Svrgavanjem predsednika Mohameda Bazuma u državnom udaru koji je 26. jula izvela predsednička garda, Niger je postao poslednja u nizu zemalja Zapadne Afrike u kojima je vojska preuzela vlast. Sada su praktično sve zemlje Sahela, područja podsaharske Afrike koje se prostire od Atlantskog okeana do Crvenog mora, pod vojnom upravom.
Iako je u prethodne tri godine vojska preuzela vlast u Maliju, Gvineji i Burkini Faso, državni udar u Nigeru je bio neočekivan za mnoge posmatrače. Niger je važio za najstabilniju državu u regionu: bolje se nosio od svojih suseda sa bezbednosnom krizom sa kojom se suočava region, primao je zamašne iznose vojne i razvojne pomoći od zapadnih država, i 2019. je, po prvi put u svojoj istoriji, imao smenu predsednika na izborima.
Nezadovoljstvo prethodnom vlašću
Na prvi pogled, čini se da je neposredni motiv za državni udar bio pokušaj smene Abduramana Čianija sa položaja komandanta Predsedničke garde, što je navodno navelo ovog iskusnog generala da uhapsi predsednika Bazuma i sebe proglasi predsednikom Nacionalnog saveta za zaštitu otadžbine.
Međutim, u njihovom prvom obraćanju javnosti, pučisti su kao glavni motiv za svoj čin naveli pogoršanje bezbednosne situacije i lošu društveno-ekonomsku situaciju u zemlji. Time su pridobili podršku značajnog dela stanovništva sudeći po masovnim demonstracijama podrške pučistima na ulicama Niameja i drugih gradova u Nigeru.
Mnogi u Nigeru gaje simpatije prema pučistima iz nezadovoljstva prethodnom vlašću, a razloga za nezadovoljstvo ima mnogo. Niger je jedna od najsiromašnijih država na svetu: oko 40 posto stanovništva živi ispod nacionalne granice siromaštva, a preko 50 posto ispod međunarodne granice siromaštva (2,15 dolara na dan).
Pola stanovništva nema pristup čistoj vodi za piće, samo 16 posto stanovništva ima adekvatne sanitarne uslove, a 18 posto ima pristup električnoj energiji. Obrazovanje i zdravstvo su luksuz koji mali procenat stanovništva može sebi da priušti – samo 37 posto stanovništva je pismeno, a prosečni životni vek je 62 godine. Najugroženija kategorija su deca koja čine značajan udeo stanovništva. Niger ima najveću stopu fertiliteta na svetu. Trećina dece je pothranjeno i svako osmo dete ne doživi petu godinu života.
Da stvari budu još gore, Niger je poslednjih 10 godina izložen najezdi islamskih terorističkih grupa iz susednih zemalja (Mali, Burkina Faso, Nigerija) što je, pored stradanja stanovništva, dovelo do toga da je država izgubila kontrolu nad delovima svoje teritorije.
Interesi Francuske i EU
Mnogi u Nigeru odgovornost za nezavidnu situaciju svoje zemlje pripisuju Francuskoj, bivšoj kolonijalnoj sili koja je zadržala veliki uticaj nakon proglašenja nezavisnosti Nigera 1960.
Niger je za Francusku izuzetno značajan strateški partner s obzirom na to da je oko trećine uranijuma neophodnog za funkcionisanje francuskih nuklearnih centrala uvezeno iz Nigera. Decenijama je eksploatacijom i trgovinom uranijuma iz Nigera upravljao francuski državni konglomerat Areva, koji je ovu sirovinu kupovao po višestruko nižim cenama od onih koje diktira svetsko tržište. Činjenica da sve do restrukturiranja i preimenovanja ove firme u Orano 2017. godine, bruto domaći proizvod Nigera nije dostizao dve trećine prometa Areve dovoljno govori o tome koliko je ovaj posao bio unosan za Francusku. S obzirom na to da je prihod od eksploatacije uranijuma činio samo 5 posto državnog budžeta Nigera, vlasti ove zemlje su u više navrata pokušale da obezbede bolju cenu od prodaje ove sirovine ali im to nije pošlo za rukom tokom poslednje decenije jer su cene uranijuma na svetskom tržištu drastično pale nakon ekološke katastrofe u Fukušimi.
Niger je tokom proteklih godina postao izuzetno važan za Francusku i Evropsku uniju iz još dva razloga. Nakon izbijanja migrantske krize 2015. godine, EU je izdvojila Niger kao prioritetnu zemlju za „upravljanje migracijama“ iz Zapadne Afrike ka Libiji, odnosno ka Evropi. Na inicijativu EU, vlasti u Nigeru su uvele razne mere kako bi smanjile protok migranata kroz svoju zemlju, a zauzvrat dobijali su finansijsku pomoć koja je mahom dodeljena kroz razvojne programe.
