Skoro godina dana prošlo je od tragedije u Novom Sadu i pogibije 16 ljudi – drugim rečima, skoro 11 meseci kako je ista ta tragedija iznedrila studentski pokret u Srbiji. Tokom tog perioda, studenti su imali mnoge izvanredne, uslovno rečeno, političke kampanje koje su služile kako bi se pridobila podrška građana.
Njihova mladost i neukaljanost, naravno, su sami po sebi u startu obezbeđivali simpatije naroda. Ipak, studenti su se u mnogo čemu pokazali kao mnogo veštiji politički akteri od većine političara u Srbiji – od konkretnosti u njihovim zahtevima do upravljanja društvenih mreža.
Između svega toga javili su se i studentski marševi, koji su služili kao prikaz njihovoj odlučnosti u borbi za temeljne promene u srpskom društvu. Jednostavno, kada se prepešače toliki kilometri od protesta do protesta, od grada do grada, kada se saniraju sve povrede i žuljevi – teško je a ne poverovati u altruističke pobude mladih ljudi u njihovim vapajima za pravdom.
I upravo se tokom tih marševa videla i sveobuhvatna narodna podrška studentskom pokretu – ne postoji ni jedno mesto, manje ili veće, u Srbiji koje ih nije sa oduševljenjem dočekalo. Slike starijih ljudi u zabačenim delovima zemlje koji izlaze iz kuće samo kako bi im mahali, bake koje iz kuće iznose sve što imaju kako bi ih nahranile – obišle su čitavu zemlju, kao i sami studenti.
Upravo poruka koja se slala u tim momentima je možda bila i najkorisnija za dalju borbu, a to je bezrezervna podrška studentskom cilju, te spremnost ljudi da pomognu koliko god mogu – par jabuka ili nekoliko parčeta hleba, nije ni bitno.
I upravo su studenti uspeli da urade ono što opozicija u Srbiji već godinama nije, odnosno ono što joj se, opravdano ili ne, zamera, a to je da se „spusti među narod“. Ovakve akcije su, nesumnjivo, bile svojevrsni pandan političkoj kampanji zvanoj door to door, odnosno „od vrata do vrata“.
Koliko je ista bila krucijalna tokom prethodnog perioda, naposletku, prikazuje i sam marš novopazarskih studenata do Novog Sada. Naime, umesto da šetaju bližom rutom, odlučili su se za duži put do mesta gde je sve i počelo. Zašto, možemo samo da nagađamo, ali možda bi jedan od odgovora bio upravo taj kako bi obišli što više mesta, manjih ili većih, tokom njihovog neverovatnog podviga.
Odlučujići momenat u borbi
Politikološkinja Sofija Popović u razgovoru za Mašinu ocenjuje da su studentski marševi, odnosno njihovo posećivanje svakog manjeg sela na koji su naišli, bili ključni momenat za, uslovno rečeno, kampanju studenskog pokreta. Iako je, kako dodaje, on dobio podršku već u početku njihovih blokada.
„Ta akcija dolaska i pešačenja od sela do sela te priređeni dočeci od strane meštana, to je bio prelomni momenat, odnosno tada su studenti dobili široku podršku građana. Jednostavno, gotovo da nema mesta koje u nekom momentu nije dočekalo neku kolonu studenata. I to je za mene bilo potpuno neočekivano, u smislu koliko je ta akcija zapravo aktivirala sve ljude u Srbiji. I tu se najbolje videlo taj iznenadni izliv solidarnosti u čitavom društvu, koji je ranije manjkao. Svi su tom momentu želeli da doprinesu u nekim kapacitetima u kojima smo mogli, bilo da dočekaju studente, bilo da im spreme nešto od hrane“, smatra Popović.
Za kraj, sagovornica Mašine ukazuje da te akcije zaista jesu bile od izuzetnog značaja, odnosno prekretnica za čitav studentski pokret.
„Posebno zbog toga što je to potpuni kontrast vladajućoj partiji i onome što oni rade. Jer, Srpska napredna stranka ni u jednoj fazi svoje vlasti, a posebno ne sad, nije mogla da organizuje tako nešto. Naposletku, kada pogledamo sada njihove skupove po celoj zemlji, ta atmosfera nije ni približna onoj koju studenti prave već godinu dana“, zaključuje Popović.
M.B.
