Prilika da osnovci tokom školskih časova programiraju robote zvuči kao jako dobra ideja. Ipak, kada takvo znanje postaje dostupno posredstvom privatnih kompanija potrebno je sagledati širu sliku ovog naizgled bezopasnog razvoja školstva. Kakve su posledice upliva privatnog interesa u sistem javnog školovanja i tehniciziranja znanja?
Početkom godine, kao deo projekta Bitka za znanje ‒ KODigranje, Fond B92 pokrenuo je akciju nabavke 200 robota za četrdeset osnovnih škola. Gostujući na televiziji B92, Nebojša Glišić, koordinator akcije, objasnio je da se roboti uvode „kao nastavno sredstvo koje će deci pomoći da nauče malo više o kodiranju, robotici i programiranju“, a sve to kroz igru i zabavu. Pored samog učenja, deca će imati priliku i da se međusobno nadmeću, a najbolje i najinovativnije „programere“ očekuju nagrade.
Rečit je i sam tok razgovora između predstavnika Fondacije i voditelja. Gost emisije predstavlja akciju i koketira s gledaocima koristeći termine kao što su „savremena oprema“, „napredna tehnologija“, „zanimljiva i korisna nastavna sredstva“. Predlaže da se dosadni Word zameni igrom kodiranja robota, jer igra podstiče decu da se međusobno takmiče i razvijaju programersku inovativnost. Nakon toga, voditelj, umesto podrobnog preispitivanja, pitanja svodi na ona o poteškoćama implementacije dotičnog „projekta“ u škole zbog neophodnosti dodatne opreme u vidu računara. Odgovor ne zahteva previše napetosti. Dovoljno je kratko pozivanje na akciju ministarstva u kojoj je svim školama obezbeđen potreban broj računara, i stiče se dojam da su potencijalni problemi razmatrani, a rešenja već pronađena.
Šta se zapravo zbilo u tih nekoliko minuta medijske predstave? Izložena je ideja, novinar je pod plaštom „objektivnog“ novinarstva „pronicljivo“ ukazao na moguće poteškoće, koje su ubrzo otklonjene, dok su čitav niz pitanja o poželjnosti dečjeg nadmetanja i tehničkog znanja (obrazovanja?) ostala van priče ‒ daleko od javnosti. Dinamiku razgovora potpuno su oblikovali čisto tehnički elementi. A time su skrajnuti važni problemi, s kojima je dotična donatorska akcija posredno povezana. Tako se tehničko znanje i konkurencija neprimetno upisuju u DNK obrazovnih politika i javnog mnjenja. Zarad malo veće objektivnosti, osvrnimo se na ta skrajnuta pitanja.
U čemu je problem s privatnim donacijama?
Prvi problem možemo opisati kao problem tehničkog znanja, čije smo dominacije na svim nivoima obrazovnog sistema danas svedoci. U knjizi „Ideologija i kurikulum“1, Majkl Epl tvrdi da savremena korporativna ekonomija, kako bi efikasno funkcionisala, zahteva maksimizaciju tehničkog znanja visokog nivoa, a ne njegovu distribuciju širokoj populaciji. Budući da se vladajuća obrazovna politika ravna prema korporativnim (privatnim) interesima, oni postaju merodavni kako za vrstu znanja kojem se daje prioritet, tako i za principe finansiranja obrazovnih ustanova. Zbog toga se tehničko znanje kruniše titulom znanja visokog statusa, što se obrazlaže „činjenicom“ da je tehničko znanje ideološki neutralno, jasnog sadržaja i stabilne strukture, da se može jasno predavati i jednostavno testirati. Posledično, završni testovi na nižim obrazovnim nivoima počivaju upravo na znanju koje je organizovano kao tehničko (matematika, gramatika i slično, dakle bez interpretacije, rasuđivanja, stavova). Na osnovu njih učenici se rangiraju i pravi se odabir „dobrih“ i „loših“.
