U Beogradu su sinoć, 5. novembra, održana dva skupa kod Narodne skupštine. Sa jedne strane pripadnici i simpatizeri Srpske napredne stranke (SNS), a sa druge majka koja u tom trenutku tri dana štrajkuje glađu zbog pogibije svog sina ispod nadstrešnice i pravde koja nakon godinu dana samo nastavlja da izmiče.
Po završetku skupa Srpske napredne stranke, šatorsko naselje poznatije kao „Ćacilend“ ubrzo je gotovo sasvim ispražnjeno. Dnevnice su podeljene, posao je završen i poslednji autobusi napustili su glavni grad. Sa druge strane, Dijana Hrka i danas nastavlja štrajk glađu, a građanke i građani Srbije su i dalje uz nju.
MUP je saopštio da je na skupu SNS-a bilo skoro 50.000 ljudi, dok je sa druge strane ograde bilo nešto manje od 3000. Arhiv javnih skupova (AJS) izneo je svoju procenu i objavio da je na jučerašnjem skupu naprednjaka bilo 14.000, dok je u znak podrške Dijani Hrki došlo oko 10.000 ljudi. „MUP je i ovog puta dezinformisao javnost“, saopštili su iz AJS.
To možda i nije bitno. Celokupnu analizu bismo mogli da svedemo na samo jedan transparent podignut sa strane skupa podrške Dijani Hrki, na kome je pisalo: „Jedan koji hoće je uvek jači od onih koji moraju“.
Evo i zašto.
Sve karte su već iskorišćene
Zajedno sa protestima „građana protiv blokada“ i drugim dešavanjima, sve što smo sinoć mogli da vidimo i čujemo sa režimskog skupa: građani koji pešače sa Kosova, doček šetača, veliki skup, pravdoljubive poruke i molbe upućene Dijani Hrki – nije ništa drugo podražavanje – i to „blokadera“. Uprkos ogromnim resursima iskorišćenim za transport, hranu, dnevnice, ozvučenje i ostalo, sinoć smo svedočili jednom u nizu pokušaja obesmišljavanja i ponižavanja borbe koju su pokrenuli studenti i građani upravo zbog grešaka istog tog režima.
Podražavanje, odnosno imitacija, nastupa onda kada ne možemo stvoriti nešto novo. U platonovskom ključu, skupove SNS-a koji se toliko trude da liče na one koje organizuju građani, možemo okarakterisati kao dvostruko udaljene od istine, lišene suštine.
Prema pisanju Informera, jedinstvo, sloga, ljubav i mir bili su simboli sinoćnjeg skupa. Predsednik SNS-a, Miloš Vučević, izjavio je tada da: „Nema dve Srbije. I blokaderi su naša braća i sestre. I za njih moramo da budemo odgovorni. Kajaće se jednog dana. Ne sme da se desi da udari brat na brata. Dosta je bilo žrtava.“. On je takođe zamolio Dijanu Hrku i poslanika SNS Uglješu Mrdića da prekinu svoje štrajkove glađu i rekao: „Ako hoćete da dođemo da istine i pravde, trebate nam živi“.
Svaki komentar je suvišan kada se setimo da, da je pravde bilo, ne bi 16 ljudi poginulo ispod nadstrešnice pre godinu dana. Ne bi život bio ugrožen studentkinjama koje su bivale pregažene automobilima tokom studentskih protesta i ne bi jedna od njih umalo izgubila život kada su joj aktivisti SNS-a slomili vilicu u Novom Sadu – da bi potom bili pomilovani lično od strane predsednika Republike.
Svaki poziv na pomirenje dveju strana i prestanak nasilja pada u vodu nakon godinu dana naslova u tabloidima i izjavama sa državnog vrha koje studente i građane vređaju, omalovažavaju i ugrožavaju na najgori način. Nijedan govor neće moći da izbriše novo dno koje je dotaknuto nakon treštanja pesama poput „Pošla majka da potraži sina” i „Srpkinja je mene majka rodila”, Dijani Hrki u lice, uz smejanje i ruganje, o čemu smo pisali na Mašini.
Štrajk glađu jednog poslanika SNS takođe potpada pod kategoriju farse. Uglješa Mrdić, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i poslanik Srpske napredne stranke štrajkuje glađu od 31. oktobra jer nije zadovoljan radom tužilaštva.
„Dosta je ovoga šta rade Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić. Dosta je ove nepravde. Nije u redu da budu zaštićeni Nebojša Bojović i Milutin Milošević, a da se ni krivi ni dužni hapše funkcioneri SNS i bivši ministri i direktori“, rekao je Mrdić, a prenosi Danas.
SNS može da nastavi da se trudi da preotme borbu za pravdu iz ruku građana i iskrivi realnost, ali za sada, sem što je uvredljivo pre svega porodicama čiji su bližnji poginuli ispod nadstrešnice, a zatim i svim ljudima koji se nalaze na meti režima zbog svog učešća u protestima – nikog ne zavarava. Autentičnost i istina ne mogu da se kopiraju.
Marks je pisao da se istorija ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Prošlo je godinu dana od pada nadstrešnice i smrti 16 ljudi, praćenih protestima koji su uzdrmali celu zemlju i pokretom kakav nije viđen decenijama. Nakon godinu dana, sve taktike zastrašivanja, nasilja i medijskog blaćenja bivaju iscrpljene – a građani su i dalje na ulicama, i dalje spremni na mnogo više. Režimu je preostao jedino scenario sa trga Tjenanmen koji Miša Vacić priželjkuje – ili potpuni okret u bizarnost. Tako je ovaj režim od pogibije i nasilja napravio sopstvenu predstavu, gde je farsa jedina preostala na repertoaru. Nekada će i to ući u istoriju.
Ne ponovilo se.
