Udruženje predsednika skupštine stanara iz Niša postoji nešto više od godinu dana. Nastalo je iz bunta stanovnika ovog grada protiv previsokih cena daljinskog grejanja. U deindustrijalizovanom gradu sa ogromnom stopom nezaposlenosti, arogancija kojom su čelnici Toplane reagovali na prve proteste pred svojom upravnom zgradom značila je ne samo bezobzirnost prema osiromašenim sugrađanima, nego i demonstraciju moći elite koja veruje da je nezamenjiva. Kao odgovor na to Udruženje je delovalo formiranjem radnih grupa koje su se bavile analizom poslovanja Toplane, organizovanjem javnih tribina i redovnim protestnim šetnjama. Zahvaljujući njihovom upornom angažovanju danas je jedinična cena grejanja u Nišu među najnižima u Srbiji.
Profesor sociologije Đokica Jovanović, je jednan od čelnika Udruženja, sa kojim smo razgovarali o njihovom dosadašnjem angažovanju, organizaciji i i metodama delovanja , zatim povezivanjem sa sličnim inicijativama u zemlji, osnivanju Gradskog veća u senci i nedavnoj najavi formiranja Zadruge.
Možete li nam nešto više reći o nastanku udruženja i njegovoj strukturi?
Naše udruženje je nastalo pre svega u samoodbrani, i takav karakter ima. Onog trenutka kad je Toplana enormno povećala cene svojih usluga i kad veliki broj građana više nije mogao da podnese taj trošak, mi smo pokrenuli peticiju koju je tada potpisalo preko 400 predsednika skupština stanara kojom smo tražili korigovanje cena. U tom trenutku su gradske vlasti na naše zahteve reagovale arogantno i s omalovažavanjem, na čemu smo im, paradoksalno, zahvalni, jer nas je to nateralo da se registrujemo.
Naš rad se odvijao na nekoliko planova: oformili smo stručni tim koji se bavio analizom rada Toplane, a sa druge strane smo izvodili ljude na ulicu s jednim jedinim pozivom ‒ Ako nećete sami da se branite, niko vas neće braniti; ako nećete da zastupate svoje interese, niko ih neće zastupati. U to prvo vreme je veliki broj ljudi izlazio s nama na ulice, i to je vršilo dodatni pritisak na vlasti. Treći metod bilo je delovanje preko medija. U to vreme smo imali na rasplaganju Nišku televiziju (NTV), koja je bila relativno slobodna do privatizacije preko tzv. projektnog finansiranja, kad nam je uvijeno rečeno da nije zgodno da se pojavljujemo na lokalnim televizijama.
Organizaciono, Udruženje radi po snažnom demokratskom mehanizmu. Pred svaku akciju ili donošenje odluke koju smatramo valjanom, tražimo saglasnost Skupštine Udruženja. Na Skupštini se o svemu tome diskutuje, Skupština donosi odluke, a Upravni odbor ih samo sprovodi.
Šta je sve urađeno u nešto više od godinu dana delovanja Udruženja?
Kada je došao nalaz Državne revizorske institucije (DRI), videli smo da gradska vlast i gradska uprava nepravilno koriste gradski budžet. Na osnovu tog izveštaja mi smo napravili analizu rada svih korisnika budžetskih sredstava. Organizovali smo javne tribine na kojima smo podnosili jasne i precizne izveštaje o svojim nalazima, što je učvrstilo kredibilitet Udruženja kod naših sugrađana. Uspeli smo svojim delovanjem da obezbedimo praznu stolicu u Nadzornom odboru toplane. O njihovom nezakonitom delovanju znali smo mnogo toga i pre, međutim tek kad smo dobili svog predstavnika tamo otvorila su se vrata. Zahvaljujući našem delovanju danas je jedinična cena grejanja u Nišu najniža u Srbiji. Zatim, za one sugrađane koji žele privremeno da se isključe sa sistema daljinskog grejanja više se ne traži saglasnost polovine stanara zgrade, a troškove isključenja, koje su ranije plaćali sami stanari, sada snosi Toplana. Po našim insajderskim informacijama, dosad je privremeno isključeno oko 3.000 domaćinstava, dok zvaničnici Toplane taj broj znatno umanjuju.
