Inaugurisan je novi predsednik Srbije. Dok ga je liberalna javnost nazivala „narodnjakom“, Aleksandar Vučić na mestu premijera vodio je najučinkovitiju antinarodnu politiku od pada režima Slobodana Miloševića.
Kada, van ispraznog simboličkog trijumfalizma, za analizu nedostaje političke supstance – odgovore će dati i letimičan pogled na mejnstrim medije. Tako je u večeri inauguracije jedna od najudvorničkijih televizija (B92) imala i ekskluzivu: ulazi u premijerov kabinet i pravi mu omaž prikazujući kabinet kao njegov lični prostor za rad, deleći auditorijumu parčiće radne intime i prikazujući funkcionisanje kabineta kao skladnu porodičnu idilu.
Saznali smo tako gomilu potpuno nebitnih stvari poput toga da premijer u kabinetu čuva nekakve lopte, (dečije) knjige i motivacione postere, te da ne pije osim kad zaključi neki biznis pa navali staff. Intervju se tako pretvorio u zbir bljutavih malograđanskih tropa: domaćin, biznismen, sportaš, čitalac, trezvenjak.
No, dok je izgradnja medijskog imidža po nacrtu inženjera malograđanštine zauzimala centralnu poziciju, bočne su pozicije držala dva zanimljivija fenomena: jedna od fotografija u premijerovom kabinetu prikazuje Nikolu Pašića (kojeg premijer naziva „Baja“ Pašić – od kada traje ta njihova prisnost? Kada su to oni ovce čuvali?) a druga je motivacioni poster sa imbecilnom porukom Aim high, dream big.
I tako je tačno pogođen centar ideologije Aleksandra Vučića: malograđanin koji obožava višestrukog političkog zločinca dok nezrelo bulji u ogavne libertarijanske postere. Uzeta kao celina – hajdemo pokušati da do kraja zahvatimo nivoe sublimacije – reportaža udvorničke B92 predstavlja Vučićevu vladavinu u malom: dragovoljno novinarsko prepuštanje amoku premijera i/ili njegovom patetičnom paternalizmu, manipulacija, čvrsta ruka, domaćinska ekonomija, nacionalna baljezgarija.
Mediji su se još i pre same centralne svečanosti dohvatili spinovanja politički ispraznih pitanja – poput izazivanja besmislene tenzije oko imena budućeg premijera – samo da ne bi morali da se bave daleko potentnijim temama.
Navedimo samo jedan slikoviti detalj: mediji su ovog puta prećutali da je za potrebe veličanstvene inauguracije sklonjen plakat s likovima stradalih na Kosovu koji je bio okačen na ogradi za kontrolu mase postavljenoj ispred skupštine Srbije – iako su zapenili pre dva meseca kada je isti taj plakat (doduše možda je to bila samo izmišljotina zarad delegitimacije protesta) oštećen tokom demonstracija.
A desničari, koji su pre dva meseca bili jako glasni (i opasni) sada su manji od makovog zrna, i ponovo potvrđuju svoju centralnu ulogu u ovom režimu. Ulogu opasnog kera/pitome pudlice: sve zavisno od potreba Vučića Aleksandra. Primerice, na samoj su se inauguraciji dokazali kao ovo prvo: nekoliko nabildanih momaka napalo je novinarske ekipe koje su identifikovane kao „neprijateljske“ i pocepalo transparent „Narod gladuje, elita se raduje“.1 Ova jednostavna poruka izaziva neproporcionalni intenzitet besa: „kao da“ predstavlja rupu kroz koju se naziru beda i poražavajuća stvarnost skrivene iza medijskih kulisa.
A negde na margini inauguracije dolaze vesti sa tamne strane Vučićeve vladavine, ocrtavajući naličje ekonomske politike zasnovane na prilagođavanju društva potrebama kapitala. Pravnim je kerefekama omogućeno da se Violeta Petrović – radnica čija je efikasnost umanjena delovanjem karcinoma – pošalje na ropotarnicu istorije/proizvodne trake.2
Duga senka uterivača dugova stigla je Julijanu Terek i njenog sina, koje su – taktikom noćnog prepada – privatni izvršitelji izbacili iz doma – uprkos naporu antideložacijskog pokreta.3
Na nekoj benzinskoj pumpi ubijeno je dete Kristina Kaplanović: razbojnik je uleteo na pumpu, zahtevao novac, pištolj je opalio. Žrtva je radila u izuzetno prekarnim uslovima, možda čak i preko agencije za zapošljavanje, s obzirom da NIS i nema radnika u maloprodaji koji nisu rentani: daj život za kapital, profit će pokupiti vlasnik.4
No, nije to sve što nam je Aleksandar Vučić – otkako je otkrio da Arbeit macht frei – ostavio u nasleđe:
- Katastrofalni zakon o radu – donešen 2014. godine – koji je razlabavio prava radnika i bez ikakve zadrške privileguje vlasnike kapitala u odnosu na radnike i koji je praktično omogućio ove gorepomenute kerefeke. A ne zaboravite: najavljuje se i novi: još gori.
