Povod ovog razgovora je knjiga pod nazivom „Lujo Davičo: fragmenti života“, koju je objavila izdavačka kuća „Klio“ 2019. godine, o životu i radu predratnog baletskog radnika, progresivnog plesnog pedagoga, levičara, intelektualca, po kome osnovna i srednja baletska škola u Beogradu nosi ime.
Sa autorkom knjige, Sašom Brajović, istoričarkom umetnosti, razgovarali smo o njenom istraživanju, razlozima zbog kojih se do sada toliko malo znalo o Luju Daviču, njegovom društveno-angažovanom pristupu savremenom plesu u kojem je video emancipatorsku, kolektivnu snagu „oslobođenog“ plesa, koreografa revolucionarnog umetničkog programa izvođenog u radničkom društvu Abrašević, te njegovom antifašizmu i komunizmu.
Kao redovna profesorka na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu predajete istoriju evropske umetnosti novog veka. Kako neko ko se u svojim naučnim studijama bavi periodom, recimo, renesanse, baroka ili pak devetnaestovekovne umetnosti, poput romantizma ili impresionizma, postane zainteresovan da napiše knjigu o životu i radu Luja Daviča? I zašto baš u ovom trenutku?
Tokom 20 godina rada na Filozofskom fakultetu poštovala sam okvire svoje profesure. Držala sam predavanja, pisala knjige i tekstove o umetnosti i vizuelnoj kulturi od početka 15. do kraja 19. veka. Iako je i davna prošlost veoma prisutna i često aktuelna, ipak me je profesionalno odvajala od one bliske, koja neposredno utiče na naše živote. A ličnost Luja Daviča dugo me je okupirala zbog mnogih razloga. O njemu sam počela da razmišljam 90-ih godina prošlog veka. Moja majka Radmila Nikčević tada je poželela da zabeleži svoje detinje sećanje na njega.
U okupiranom Nikšiću, on je, kao konobar u restoranu italijanskih oficira, dolazio na bunar u dvorištu njene kuće da pere povrće. Pamtila je njegovo lice, osmeh, hitre pokrete, dan kada je bacio bombu i stradao. Da bih joj pomogla, pokušala sam da nađem neke osnovne podatke o njemu. Nisam ih našla. Istovremeno, u Jugoslaviji je bio rat. Suočila sam se s mnogim licima fašizma, o kome sam dotad razmišljala kao davno prošlom i odlučila da se posvetim ovom čoveku koji je poginuo kao antifašista. Kada smo na Odeljenju za istoriju umetnosti pre 13 godina osnovali radionicu posvećenu jevrejskoj kulturi i umetnosti, otvorio mi se svet koji su gradili beogradski Jevreji, među njima i Davičo, kao i njihovo strašno stradanje. To su osnovna uporišta nastanka moje knjige, koja su se najzad sabrala.
U uvodnom delu knjige napominjete da je u javnosti prisutno mnoštvo informacija o baletskoj školi koja nosi naziv po njemu, ali da se o samom Luju Daviču ne zna gotovo ništa. Zašto? Kako to objašnjavete?
Oficijelno pamćenje često je prazno. Mnoge ulice, institucije, nazvane su po ljudima o kojima ne znamo ništa. Naziv baletske škole maskirao je i gotovo potpuno izbrisao sećanje na ovog umetnika. Oni koji su mogli pamtiti Daviča, a svi su bili Jevreji, komunisti i partizani, stradali su 1941. i 1942. Zapisi o njemu nakon rata su šturi, često pogrešni, površni, prigodni.
Kada je školi 1960. dato njegovo ime – a o razlozima te odluke sam pisala u knjizi −verovatno se smatralo da je time postao „besmrtan“ i da je to dovoljno. Kultura sećanja nije statična, na nju utiče mnogo faktora, posebno promene političkih sistema. Ličnosti poput Daviča, avangardni umetnici, levičari, antifašisti, borci NOB-a, postali su, najblaže rečeno, nepopularni. Ispostavilo se da je sećanje moje majke jedno od retkih autentičnih. Ta „mala“, neoficijelna sećanja su dragocena i savremene memory studies ih veoma uvažavaju.
Imajući u vidu činjenicu da se u savremenom pristupu kulturi sećanja, istorija vezana za antifašističko, a posebno komunističko nasleđe, često tendenciozno prikriva i iskrivljuje, kako ste dolazili do arhivske građe potrebne za ovo istraživanje?
Čak i nama koji smo škole završavali u SFRJ, kao jedini uzor nametnula se tzv. građanska intelektualna elita pred II sv. rat. „Crvena“ imena, zbog toga što su bila naglašena u dotad vladajućem diskursu, olako smo i nepravedno odbacili u razmišljanjima o slikarstvu, muzici, literaturi. Već tokom poslednje dve decenije 20. veka oni su nestajali iz obrazovnih programa, a u ovom našem veku ih gotovo nema. Srećom, postoje ljudi koji im se sada vraćaju. Istoričari, istoričari umetnosti, vi koji ste pisali o teoriji i praksi kritičke levice u jugoslovenskoj kulturi. Moja knjiga svedoči o toj levici koja je iznela avangardna stremljenja u kulturi, posebno u baletu, muzici i pozorištu.
