Kada, van ispraznog simboličkog trijumfalizma, za analizu nedostaje političke supstance – odgovore će dati i letimičan pogled na mejnstrim medije. Tako je u večeri inauguracije jedna od najudvorničkijih televizija (B92) imala i ekskluzivu: ulazi u premijerov kabinet i pravi mu omaž prikazujući kabinet kao njegov lični prostor za rad, deleći auditorijumu parčiće radne intime i prikazujući funkcionisanje kabineta kao skladnu porodičnu idilu.
Saznali smo tako gomilu potpuno nebitnih stvari poput toga da premijer u kabinetu čuva nekakve lopte, (dečije) knjige i motivacione postere, te da ne pije osim kad zaključi neki biznis pa navali staff. Intervju se tako pretvorio u zbir bljutavih malograđanskih tropa: domaćin, biznismen, sportaš, čitalac, trezvenjak.
No, dok je izgradnja medijskog imidža po nacrtu inženjera malograđanštine zauzimala centralnu poziciju, bočne su pozicije držala dva zanimljivija fenomena: jedna od fotografija u premijerovom kabinetu prikazuje Nikolu Pašića (kojeg premijer naziva „Baja“ Pašić – od kada traje ta njihova prisnost? Kada su to oni ovce čuvali?) a druga je motivacioni poster sa imbecilnom porukom Aim high, dream big.
I tako je tačno pogođen centar ideologije Aleksandra Vučića: malograđanin koji obožava višestrukog političkog zločinca dok nezrelo bulji u ogavne libertarijanske postere. Uzeta kao celina – hajdemo pokušati da do kraja zahvatimo nivoe sublimacije – reportaža udvorničke B92 predstavlja Vučićevu vladavinu u malom: dragovoljno novinarsko prepuštanje amoku premijera i/ili njegovom patetičnom paternalizmu, manipulacija, čvrsta ruka, domaćinska ekonomija, nacionalna baljezgarija.
Mediji su se još i pre same centralne svečanosti dohvatili spinovanja politički ispraznih pitanja – poput izazivanja besmislene tenzije oko imena budućeg premijera – samo da ne bi morali da se bave daleko potentnijim temama.
Navedimo samo jedan slikoviti detalj: mediji su ovog puta prećutali da je za potrebe veličanstvene inauguracije sklonjen plakat s likovima stradalih na Kosovu koji je bio okačen na ogradi za kontrolu mase postavljenoj ispred skupštine Srbije – iako su zapenili pre dva meseca kada je isti taj plakat (doduše možda je to bila samo izmišljotina zarad delegitimacije protesta) oštećen tokom demonstracija.
A desničari, koji su pre dva meseca bili jako glasni (i opasni) sada su manji od makovog zrna, i ponovo potvrđuju svoju centralnu ulogu u ovom režimu. Ulogu opasnog kera/pitome pudlice: sve zavisno od potreba Vučića Aleksandra. Primerice, na samoj su se inauguraciji dokazali kao ovo prvo: nekoliko nabildanih momaka napalo je novinarske ekipe koje su identifikovane kao „neprijateljske“ i pocepalo transparent „Narod gladuje, elita se raduje“.1 Ova jednostavna poruka izaziva neproporcionalni intenzitet besa: „kao da“ predstavlja rupu kroz koju se naziru beda i poražavajuća stvarnost skrivene iza medijskih kulisa.
A negde na margini inauguracije dolaze vesti sa tamne strane Vučićeve vladavine, ocrtavajući naličje ekonomske politike zasnovane na prilagođavanju društva potrebama kapitala. Pravnim je kerefekama omogućeno da se Violeta Petrović – radnica čija je efikasnost umanjena delovanjem karcinoma – pošalje na ropotarnicu istorije/proizvodne trake.2
Duga senka uterivača dugova stigla je Julijanu Terek i njenog sina, koje su – taktikom noćnog prepada – privatni izvršitelji izbacili iz doma – uprkos naporu antideložacijskog pokreta.3
Na nekoj benzinskoj pumpi ubijeno je dete Kristina Kaplanović: razbojnik je uleteo na pumpu, zahtevao novac, pištolj je opalio. Žrtva je radila u izuzetno prekarnim uslovima, možda čak i preko agencije za zapošljavanje, s obzirom da NIS i nema radnika u maloprodaji koji nisu rentani: daj život za kapital, profit će pokupiti vlasnik.4
No, nije to sve što nam je Aleksandar Vučić – otkako je otkrio da Arbeit macht frei – ostavio u nasleđe:
- Katastrofalni zakon o radu – donešen 2014. godine – koji je razlabavio prava radnika i bez ikakve zadrške privileguje vlasnike kapitala u odnosu na radnike i koji je praktično omogućio ove gorepomenute kerefeke. A ne zaboravite: najavljuje se i novi: još gori.
