Institucionalno tretiranje žena na porođaju u Srbiji koje se doslovno graniči sa zlostavljanjem, dovodi do sve veće životne ugroženosti žena. Ovako alarmanta situacija u javnom zdravstvu, uz sve češće zvanične glasove protiv prava na abortus, deo su šireg patrijarhalnog i dehumanizovanog mehanizma strukturne opresije žena.
Pre nedelju dana je objavljena tragična vest iz porodilišta u Kruševcu – dete je umrlo u stomaku majke, jer su lekari, dežurne sestre i osoblje ignorisali iskaze pacijentkinje da ima povišenu tempereaturu, bolove koji su postajali sve jači i ostale simptome koji su ukazivali da nešto nije u redu. Takođe, ignorisan je termin za zakazani porađaj carskim rezom, kao i više molbi žene da joj pomognu. Umesto toga, ona je šikanirana, izvikana, ućutkana, iako je po navodima žene, bilo jasno da njeni simptomi nisu uobičajeni i normalni za jedan porođaj.
Da li je preterano reći da ova priča samo pokazuje opšti odnos prema ženama u porodilištima Srbije, gde je ona svedena na puki medicinski objekat – telo koje nosi budući život, ali bez sopstvenih emocija i potreba. I kako objasniti bahatost jednog sistema – kao patrijarhalni sindrom u kombinaciji sa urušavanim javnim zdravstvom, kao simptom duboke mizoginije ovog društva, ili kao grešku, pojedinačni slučaj čime se brani doktor protiv koga je žena pokrenula krivičnu prijavu. Ako se pogledaju dosadašnje analize i istraživanja na temu položaja žena i zdravlja, jasno je da nije u pitanju tek greška i da ocene nisu preterane – već da je status žene u porodilištima Srbije često sveden maltene na zlostavljanje.1
Na ovaj aspekt priče o reproduktivnim pravima se nadovezuje i testiranje javnog mnjenja od pre par dana koje je vlada Srbije izvršila preko medija navodnom najavom plana da formira Savet za borbu protiv abortusa. Takav Savet osim što bi dovodio u pitanje Ustavom zagarantovano pravo o slobodi odlučivanja o rađanju, ima stavku po kojoj će sveštenici, zajedno sa psiholozima, i drugim „stručnjacima“ raditi na smanjenu abortusa, kroz razgovore sa ženama.
Stanje u porodilištima
Kada se radi o stanju u porodilištima, o tome je pisano na portalu organizacije Centra za mame, koji su sproveli istraživanje i kampanju „Sloboda rađanju“. Njihovo istraživanje iz 2015, na uzorku od 2583 žena pokazuje da je situacija u porodilištima u Srbiji takva da je „svaka deseta ispitanica rekla da zbog lošeg iskustva u porodilištu i tretmana koji je tamo imala, nikada više neće ni pomisliti da ima dete“.
Neki podaci daju jasniju sliku – recimo u porođajnoj sobi-boksu atmosfera je bila prijatna za 37% ispitanica; privatnost u porođajnoj sobi nije bila obezbeđena za čak 52% ispitanica, pri čemu za 37% u potpunosti, a za 15% delimično, dok je privatnost imalo 37% ispitanica; 82 % ispitanica je želelo epiduralnu anesteziju, ali ona nije bila dostupna; 75% žena su izjavile da im se zdravstveni radnici i radnice koje su sretale tokom porođaja nisu predstavili imenom, prezimenom i/ili strukom; 54% ispitanica nije imala osećaj da se neko stručno i kvalitetno brine o njima za vreme boravka u porodilištu; 73% ispitanica izjavljuje da nije bila upoznata pre svakog postupka sa njegovim tokom od strane medicinskog osoblja; tokom porođaja je samo 12% žena imalo mogućnost slobodnog kretanja, dok je čak 85% moralo sve vreme da leži, sa priključenim CTG aparatom (60%), i to bez mogućnosti da zauzme položaj koji joj odgovara (80%); skoro dve trećine ispitanica (63%) je tokom porođaja bilo žedno, a petina (20%) gladno. Istraživanje zaključuje da je u Srbiji porođaj prosto „proces sličan manufakturi gde je bitan samo finalni proizvod“. Naravno da postoje i pozitivni primeri,2 ali ovi procenti ipak govore da se žene porađaju u jako lošim uslovima i uz nehuman tretman.