Arhivsku građu nalazila sam u Jevrejskom istorijskom muzeju, dokumentaciji Fakulteta za muzičku umetnost, u Institutu Žak Dalkroz u Ženevi, na kom je Davičo 1930. diplomirao, u privatnoj zbirci Lujove rođake Venecije Levi Breder i kompozitorke Ivane Stefanović, Muzeju grada Beograda, arhivima… Pronalazila sam pozorišne plakate, napise u novinama, časopisima. Vojnoizdavački zavod JNA je objavio mnoge dokumente iz rata. Imala sam ogromnu pomoć izuzetnih žena, koja me je hrabrila. Izdvojila bih naročito posvećenost Ivane Stefanović i arhivistkinje Jevrejskog istorijskog muzeja Branke Džidić.
Ko je bio Lujo Davičo?
Bio je baletski igrač, koreograf i pedagog, antifašista, učesnik NOB-a. Bio je tih, povučen, ali veoma čvrst čovek. Kao pripadnik ugledne i stare beogradske sefardske porodice, mogao je izabrati neko drugo zanimanje, ali on je već kao dete u Ženevi i Beogradu odlučio da bude baletski umetnik. Pri tom, modernog plesa, koji se tegobno uspostavljao svuda u svetu, jer je sloboda pokreta uznemiravala. Nastupao je sa školom izuzetne Mage Magazinović i samostalno.
Kao učenik i student Žaka Dalkroza, koji u ples uvodi tzv. euritmiku, sistem pokreta koji proizilazi iz fiziologije, a ne iz artificijalnih kanona klasičnog baleta, težio je da pokretu vrati prirodnost, da ga prožme osećanjima, da ga osmisli kao komunikaciju i društvenu angažovanost. To sve nositi, u ono vreme, bilo je hrabro. Kao pedagog, kako svedoče zapisi Pavla Stefanovića, Jovana Putnika i Mirjane Kodžić, podsticao je na kreativnost.
Institucionalna podrška, dobijena poznih tridesetih godina 20. veka, kada je postao profesor na Muzičkoj akademiji i Muzičkoj školi Stanković, nije ga sputala, ni okončala potrebu za alternativnim kreacijama. Osobenost i hrabrost povezale su ga sa simpatizerima i pripadnicima tada zabranjene Komunističke partije, s kojima je režirao govorne horove u radničkom „Abraševiću“. Kada je uz pomoć svojih prijatelja, avangardnih umetnika i komunista, uspeo da napusti okupirani Beograd i ode u Crnu Goru, koja je bila pod italijanskom okupacijom, ponovo je načinio najteži izbor. Nije se pritajio u restoranu italijanskih oficira u Nikšiću i nastojao da preživi u okviru „tolerantne“ politike italijanskih fašista prema Jevrejima. U ime antifašizma i borbe za slobodu izvršio je atentat na okupatore, u kojem je, najverovatnije, i sam stradao, ili je, ubrzo nakon toga, mučen i streljan.
Recite nam nešto više o Govornom horu u čuvenom „Abraševiću“, društvu koje je okupljalo sindikalno organizovane radnike i radnice u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. U toj, kako navodite u knjizi, „školi razmišljanja“ za „umorne mlade radnike“. Da li možete, recimo, na primeru „Oj, kuli“, izvedenom 1937. godine u Domu radničke komore Abrašević, da nam približite Davičov doprinos tom svojevrsnom avangardnom delu „plesno-vokalne montaže“?
Govorni ili recitativni horovi bili su scensko-plesno-muzički izraz avangardnog sintetičkog pozorišta. Svuda u Evropi okupljali su mlade levičare i upozoravali na nacizam, ravnodušnost prema njemu, socijalne i druge nepravde. U Beogradu ih je pokrenuo Vojislav Vučković, kompozitor, dirigent, muzikolog. Ovaj po svemu izuzetni čovek, koji je 1934. doktorirao na Karlovom univerzitetu u Pragu, vodio je studentske horove. Na njegov podsticaj, muzički kritičar Pavle Stefanović 1936. osnovao je radnički hor u „Abraševiću“, koji je imao oko 80 članova, od kojih je više od 70 poginulo u partizanima, u logoru na Banjici i u drugim logorima.
Kako je napisao Stefanović u svojim sećanjima – za mlade radnice i radnike, umorne od celodnevnog napornog rada, hor nije bila zabava, već „škola razmišljanja“, u kojoj su učili da kreativno izraze bunt. Uslovi rada bili su veoma teški, jer nisu imali sredstava, a probe i predstave su im prekidane upadima policije. Pošto je poznavao Daviča kao umetnika i pedagoga, pozvao ga je da bude koreograf.