- Apokaliptična strategija javnog sistema zdravstva čiju osnovu, po svemu sudeći čini lečenje sms porukama. U okviru nje, radikalno je skresan broj medicinskog osoblja da bi se građani primorali da idu kod privatnih lekara.
- Rekordno najniže zarade u regiji. Džaba pompezne najave masovne imigracije iz Švajcarske – stanovništvo zna da je najsiromašnije u regionu i da strategiju privlačenja stranih investicija najbolje opisuje onaj lapsus „sve je besplatno“ (a posebno radnici).
- Skandalozna legalizacija eksploatacije dečijeg rada: projekat dualnog obrazovanja – nastalo je kao nezrela premijerova fascinacija – najverovatnije će „poslodavcima“ omogućiti eksploataciju dečijeg rada, zaobilaženje isplaćivanja minimalne zarade.
- Opasan rast socijalnog kancera – komunalne policije: disciplinskog mehanizma za drndanje i/ili kontrolu sirotinje – zavisno od trenutnih potreba buržoazije.
- Busplus – membrana za estetsku i klasnu odbranu buržoazije iz centra grada
- Gomilu urbanističkog užasa poput „Beograda na vodi“ i stereo fontane na Slaviji
- Privatizacija… svega – samo sačekajte par godina
Zanimljivo je da se udvorički mediji nisu latili promptnog poređenja inauguracije Aleksandra Vučića s njegovom opsesijom i stalnom referentnom tačkom – Josipom Brozom. Naime, ona ne bi bila samo novinarski ulagivački instinkt potaknut prekarizacijom novinarskog zanata, već najpre odraz težnje samog predsednika Srbije koji sebe sve češće poredi s pokojnim jugoslovenskim predsednikom. Šuma poređenja, kompleksna infrastruktura Vučićevih Potemkinovih sela nasuprot kompleksnom emancipatorskom projektu jugoslovenskog socijalizma, (verovatno u trenutku izmišljeni) brojevi kilometara izgrađenih puteva te otvorenih radnih mesta – međutim – mizerno prekrivaju činjenicu da je poređenje i besmisleno i komično.
Valja otići dalje od standardnih komentara koji navode da je analiza ovog bizarnog kulturnog fenomena – inauguracije predsednika Srbije – moguća tek uz dozivanje psihijatrijskog vokabulara. Naprotiv, klasni rečnik daleko će vam britkije objasniti dubinski uzrok socijalnih i klasnih tenzija koje postaju sve opasnije: bez emancipacije nema pacifikacije. A, žestoka se klasna trvenja i tenzije daju ispeglati samo daljom autoritarizacijom društva i Vučićevi napadi megalomanije i histerije predstavljaju neizbežni fenomen: refleksiju sigurnog marša ka nasilju zarad održanja klasne hijerarhije.
- U drugom činu očnjake su iskezili pre par dana povodom nekoliko tribina na kojima je trebalo da učestvuju i govornici s Kosova albanske nacionalnosti. Desničari izgleda jako vešto manevrišu da slučajno ne bi nagazili senku Aleksandra Vučića.
- Preciznost je ovde od ključne važnosti: ona nije otpuštena – njen je ugovor istekao kao što se to desilo i prilikom prošlog puta kada je, usled medijskog pritiska, njen ugovor obnovljen. Zakon, međutim, ako se ne varam, eksplicitno zabranjuje ovu praksu – radnici „na određeno“ su dozvoljeni samo u slučaju iznenadnog i naglog skoka obima posla. Nezakonita je, dakle, uobičajena praksa produžavanja ugovora, pa je nezakonito i to što je Violeti uopšte ugovor produžen a nije primljena „za stalno“.
- Sporni momenat: najava. Privatni izvršitelji, sada već svikli na pritisak građana koji se protive deložacijama sirotinje, upali su noću i po svoj prilici bez najave na koju su obavezni.
- Kompanija se promptno ogradila i navela da organizuje obuku za svoje radnike. Pa ipak, Blic je pre par meseci u svom istraživanju utvrdio da NIS nema stalno zaposlenih radnika u maloprodaji. Kako tu funkcioniše organizija obuke ako su radnici samo „privremeni“ (i kako je uopšte moguće da jedna od najvećih kompanija u maloprodaji zapošljava samo radnike „na određeno“) ostaje nejasno.