Na taj način se zatvara logički krug. Znanje koje donosi profit (tehničko znanje) karakteriše se kao znanje visokog statusa. Metode i principi koji važe u okvirima tehničkog znanja (pre svega jednostavno testiranje) postavljaju se kao obavezujući. Nastava u osnovnim i srednjim školama zatim se organizuje na način koji će učenicima omogućiti da što bolje odgovore na zahteve testova kako bi kasnije upisali željene fakultete, a učenici koji se ovakvom radu najbolje prilagode u najvećem broju slučajeva izabraće upravo one tehničke. Dakle, dolazimo do situacije u kojoj obrazovni sistem putem tehničkog znanja obavlja sjajan posao za velike privatne korporacije u njihovoj trci za profitom.
Drugi problem s ovom akcijom je potenciranje takmičenja i nagrađivanja, to jest konkurencije u učionici. Naglašavanje konkurencije je, s jedne strane, neraskidivo povezano s obrazovnom politikom odabira najsposobnijih đaka. S druge strane, ono ujedno potiskuje druge principe i vrednosti koje bi đaci mogli da usvajaju u školi. Na primer, mogli bismo da razvijamo učionicu u kojem je selekciono-takmičarski odnos zamenjen saradnjom. Zamislimo učionicu kao model zajednice sa svim njenim tenzijama, protivrečnostima i podelama. Razgovori o načinu na koji ta zajednica funkcioniše, o odnosima koji se unutar nje javljaju, o njenoj strukturi i osnovama na kojima počiva znatno se razlikuju od razgovora u okvirima postojećeg modela škole. Ovako organizovano znanje kao krajnju instancu ne bi imalo test, već stav, i naglašavalo bi razvoj kritičkog mišljenja, intelektualne prakse koja se briše tehniciziranjem znanja.
Za ilustraciju trećeg problema poslužimo se primerom iz inostranstva. Siromašne škole širom Sjedinjenih Američkih Država imaju mogućnost da kao donaciju dobiju audio-vizuelnu opremu i satelitsku antenu koja prima samo Kanal jedan. U zamenu za taj privatni filantropski gest škole se obavezuju da će devedeset posto učenika gledati program devedeset posto vremena provedenog u školi. Kanal jedan je komercijalni kanal koji emituje program koncipiran kao deset minuta vesti i dva minuta reklama.
Mnoge škole su zbog svoje katastrofalne finansijske situacije prinuđene da prihvate ovu ponudu, koja doslovno znači prodaju učenika oglašivačima. Iako je navedeni primer dosta radikalniji od našeg primera doniranja robota, mogu se povući izvesne paralele. Smanjenje novčanih ulaganja u oblasti obrazovanja zajednički su problem Srbije i SAD, koji otvara veliki prostor za privatne donacije, a davanje prioriteta interesima kompanija-dobročinitelja cena je koju plaća društvo. U slučaju Srbije, gde je velika većina škola još uvek u sklopu javnog sektora, privatne donacije su idealna šminka kojom se prekrivaju znaci urušavanja školskog sistema pod teretom mera štednji.
Koja to nas gazi čizma?
Razgovor o obrazovanju već duže vreme uporno beži od politike. Kao što je već rečeno, objektivnost i neutralnost postižu se normalizacijom tehničkog jezika. Ukoliko pokušamo da izađemo iz tog lavirinta, bićemo označeni kao ideološki indoktrinatori. U slučaju da prihvatimo postojeća pravila obrazovne debate, osuđeni smo da ostanemo u zacrtanim granicama kvaziapolitičnog pristupa temi, što ne omogućava diskusiju o suštinskim problemima obrazovanja.
Pred nama je težak zadatak da javni prostor otvorimo za neka druga pitanja. Iako deluje kao izlizana fraza levih autora, razgovor o idealnoj društvenoj formaciji neizbežan je ukoliko želimo da ispravno procenimo dobronamernost određenih promena u obrazovanju i sagledamo njihove posledice.
- Michael W. Apple, Ideologija i kurikulum, Fabrika knjiga, Beograd, 2012.
