Različite manje i više komične forme autoritarizama i autoritarnih oblika kontrole u tolikoj su meri neizostavni deo političkog folklora istočnoevropskih tranzicionih društava da su se – sasvim zgodno – uz „korupciju“ počele smatrati inherentnom osobinom istočnoevropskih društava, te maltene nekakvim kolektivnim osobinama. U tom smislu, ova „karakterologija“1 služi nekolikim legitimacijskim svrhama: em legitimiše rigidni hijerarhijski odnos između „istoka“ i „zapada“ Evrope; em legitimiše bezizlazni tranzicioni ringišpil; em na kraju legitimiše i gomile diktatora i poludiktatora koji vedre i oblače na evropskom istoku.
U poslednje vreme je, međutim, ono što je do nedavno bilo tek farsični i gotovo folklorni oblik politika, rezervisan za društva koja se smatraju malo manje zrelima, sada počelo da se poput bumeranga vraća na svoja izvorišta, te time pokazuje da svoje dubinske izvore zapravo nema u nekakvim „nezrelostima“ i da te forme, predstavljene kao aberacije, izvorište imaju upravo u moralnim i etičkim pretpostavkama koje dolaze iz onih razvijenijih i ekonomski stabilnijih (a zapravo samo ekonomski privilegovanijih) društava, a na koncu iz onih strukturnih potreba.
Stoga najčistiji konkretni oblici tih etičkih i moralnih politika nude periskop pomoću kojeg se da gledati – imamo li dovoljno veština i političkog iskustva – u unutašnji tok moći i one njegove kapilarne načine delovanja. Tako da se uz pomoć rečenice predsednika: „Samo vi idite na more, pa ćete se kupati zimi, ali ne znam da li u hladnoj ili toploj vodi“, da ponešto naslutiti, ako već smisao i uz pomoć svog truda svakako ne može. Kome predsednik Srbije upućuje poruku iz promrzle budućnosti? U stvari, šta to uopšte on to poručuje?
Jer na kraju krajeva, teško je i definisati šta to tražimo kada se suočimo sa ovako mutno formulisanom jezičkim konstrukcijom. A tek kad postavimo pitanje kakve veze imaju letovanje sada i temperatura vode za nekih šest meseci, stvar postaje čak i manje jasna no koje značenje nosi i koju poruku šalje ova popara od rečenice. Da li bi možda, sledeći logiku, trebalo sada da počnemo da ložimo vatre i grejemo hektolitre vode koje ćemo upotrebiti na zimu? Da li spisku obaveznih zimnica od sada pa na dalje valja dodati i svakogodišnje grejanje vode ne bi li se ona onda iz tegli štedljivo i domaćinski trošila kad usahnu sokovi prirode? A kada je ugrejemo, kako onda sledećih nekoliko meseci da ju čuvamo od osnovnih zakona fizike i transfera toplotne energije, to jest hlađenja?
Uostalom, čak i da je moguće postaviti termodinamičku stražu oko ugrejane vode, čime bismo je ugrejali sad? Cena energenata, čini mi se, nije funkcija broja umočenih dupeta u more/jedinicu vremena umakanja; ukoliko je izvesna socijalizacija grejanja vode opcija, ta mi imamo dva ogromna ekspres lonca (obrenovačke Termoelektrane), međutim, one se kvare na gotovo dnevnom nivou, jer je ugalj koji se u njih sipa, usled pogrešnih odluka menadžmenta – menadžmenta koji je sada avanzovao na mesto pomoćnika predsednika jedne od beogradskih opština – kvaliteta nešto lošijeg blata, pa je i ta opcija nerealna. Pa da makar iz petinih žila i pokušamo, teško da bismo čak i sad na ovu vrućinu uspeli da ugrejemo dovoljno vode koja je potrebna za zimsko nacionalno zapiranje.
Stoga, pre nego u elementarnoj logici, kauzalnosti i termodinamici, značenje možda valja tražiti dozivajući u pomoć teleološke, telurske i magijske analize.
Jer zlokobno je upozorenje tako sročeno – što zbog već poslovične nelagode dotične političke elite u izlaženju na kraj sa prosto proširenim rečenicama, što zarad usmeravanja pretnje prema što nepoznatijem primaocu – da ostaje nejasno čak i kome je upućena: Hrvatima – omiljenom ciljnom grupom za proizvodnju prezira; Evropljanima – jednom tradicionalno omrznutom lakom metom; opoziciji – nužnom metom; lezilebovićima – omiljenim profilom, savršeno pogodnim za usmeravanje socijalnog resantimana u pogrešnom pravcu; ili možda radnicima Fijata – koji se kane šutnuti na ulicu, pa je valjalo unapred pripremiti teren za defamaciju koja svoj vrhunac ima upravo ovih dana?
Naime: „nekima tamo“ – dovoljno nejasna i neodređena – omiljena je konstrukcija predsednika Republike, toliko maglovita i difuzna da svako može da se prepozna, dovoljno opšta da joj niko ne može izbeći i dovoljno arbitrarna da pokaže da predsednikovim politikama ne vode baš najracionalniji kriterijumi već, sasvim suprotno, neki krajnje arbitrarni i nepredvidivi. Valjda da biste se uvek mogli prepoznati, te poplašiti isto tako arbitrarnog izliva predsednikovog, to jest državnog i paradržavnog nasilja. Ostaje dakle nejasno gde je i ko je taj neodređeni član i upravo ta neodređenost doprinosi i zoni dejstva lingvističkog oruđa: jezički karteč zahvata manje-više sve – pa i one koji na mora i odmore zapravo i neće moći otići.