U domaćoj literaturi, pojavile su se i zanimljive studije o ženama u porođajnoj sali. Autorka Biljana Stankovic na osnovu dubinskih intervju rađenih sa ženama u porodilištima Srbije piše o tome da porođaj žene izgleda tako kao da ona i nije subjekt porađanja, dolazi do deindividualizacije osobe – izgled sale i prostora, oprema i položaj u kome se porađa prilagođen je lekarima jer su oni institucionalno prepoznati kao glavni akteri čitavog procesa, a ne žena. Zatim, ženama se često uskraćuju objašnjenja, ona ne uspeva da izgradi okvir za razumevanje onoga što se dešava i često joj je ceo niz događaja tokom porođaja potpuno netransparentan i otuđen od nje, dok se lekari ponašaju kao distancirani medicinski subjekti nezainteresovani i nedodirljivi za potrebe pacijentkinja. Zanimljivo je da se emotivna i psihološka stanja žene na porođaju i ne posmatraju kao previše bitna stvar, jer je sama žena irelevantna.
O problemu položaja žena i pravima žena u porođajnoj sali se govori ali nedovoljno i bez efekta, dok neki događaji pokazuju da je interesovanje za ovu temu veliko i da postoji potreba žena da javno govore o svojim iskustvima. Tako je na događaju koji je organizovan u društvenom centru „Oktobar“, na temu nasilja nad ženama u porođajnoj sali, bilo prepuno posetiteljki i posetilaca, a slično je bilo i na događaju na temu abortusa na kome su govorile aktivistkinje iz Makedonije, Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Bilo je zanimljivo uočiti jednu pravilnost u napadima na postojeća reproduktivna prava u pričama iz različitih republika – svuda je osporavanje abortusa povezano sa širim kontekstom skretanja udesno u zvaničnim politikama, od devedesetih naovamo. Naime, bez obzira na takozvanu liberalizaciju društva nakon dvehiljaditih, bez obzira na neke realne napretke u razvijanju pravne regulative za zaštitu prava žena, reproduktivna prava žena su i dalje jedno od najranjivijih mesta i stalna meta tzv. umereno desnih i tzv. proliberalnih vlada i više desnih opozicija. Ovim izgleda idemo u korak sa Evropom, posmatrajući ugrožavanje i direktan pokušaj ukidanja prava na abortus u Poljskoj, Španiji ili Hrvatskoj.
Pravo na abortus
Pomenuta najava formiranja Saveta za borbu protiv abortusa ustvari postoji još od septembra, kada je Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja, navodila poznate fraze o tome kako Srbija svake godine izgubi jedan manji grad, što valjda ukazuje da prokreaciju treba staviti u službu nacije ili države i najavila neko radikalnije rešavanje tog „katastrofalnog“ demografskog pitanja. Tako i naknadno demantovanje vesti o „Savetu“ treba uzeti sa rezevom, pošto čak i ideja stvaranja „savetovališta“ i pokretanje edukacije koja dolazi od takve instance može voditi ka daljem urušavanju prava i pojačanom pritisku na žene. Ali taj plan svakako neće uključivati ekonomski faktor kao prioritetan – jer poznata je sebičnost visokoobrazovnih žena koje ne žele da rađaju i čak ne razmišljaju o tome, ne zbog ekonomske ugroženosti već zbog sopstvenog komfora. Dakle, teren se već priprema, a iz Centra za mame su reagovali na niz skandaloznih izjava ministarke podsećajuć da majčinstvo mora biti izbor!