Drugo, nakon povlačenja francuske vojske iz Malija 2022. godine, Niger je postao glavna baza za protivterorističke akcije koje evropske vojske predvođene Francuskom vode u Sahelu. U Nigeru je stacionirano 1500 francuskih vojnika, 1000 američkih vojnika, kao i nekoliko manjih kontingenata iz drugih država NATO-a. Francusko vojno prisustvo je izuzetno nepopularno u Nigeru jer mnogi to vide kao pokušaj Francuske da očuva svoje ekonomske interese u toj zemlji. Pored toga, francuska intervencija u Libiji, koja je rezultirala svrgavanjem Muamera Gadafija 2011. godine, nedvosmisleno je doprinela širenju islamskih terorističkih grupacija po Sahelu gde godinama kruže teorije zavere po kojima Francuska tajno finansira i naoružava teroriste.
Reakcija međunarodne zajednice
Međunarodna zajednica je izuzetno oštro reagovala na državni udar u Nigeru. Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (EKOVAS) je uvela veoma stroge sankcije tako što je zatvorila granice sa Nigerom i obustavila protok ljudi, robe i kapitala sa tom zemljom. Pored toga, EKOVAS preti Nigeru vojnom intervencijom radi „restauracije ustavnog poretka“ ukoliko vojna hunta ne preda vlast civilima mirnim putem.
Iako takve pretnje nikada nisu upućene drugim zemljama u kojima je vojska preuzela vlast u regionu, lideri EKOVAS-a su ovog puta potegli pretnju upotrebe sile jer smatraju da je državni udar u Nigeru „kap koja je prelila čašu“. Mnogi od njih se boje da bi odsustvo snažne reakcije u ovom slučaju moglo da navede druge vojske u regionu da izvrše državne udare čime bi demokratija bila ugrožena u celoj Zapadnoj Africi.
Zemlje EKOVAS-a su za taj radikalni pristup dobile punu podršku zapadnih zemalja koje su odmah nakon državnog udara ukinule razvojnu i vojnu pomoć Nigeru i evakuisale svoje državljane iz te zemlje. Zapadne zemlje su zabrinute da bi pučisti mogli da približe Niger Rusiji kao što je to učinila vojna hunta u Maliju kroz saradnju sa paravojnom formacijom Vagner, iako za sada nema naznaka za to. Francuska se posebno istakla kao pobornik radikalnih mera, i ne bi bilo iznenađujuće da njene trupe direktno učestvuju u vojnoj intervenciji ukoliko do nje dođe.
Ipak, nije izvesno da će se lideri EKOVAS-a odlučiti za upotrebu sile jer bi to moglo da ima katastrofalne posledice po ceo region. Nigerija, koja bi igrala ključnu ulogu u vojnoj intervenciji, ima posebne razloge za brigu. Više od pola stanovništva Nigera čine pripadnici etničke grupe Hausa koji su takođe nastanjeni u Nigeriji gde čine oko 30 posto stanovništva. Između Nigera i severne Nigerije postoje duboke kulturne veze, i politički predstavnici država na severu Nigerije se oštro protive vojnoj intervenciji. Pored toga, vojne hunte u Maliju i Burkini Faso su izjavile da bi vojnu intervenciju EKOVAS-a smatrale objavom rata protiv sebe, te bi upotreba sile mogla da dovede do konflikta širih razmera u regionu. Zbog toga EKOVAS još uvek nastoji da reši krizu diplomatskim putem, iako su predsednici zemalja članica doneli odluku o raspoređivanju trupa za eventualnu intervenciju.
Pučisti su takođe zauzeli tvrd stav prema EKOVAS-u, odbacivši bilo kakav vid pregovora oko predaje vlasti. Osnovali su vladu u kojoj učestvuju pojedini predstavnici opozicije bivšem režimu i raskinuli su vojne sporazume sa Francuskom koju su više puta optužili da je prekršila zabranu korišćenja nigerskog vazdušnog prostora.
Osim predstavnika bivše vlasti, svi politički činioci u Nigeru se jednoglasno protive vojnoj intervenciji EKOVAS-a čije su sankcije dovele do naglog rasta cena namirnica i do nestašice struje. Imajući u vidu društveno-ekonomski kontekst Nigera, postavlja se pitanje da li vredi dodatno ugroziti već izuzetno teške životne stanovništva ove zemlje zarad demokratije.
Autor je istraživač i konsultant iz oblasti političke ekonomije. Radio je i živeo u Nigeru od 2019. do 2021.