Pa stoga ispada kako zavrnuta rečenica nije uperena prema nekima tamo, već ponajpre prema nekima nama koji valjda sada malko hoćemo na odmor na kojem ćemo malko ohladiti tela od nezaustavljivog dinstanja planete, a da je krajnji pošiljalac zapravo svako ko je uopšte dovoljno bezobrazan da pomisli na odmor. Uostalom, nije baš prvi put da se predsednik posvađao sa odmaranjem, te sipa krš i lom na jedno civilizacijsko dostignuće: jedno zaista teško iskorenjivo uverenje da svi imaju prava da malo danu dušom.
Na kraju krajeva, ako je obećanje tranzicije bilo makar i malo banalno malograđansko obećanje tržišno posredovanog višednevnog plandovanja na plaži – malo šta je od tog obećanja ostalo – počev od samih cena usled tržišnog posredovanja, preko nužde (takođe tržišno posredovane) da se za vreme odmora radi ne bi li se pokrpile rupetine u porodičnim budžetima, pa sve do raširenih i veoma uvežbanih praksi poslodavaca u onemogućavanju korišćenja ovog prava. A politička nelagoda – činjenica da se stanovništvo polako, ali sigurno počinje pitati šta je sa tim, makar i malograđanskim, obećanjima iz perioda tizer tranzicije – sada se mora rešavati kompleksnim diskurzivnim sredstvima.
I religijskim! Jer potpuna nebuloznost dovođenja u vezu umakanja nogu u vodu sada i funkcionisanja bojlera na zimu teško da može imati bilo kakvog smisla osim ukoliko na delu nije jedna magijska konekcija. Jer predsednik je napravio sledeću kauzalnu liniju: voda se greje trpljenjem, ćutanjem i pokornim vladanjem. I neodlaskom na more, svakako. A ponajviše povinovanjem imperativima beskrajnog ćutljivog rada. Pa stoga i nije čudo da smo na samom početku rekli da normativni mehanizmi proizvodnje političkih modela nisu baš previše autohtoni: naravno da nije prvi put da se predsednik nalazi u ulozi apostola (pun intended) protestantske etike, niti je prvi put da protiv elementarnijih civilizacijskih normi – kao što je ona gorepomenuta o pravu na danuti dušom – izliva hektolitre patetičnog moralisanja (uz podsećanja na sopstvenu ekskrementalnu trpljivost), kritika na račun svih za koje on misli da su „lenštine“, onih koji žele da koriste sopstvena elementarna prava, i ostalih kritika nasleđa radničkih i socijalističkih borbi.
Zato naravno da pozadinu ovog predsedničkog cirkusa i kreveljenja treba tražiti u strukturnim uslovima zadatog ekonomskog modela. Pa tako, kao što u ljubavnom odnosu valja obratiti pažnju na dela pre nego na jezičke najave (koje potpisnik ovih redova – čista i nepopravljiva naivčina – često halapljivo zna da guta) nekog najčešće beskrajno odlaganog delovanja – treba obratiti pažnju na prave beneficiaries ove najave diskurzivnog, praktičnog, te na kraju verovatno i juridičkog ukidanja prava na odmor.
Očajnog geopolitičkog položaja ni-tamo-ni-vamo, u sred katastrofalne finansijske krize, sa političkim modelom koji se uveliko raspada, predsednik kao – šta da mu radimo što je ispao glup – reprezent, lice, naličje i metafora svog tog beskrajnog raspada društva sada pokušava da se dodvori svakoj mogućoj zamislivoj frakcijici globalnog kapitala, dolivajući pritom subvencije kao iz kabla. Jer čak i kada su frakcije, iza njih stoji pozadina strukturno zajedničkog interesa: beskrajni, što nesigurniji, siromašniji i dublji rezervoar prekarizovane radne snage iz kojeg se može nemilice zahvatati i trpati u debelo subvencionisane radne pogone. Svaka politička elita koja to omogući biće dobrodošla, a svaki je njen metod – bio on bezobrazna moralna defamacija, autoritarna praksa ili nešto misterioznije „noćno uklanjanje prepreka“ cirkulaciji kapitala i klasnih odnosa – prihvatljiv. Stoga je implicitna poruka njima: ova će se politička elita svim – jezičkim, političkim, ekonomskim, i zakonskim i parazakonskim, pa na kraju i onim uličnim silama – boriti protiv nezgodnih civilizacijskih dostignuća koja zaprečuju cirkulaciju kapitala i reprodukciju klasnih odnosa.
Ta naravno da u sred leta na ovaj ili na onaj način valja delegitimizovati ideju da se u nekom trenutku valja i odmoriti. I u tom smislu, globalna kriza je sjajna prilika – ne samo za našeg nesrećnog predsednika – koliko za disciplinaciju, toliko i za praksu protestantske discipline koja uvek i prvenstveno targetira one koji su u datom trenutku najslabiji i najranjiviji. Naravno, ova je optužba veoma bezobrazna – i to ne samo zbog činjenice da je sasvim van razuma da sada svi treba da grejemo vodu i čuvamo je za zimu. Bezobrazna je zato što je zapakovana kao moralna i etička optužba kojoj je nemoguće izbeći i koja odgovornost za manje više sve postojeće ekonomske probleme svaljuje na vas, najranjivije. Krivi ste ako ste čak i na trenutak pomislili na odmaranje.
A – imamo li u vidu dosadašnje prakse guranja privatizacionih agendi uz pomoć taktike sporog kuvanja žabe – ono što počinje kao haotična jezička igra: završiće kao veoma nezgodna praksa. Počnite se, dakle, pozdravljati sa letovanjem u budućnosti.