- Apokaliptična strategija javnog sistema zdravstva čiju osnovu, po svemu sudeći čini lečenje sms porukama. U okviru nje, radikalno je skresan broj medicinskog osoblja da bi se građani primorali da idu kod privatnih lekara.
- Rekordno najniže zarade u regiji. Džaba pompezne najave masovne imigracije iz Švajcarske – stanovništvo zna da je najsiromašnije u regionu i da strategiju privlačenja stranih investicija najbolje opisuje onaj lapsus „sve je besplatno“ (a posebno radnici).
- Skandalozna legalizacija eksploatacije dečijeg rada: projekat dualnog obrazovanja – nastalo je kao nezrela premijerova fascinacija – najverovatnije će „poslodavcima“ omogućiti eksploataciju dečijeg rada, zaobilaženje isplaćivanja minimalne zarade.
- Opasan rast socijalnog kancera – komunalne policije: disciplinskog mehanizma za drndanje i/ili kontrolu sirotinje – zavisno od trenutnih potreba buržoazije.
- Busplus – membrana za estetsku i klasnu odbranu buržoazije iz centra grada
- Gomilu urbanističkog užasa poput „Beograda na vodi“ i stereo fontane na Slaviji
- Privatizacija… svega – samo sačekajte par godina
Zanimljivo je da se udvorički mediji nisu latili promptnog poređenja inauguracije Aleksandra Vučića s njegovom opsesijom i stalnom referentnom tačkom – Josipom Brozom. Naime, ona ne bi bila samo novinarski ulagivački instinkt potaknut prekarizacijom novinarskog zanata, već najpre odraz težnje samog predsednika Srbije koji sebe sve češće poredi s pokojnim jugoslovenskim predsednikom. Šuma poređenja, kompleksna infrastruktura Vučićevih Potemkinovih sela nasuprot kompleksnom emancipatorskom projektu jugoslovenskog socijalizma, (verovatno u trenutku izmišljeni) brojevi kilometara izgrađenih puteva te otvorenih radnih mesta – međutim – mizerno prekrivaju činjenicu da je poređenje i besmisleno i komično.
Valja otići dalje od standardnih komentara koji navode da je analiza ovog bizarnog kulturnog fenomena – inauguracije predsednika Srbije – moguća tek uz dozivanje psihijatrijskog vokabulara. Naprotiv, klasni rečnik daleko će vam britkije objasniti dubinski uzrok socijalnih i klasnih tenzija koje postaju sve opasnije: bez emancipacije nema pacifikacije. A, žestoka se klasna trvenja i tenzije daju ispeglati samo daljom autoritarizacijom društva i Vučićevi napadi megalomanije i histerije predstavljaju neizbežni fenomen: refleksiju sigurnog marša ka nasilju zarad održanja klasne hijerarhije.
- U drugom činu očnjake su iskezili pre par dana povodom nekoliko tribina na kojima je trebalo da učestvuju i govornici s Kosova albanske nacionalnosti. Desničari izgleda jako vešto manevrišu da slučajno ne bi nagazili senku Aleksandra Vučića.
- Preciznost je ovde od ključne važnosti: ona nije otpuštena – njen je ugovor istekao kao što se to desilo i prilikom prošlog puta kada je, usled medijskog pritiska, njen ugovor obnovljen. Zakon, međutim, ako se ne varam, eksplicitno zabranjuje ovu praksu – radnici „na određeno“ su dozvoljeni samo u slučaju iznenadnog i naglog skoka obima posla. Nezakonita je, dakle, uobičajena praksa produžavanja ugovora, pa je nezakonito i to što je Violeti uopšte ugovor produžen a nije primljena „za stalno“.
- Sporni momenat: najava. Privatni izvršitelji, sada već svikli na pritisak građana koji se protive deložacijama sirotinje, upali su noću i po svoj prilici bez najave na koju su obavezni.
- Kompanija se promptno ogradila i navela da organizuje obuku za svoje radnike. Pa ipak, Blic je pre par meseci u svom istraživanju utvrdio da NIS nema stalno zaposlenih radnika u maloprodaji. Kako tu funkcioniše organizija obuke ako su radnici samo „privremeni“ (i kako je uopšte moguće da jedna od najvećih kompanija u maloprodaji zapošljava samo radnike „na određeno“) ostaje nejasno.
