Dostupna, pristupačna i kvalitetna briga o deci pomaže roditeljima da se vrate na posao nakon roditeljskog odsustva, poboljšava društveni i kognitivni razvoj dece i promoviše rodno pravednije društvo, kaže Unicef.
Ipak, uprkos brojnim prednostima, izveštaji Unicefa pokazuju da je briga o deci danas nedostupna mnogim roditeljima i u najbogatijim zemljama sveta. Na rang listi pristupačnosti institucijama koje se bave čuvanjem i brigom o deci najbolje se pokazuju sistemi u Luksemburgu, Švedskoj, Norveškoj i Nemačkoj. Slovačka, Sjedinjene Američke Države i Kipar zauzimaju najniža mesta na tabeli zbog slabog ulaganja u roditeljsko odsustvo i brigu o deci, što se više posmatra kao privatna odgovornost.
Kako je Mašina ranije pisala u Srbiji je formalno moguće upisati dete u državni vrtić već sa navršenih šest meseci. „Međutim, pravila upisa se razlikuju od ustanove do ustanove i uglavnom zavise od njihove (pre)opterećenosti. Prednost pri upisu daje se deci samohranih roditelja, studenata i zaposlenih, tako da nezaposlene majke često ostaju uskraćene za ovu mogućnost, što im otežava traženje posla. Ova „kvaka 22” je jedan u nizu sistemskih problema koji žene dodatno obeshrabruju prilikom ulaska na tržište rada. Neretko se dešava i da roditelji ne mogu da dobiju potvrdu od lekara da je dete spremno za ulazak u kolektiv ukoliko nije dobilo MMR vakcinu, što je moguće najranije s godinu dana.“
Kada je reč o troškovima vrtića, Srbija ima nekoliko kategorija. Ukoliko roditelji ne uspeju da dobiju državni vrtić, plaćaće iznos i do 30.000 rsd mesečno za cenu privatnih vrtića. U nekim gradovima postoje subvencije koje pokrivaju deo ovih troškova, u nekima su procenti subvencija mali, ili ne postoje uopšte.
Na evropskom nivou se smatra da se u Velikoj Britaniji, koja ima neke od najvećih troškova brige o deci u Evropi, žene aktivno obeshrabruju da se vrate na radno mesto nakon što zasnuju porodicu. Najnovija istraživanja pokazuju da briga o deci u Velikoj Britaniji može da košta do 75% prihoda roditelja.
U zemljama EU, do 90 odsto dece uzrasta od tri do pet godina i jedna trećina dece mlađe od tri godine pohađa formalne centre za brigu o deci. Međutim, troškovi brige o deci veoma se razlikuju širom kontinenta: troškovi brige o deci kreću se od manje od 5% u Nemačkoj i Austriji, gde roditelji koji žive u glavnim gradovima imaju pristup i besplatnim javnim vrtićima, do skoro 52 procenta srednjih zarada žena u Ujedinjenom Kraljevstvu, prema podacima OECD-a, prenosi Euronews.
Borba za brigu o deci
U tekstu „Duga istorija feminističke borbe za univerzalno pravo na vrtiće“ se navodi da je 2020. godine tadašnji predsednički kandidat, a današnji predsednik Sjedinjenih država Džo Bajden izričito pomenuo brigu o deci kao potrebu radnih porodica koja se ne zadovoljava na adekvatan način. Autorka teksta potom zaključuje: „To što je uopšte pomenuo brigu o deci svedoči o tome kako je pandemija ogolila ono što je oduvek bila istina: porodicama je potreban pristup pristupačnoj brizi o deci da bi efikasno funkcionisale.“
Briga o deci bila je centralna za feministički pokret najmanje od 1970-ih, kada je niz srodnih pokreta za oslobođenje žena gurnuo pitanja poput brige o deci, reproduktivne pravde i zdravlja i jednakosti na radnom mestu u centar pažnje.
Autorka citira članak iz 2010. u kom je pravna istoričarka Debora Diner objasnila kako je briga o deci, uokvirena posebno kao osnovno pravo koje se duguje ženama, predstavljalo objedinjujuće pitanje za feministinje 70-ih, okupljajući različite grassroots kampanje. „Ona piše da je podizanje „svesti o pravima“ oko brige o deci „ohrabrilo radničku i srednju klasu, afroameričke i bele, radikalne i liberalne feministkinje da identifikuju zajedničke političke interese i da formiraju koalicije na lokalnom i nacionalnom nivou.“
Autorka tvrdi da je feminističko organizovanje oko prava na kvalitetnu brigu o deci za sve žene navelo feminističke aktivistkinje da lobiraju i zajedno kreiraju Zakon o sveobuhvatnom razvoju dece (CCDA) 1971. godine. „Iako predlog zakona nije nudio univerzalnu brigu o deci, nastojao je da uključi mrežu centara zajednice koji bi obezbedili brigu o deci, medicinsku negu i ishranu porodicama na kliznoj skali.“ Iako su konzervativne struje sa Niksonom na čelu stavile veto na ovaj predlog zakona, predlog je još jednom bio na glasanju u Senatu 1973. godine. Autorka navodi i epizodu podkasta Intercepted, čija je gošća bila aktivistkinja i književnica Naomi Klajn, a koja je istraživala je ideju da Covid19 i njegove posledice mogu omogućiti da „pobegnemo iz nuklearne porodice“ i ponovo promislimo porodične strukture.
Evropski istorijat razvoja brige o deci je tekao dosta drugačije, od prvih proto-vrtića u Strazburu i Bavarskoj 1700-tih godina, preko Londona i razvoja vrtića u Budimpešti.
Razvoj predškolskog vaspitanja u Jugoslaviji
Kako je pisala Milojka Radojčić1, u toku Narodno-oslobodilačke borbe, o deci se vodilo računa spontano, kada su partizanske porodice primale decu ugroženu u ratu. Ona je pisala da je u časopisu „Predškolsko dete“ pisalo o radu partizanke Tatjane Marinić koja je organizovala „zaštitu osnivajući domove da bi spasavala decu u toku ofanziva, a ima i drugih oblika zaštite dece na slobodnoj teritoriji“. No, već po oslobođenju zemlje, predškolsko vaspitanje postalo je integralni deo obrazovanja koje je zastupala narodna vlast, pisala je Radojčić, čemu je davan izuzetan značaj.
Predškolske ustanove su tako organizovane najpre u napuštenim zamkovima, manastirima i zgradama a bila su regulisana pitanja kapaciteta domova, zdravstvene zaštite, kao i podele dece u grupe po uzrastu – već tada su postojale grupe za odojčad, predškolsku i školsku decu. Nakon 1945. ranija obdaništa su zamenjena novim ustanovama – vrtićima, koja su pored zabave deci omogućavala i brigu o zdravlju i vaspitavanje i obrazovni rad dok su roditelji na poslu. Tada se otvaraju i prve jaslene grupe za decu do tri godine u vrtićima pored fabrika i preduzeća koje su finansirale njihov rad, pisala je Radojčić.
Dostupnost vrtića je, dakle, najpre pitanje političke volje i prioriteta razvoja jednog društva, a kroz to se najbolje može sagledati odnos vlasti prema ženama, a potom i deci.