Da li sve ovo znači da će sada sveštena lica „informisati“ žene o abortusu kao ubistvu i sebičnoj potrebi žena da brinu o svom telu? Daleko od toga da je religijski diskurs najprisutniji u stavovima žena kada se odlučuju na rađanje, ali to ne znači da vladajuća elita u svom opštem neoliberalnom desničarskom zanosu rehabilitacija, privatizacija i socijalnih rezova, neće iskoristiti crkvu da progura svoju ideologiju očuvanja nacije kroz telo žena, promovisanu još od devedesetih.
Jasno je da ovo ne sme proći, jer bi to značilo uvođenje priče u izmene zakona o abortusu na način na kako je to počelo u Makedoniji, kroz tzv. „tihu zabranu abortusa“, zakon koji je prošao po hitnom postupku i bez javne rasprave. Dokle je išla bahatost države videlo se već po izmenama zakona kroz uvođenje prakse da se abortus mora zatražiti pismenim putem, zatim praksa obaveznog savetovanja slično ovim razgovorima koje predlaže Đukić Dejanović kao i period čekanja od tri dana i odugovlačenja između podnošenja molbe i konačne odluke. Dok je makedonska vlada zakon okarakterisala čak kao „liberalan“, u praksi je došlo do pogoršanja zdravlja žena koje u hitnim zdravstvenim situacijama danima čekaju da se sastane specijalna komisija koja se sastaje jednom nedeljno, a mnogim ženama posebno siromašnijim prosto je onemogućena dostupnost abortusa.
Vlast se može prekinuti
Dakle, dok se s jedne strane vodi bitka za pravo na abortus, s druge strane, sve alarmantnije postaje pitanje ugroženog fizičkog i psihičkog zdravlja žene tokom porođaja. Čitav je niz diskriminacija koje žena istrpi zbog svoje odluke da rađa ili ne rađa, od toga da je stigmatizovana i podložna raznim emotivnim ucenama, društvenom pritisku da rodi, do toga da je njeno pravo da odlučuje o svom telu, o tome kada želi da rodi, o načinu porođaja i dostupnosti adekvatne medicinske nege skoro pa nemoguće u sistemu koji kao da nije ni napravljen da služi čovekovim potrebama.
Dakle, stanje u porodilištima je samo deo te šire slike – krize reproduktivnih prava, izvesne stagnacije u borbi za ženska prava i ekonomske krize pod kojom se lome poslednja uporišta javnog zdravstva i ideje o kvalitetnoj usluzi i zaštiti. Materijalna nesgurnost žene, nejednak status u odnosu na muškarce, dodatni je izvor njene celokupne egzistencijalne i psihološke nesigurnosti. Još jednom je najavljeno rešenje niskog prirodnog priraštaja stavljeno na teret žena ali ne i muškaraca (što povlači osećaj besa, nemoći ili prevelike odgovornosti i krivice kod mnogih žena) i još jednom je izmanipulisana javnost da će država navodno raditi na realnom poboljšanju ekonomskog položaja roditelja sa decom. Ono što nam je neophodno, jesu javni govori žena o njihovim iskustvima sa telom, destigmatizacija seksualnosti žena i savezi različitih pokreta u borbi za materijalne resurse.
Državi Srbiji možemo poručiti u stilu Poljakinja – „Vlada nije kao trudnoća – može se prekinuti“.
- Problem sa tretmanom žena na porođaju je što je to zakonski neregulisana oblast, „a glavni razlog je što javnost negativne vidove tretmana koji prolaze trudnice na porođaju još uvek ne sagledava iz perspektive nasilja nad ženama“
- Jedan od takvih slučajeva jeste pančevačko porodilište koje predstavlja primer drugačije prakse kod nas i to u javnom zdravstvu, gde postoji donekle drugačiji pristup rađanju, dok su iskustva žena pozitivna, uglavnom zahvaljujući praksi i stavu pojedinaca (neki od njih su kasnije prešli u privatnu praksu čime se izgubilo dosta od postignutih promena). Ali slučaj ovog porodilišta nam govori da je moguće promeniti način porađanja na nivou javne institucije.