Dalje, domaćinstva koja su privremeno isključena danas plaćaju obaveznu nadoknadu od 10 din/m2, dok je ranija cena bila triput veća, što je takođe naš uspeh. Smatramo da tu nije kraj. Želimo da napadnemo i fiksni deo računa, koji se u toplanama u Evropi uglavnom odnosi na održavanje sistema, dok je kod nas u fiksni deo stavljeno sve ono što toplana želi, uključujući kredite, kamate, jubilarne nagrade i plate, koje su mnogo iznad proseka na nivou grada, da ne pominjemo višak zaposlenih, jer Toplana je kao i sva druga javna preduzeća u Srbiji odlagalište za politički podobne kadrove.
Kako, u tom kontekstu, uz kritiku rada javnog sektora izbeći zamku zahteva za privatizacijom kao efikasnijim rešenjem?
Javni sektor u najširem smislu, po mišljenju koje preovladava u našem udruženju, ne može biti stvar privatne prćije i privatnog interesa. To je ono što pripada javnoj stvari i kolektivnom interesu. Međutim, u našim uslovima, čak i kada javni sektor nije privatizovan, postavlja se pitanje uprave. Političke partije na važne funkcije postavljaju svoj kadar, ljude najčešće nekvalifikovane, a pored toga u javnom sektoru vide plen iz koga će izvlačiti novac. Kada smo javno rekli da se političke partije finansiraju iz javnih preduzeća, oni su pustili nekoliko krivičnih prijava protiv nas, međutim mi i dalje to tvrdimo. Na taj način je javni sektor faktički privatizovan našim novcem. Oni čak nisu ni uložili svoj novac da bi ga privatizovali, već koriste naš novac iz budžeta da bi javni sektor delovao u privatnom, grupnom i sektaškom interesu. Ključna stvar je emancipacija od partijskog interesa.
Nedavno ste osnovali i Gradsko veće u senci, koje su njegove funkcije?
Ideju za osnivanje Gradskog veća u senci dobili smo prilikom jednog razgovora s gradskim većnicima o komunalnim problemima u gradu, kad je došlo do paradoksalne situacije da oni od nas traže analize rada pojedinih gradskih komunalnih preduzeća, umesto da mi od njih, koji su plaćeni za taj posao, tražimo podatke. Tada smo zaključili da oni znaju mnogo manje od nas, i da je jedini ko se ozbiljno bavi analizom javno-komunalnog sektora u gradu naše udruženje, i ako je tako, onda ćemo formirati svoje veće u senci koje će im pokazati kako treba rešavati probleme. Odlučili smo da se, u bitnim stvarima, naše veće u senci razlikuje od gradskog. Koje su te bitne stvari? Naši većnici moraju da imaju najmanje fakultetsku diplomu. Ta fakultetska diploma mora biti stečena na državnom univerzitetu u regularnim akademskim uslovima – što će reći: ne sme da bude kupljena niti sme da bude rezultat plagiranja završnog rada. Naši većnici moraju da imaju biografije bez ikakvih tragova bilo kakvih kriminalnih radnji. Uz to, u našem veću imamo tri doktora nauka, od toga dva redovna profesora univerziteta. Dakle, kvalitativna razlika između gradskog i našeg veća je nesamerljiva.
Često na skupovima ističete da su visoki komunalni računi napad na stambeni fond građana i građanki Srbije? Možete li to da prokomentarišete.
Ne zaboravimo da su ratovi na jugoslovenskom prostoru vođeni prvenstveno da bi se privatizovala društvena svojina. Napad kapitalističke ideologije išao je tim pravcem da društvenu svojinu delegitimizuje kao svojinski oblik i proglasi je nepostojećom, iako je ona vrlo precizno definisana – i u nauci i juridički. Sve je to završeno, otimačina društvene svojine je završena, i sad treba oteti stanove. Otećemo ih tako što ćemo ljudima isporučivati račune koje oni ne mogu da plate, a onda ćemo poslati zvanične državne kerbere, koji se zovu uterivači dugova, da ljude izbace iz stanova. Ide se na to da ljudi budu podstanari u svojim vlastitim stanovima, da nekom renterijeru plaćaju kiriju. Slični talasi deložacija dešavali su se i dešavaju se u Zagrebu i Splitu, i to je ono što se sprema i ovde. Ja mogu da tvrdim da je taj talas u Nišu, a posledično i u ostatku Srbije, donekle zaustavljen zahvaljujući delovanju našeg udruženja. Mi ih stalno držimo na oku, pratimo promene zakona i reagujemo.
