koja ispunjava uslove, koja ima tih 51% članova od strane poslodavaca u Uniji poslodavaca Srbije, to je ugostiteljstvo. To znači da, kada bi se doneo taj granski kolektivni ugovor, da bi svi poslodavci u ovom sektoru morali da poštuju dogovorene uslove, bez obzira da li su članovi ili ne“, tvrdi on.
Inicijativu i predlog granskog kolektivnog ugovora su im poslednji put dostavili prošle godine. Od odgovora su za sada dobili samo obećanja.
Ovaj tekst je nastao u okviru novinarskih radionica o radnim pravima i ekonomskoj pravdi, u organizaciji Instituta za socijalne politike „Musine Kokalari“ i Centra za politike emancipacije (CPE). Radionice su podržane od strane European Fund for the Balkans (EFB). Sadržaj teksta je isključiva odgovornost autora i ne odražava nužno stavove ili pozicije EFB.