Najavili ste i osnivanje Zadruge, koja bi s jedne strane bila neka vrsta intervencije i samopomoći, zbog visokih cena i nezadovoljstva građana i građanki radom javno-komunalog preduzeća Niš stan, a sa druge strane bi stvorila mogućnost da se jedan broj nezaposlenih radno angažuje.
Osnovni motiv za osnivanje Zadruge je taj da Udruženje sa svoje strane, koliko može, pomogne ljudima koji nemaju posao da kako-tako nešto zarade, dok bi sa druge strane sugrađani dobili jeftinije usluge održavanja stanova i zgrada. Fokus nam je na starijoj populaciji koja je godinama na birou i čije su mogućnosti da se zaposle minimalne, i želja je da se na ovaj način pomogne tim ljudima kojima je svaki dinar veliki kao kuća. Dok se javni sektor u ovom domenu najčešće ponaša monopolski i bilduje cene, a privatne firme idu za tržišnošću, postoji nešto što se zove delovanje ispod cenovnog praga, i mi se nadamo da bi Zadruga to mogla. Mi ne bismo išli na to da ostvarujemo profit, i sa tog stanovišta mislimo da bismo mogli ići ispod cenovnog praga, a da nam neki ozbiljni ekonomista kaže koja je to mera tako da zadruga može da obezbeđuje neku vrstu proste i eventualno proširenu reprodukciju bez elemenata eksploatacije, gomilanja profita, zidanja cena itd.
Ne otvara li se na taj način ponovo pitanje privatizacije onoga što je još uvek dominantno delatnost javnog sektora?
Moramo imati u vidu da je javni sektor u svojoj suštini zadrugarski posao. Šta je Toplana nego zadruga svih korisnika Toplane. Parking servis je zadruga svih korisnika koji žele da reše pitanja saobraćaja od opšteg interesa na opštu korist. Javni sektor se odrekao svoje suštine i ponajmanje obavlja funkciju zadruge, i onda je ključno pitanje kako će se time upravljati i ko će time upravljati. Ovako posmatrano, čak i ako je pitanje vlasništva doktrinarno pitanje, ovde ne izmičemo onom što bi trebalo biti leva doktrina. Setimo se onoga što je bilo veliki eksperiment na ovim prostorima, a to je samupravljanje i društvena svojina. Kao što znamo da je Grčka nekada napravila veliki eksperiment s demokratijom, nemajući pre toga nikakav uzor, tako je Jugoslavija napravila veliki eksperiment sa samoupravljanjem i društvenom svojinom, i to se u nauci već zna. To je bio epohalni eksperiment u istoj ravni, u istorijskom smislu, kao osvajanje demokratije u Grčkoj. Isto ono što je svetu dala antička Grčka dala je i Jugoslavija. Kao što je Antička Grčka imala zlatno Periklovo doba, tako su svi jugoslovenski narodi imali zlatno doba samoupravljanja i društveno-svojinskih odnosa. Uz sve razložne kritike i jednog i dugog, sam koncept samoupravljanja jednako je epohalan kao i koncept demokratije.
Povezali ste se i s nekoliko inicijativa i udruženja u Srbiji koja se bave sličnim problemima. Koja je osnova zajedničkog delovanja i kakav je vaš stav povodom uključivanja u druge političke borbe?
Mi već delujemo zajedno sa udruženjima Ne davimo Beograd, Forca, Detelinara, Učitelj neznalica, i imamo različite zajedničke dogovore. Prijatelji iz Ne davimo Beograd bili su na našim protestima, a i mi smo njima uzvratili posetu. Nas sedmoro članova našeg udruženja i dvoje članova udruženja Nezadovoljne Nišlije bilo je na demonstracijama 25. maja u Beogradu. Imao sam čast da se u ime naša dva udruženja obratim okupljenim Beograđanima. Bilo je nekoliko desetina hiljada Beograđana. Prijavili smo, dalje, s navedenim udruženjima zajednički jedan projekat kod Evropske unije, koji se odnosi na poglavlja 23. i 24. Kada je taj konkurs raspisan, videlo se da zvaničnici u Evropi ne veruju našim političarima, pa čak ni nevladinom sektoru, koji je umnogome sam sebe kompromitovao, nego da traže mišljenje ovakvih malih autentičnih uruženja. Ne znamo da li će to proći, ali to je prva stvar oko koje smo se našli.
Kada su nas optuživali da se bavimo politikom, mi smo rekli naravno da se bavimo politikom jer svako javno delovanje je političko delovanje. U druge borbe se uključujemo onoliko koliko možemo, ali smo i te kako zainteresovani i pratimo ih onoliko koliko imamo mogućnosti. Na lokalnom nivou, predstavnici našeg Udruženja često su izlazili na proteste niških radnika koji se bore za zaostale zarade, i na našim protestima stalno ističemo da su oni žrtve ovog poretka. Oni sami nisu u mogućnosti da radikalizuju svoju borbu, nemaju sredstava, a ni snage. Ti ljudi su gladni i uplašeni za opstanak svojih porodica. Od vlasti su imali obećanja da će im komunalni dugovi biti odloženi dok im se ne izmire zaostale zarade, a umesto toga im uterivači dugova kucaju na vrata.
U samom Udruženju kao i na protestima uglavnom su sugrađani starije generacije, zašto je mali broj mladih zainteresovan za ova pitanja?
Jedino su stariji ljudi, naročito ako su u penziji ili ako imaju svoju karijeru, relativno nezavisni. Mlađi su ili u klijentelističkim vodama, ili su egzistencijalno zaglavljeni pa ne smeju javno da nam daju podršku. Ili su pak ucenjeni gubitkom posla, ukoliko imaju sreću da bilo šta rade. Pored toga, mladi ne zarađuju, i ove komunalne račune plaćaju njihove majke, očevi, babe i dede. Mladi sede po kafićima i žive produženo detinjstvo, s jedne strane jer nemaju izbora, a sa druge strane, borbeni žar za očuvanje egzistencije njihove sopstvene i porodice još ih nije dohvatio. Ne žive od svog rada, već od brižnih pogleda roditelja i baba i dedova. Ja radim s mladima i iako razumem situaciju, kritičan sam prema njima. Mladi će morati sami da nauče da se bore. Ili nikada neće osetiti veliko zadovoljstvo pobede kad se donese kući plata sačuvana pred naletom kapitalističkih strvodera.
Spadate u retke angažovane intelektualce u Srbiji. Da li intelektualac u društvenim pokretima ima posebnu ulogu?
U jednom intervjuu sam već rekao Sartrovu maksimu koje se ja držim: “Ukoliko se intelektualac ne pobuni, on nije intelektualac”, što je odsev njegove egzistencijalističko-marksističke doktrine. Ja sam po svom uverenju levičar, nisam siguran da sam dorastao da se nazivam marksistom. Lično ne mislim i ne tvrdim da sam intelektualac, ali svako onaj ko pokušava da razumeva i piše stvari iz levog rakursa mora učestvovati u onome što je društveni život na najneposredniji način. Razumem kolege koji sede po institutima i kabinetima i drže se samo svojih predavanja. Oni su ljudi kao i svi drugi. Vidite da i na našim protestima nema mnogo ljudi. To je jedna idealistička koncepcija iz 19.veka, naročito u Istočnoj Evropi, da je intelektualac savest društva, te ako je on savest društva, onda on mora i da se angažuje. To nije tačno, niti je on savest društva, niti mora da se angažuje. Ako se intelektualac angažuje u društvenom pokretu, on se ne angažuje kao intelektualac nego kao zainteresovani građanin, a to što će tom pokretu ponuditi svoje eventualno znanje o društvu sasvim je normalna stvar. Naposletku, ima tu i onog blohovskog da su bez utopijske misli i bez borbe za utopiju životi neljudski, jer samo je život koji podrazumeva utopijsko humani život.