Iz svega što sam saznala o Luju Daviču, tvrdim da je u „Abraševiću“ bio najkompletniji umetnik, jer je takvom, angažovanom izrazu težio celog života. To je posebno jasno na primeru „Oj, kuli“. Ovu pesmu koja govori o teškom životu nadničara („kulija“) napisao je nemački pesnik Fric Hof, ali ju je prepev Luja Aragona učinio popularnom. Stefanović je originalnu muziku Paula Arme zamenio onom Josipa Slavenskog, tada već svetski potvrđenog kompozitora. Stefanović je bio režiser i dirigent, Stana Đurić Klajn je svirala klavir, tu su bile i flauta, violina i gong, svetlosni efekti. Hor se pokretao, povlačio konopce, koji su simbol eksploatacije radnika.
Zapisi na partiturama svedoče da je to bila, kako je i Stefanović 20 godina kasnije napisao, „vrhunska realizacija“. Davičo je morao pokrenuti veliki hor na maloj pozornici, uskladiti kretnje izvođača sa ritmom reči i zvuka. Jedan od učesnika, Sima Karaoglanović, logoraš, partizan, književnik, seća ga se kao slikara. Davičo to nije bio, ali asocijacija ukazuje da je bio zadužen i za scenografiju, uspevajući da ostvari multimedijalni karakter i dinamiku sintetičkog pozorišta, koje, kao što mu ime kaže, zbraja različite vrste umetnosti.
Ova i druga izvođenja „Abraševića“ na kojima je radio Davičo bila su centar pažnje levičarske omladine. Takođe i policije i desničara, koji su izvođače i publiku opisivali kao degenerisane rušitelje poretka, te je već 1938. rad hora zabranjen.
U knjizi pominjete (danas zaboravljena) imena Veselina Masleše, Vojislava Vučkovića, Fani Politeo, Ludmile Lide Frajt, braće i sestara Baruh, Moše Pijade i mnogih drugih istaknutih intelektualaca i kulturnih radnika i radnica, koji su dali značajan doprinos tadašnjoj kulturno-umetničkoj sceni, a koji su neretko zauzimali i ključna mesta u tada ilegalnoj Komunističkoj partiji. Da li ste, iz vaših istraživanja, uspeli da dokučite kako se odvijala ta njihova svakodnevna praksa preplitanja legalnog i ilegalnog rada, javnog i „konspirativnog“ preklapanja umetnosti i politike?
Pošto nisam želela da se Lujo Davičo, o kojem ima malo podataka, utopi u kontekst, ove ličnosti sam u knjizi pratila samo u neposrednoj povezanosti s njim. A to su bili obrazovani muškarci i žene, zanimljivi po svojim ostvarenjima, od kojih mnoga i danas deluju savremeno i prirodno. Neki su bili iz imućnih porodica. Bili su lepi, mladi, zdravi, imali su mogućnost da udobno žive. Ali i pre rata uglavnom su živeli kao ilegalci, zbog svojih uverenja hapšeni i prebijani. Održavala ih je solidarnost, požrtvovanost, hrabrost, uverenje da se pravednije društvo mora izboriti. Njihove strategije preživljavanja i istovremenog punog angažmana i kreativnosti zavređuju duboko poštovanje i posebnu analizu.
Ovo je, ujedno, i priča o sistematskom uništavanju komunista, Jevreja i Roma tokom godina okupacije i Nedićeve vlade. Kroz priču o Luju Daviču, govorite o njihovom stradanju, pominjete koncentracione logore – Banjicu, Topovske šupe, Jajince, Sajmište… opisujete snažne otpore „mladih levičara“, njihovo izvođenje diverzija… Opisujete i Nikšić tokom 1941 − 42. godine i Daviča u njemu, samog, budući da mu je skoro cela porodica, drugovi, dalji rođaci, već ubijena.
Da, knjiga je posvećena i stradanju Luja Daviča i njegovih sunarodnika Jevreja, istomišljenika komunista i saboraca partizana. I godine pred rat bile su jako teške za njih. Dovoljno je nasumično čitati novine iz tog perioda i primetiti potpunu relativizaciju antisemitizma, termine poput „jevrejska rasa“, ravnodušnost u objavljivanju zabrana njihovog školovanja i rada. Četiri dana posle ulaska nemačkih trupa 12. aprila 1941. uvedene su specijalne mere protiv Jevreja i Roma. Oduzima im se imovina, uvodi se vizuelna diferencijacija i segregacija. Osniva se tzv. jevrejska policija, formiraju logori i počinju streljanja. Davičov brat Boško streljan je kao talac među prvima.
Istovremeno, vešaju se i streljaju komunisti i svi koji pružaju otpor. Tokom proleća 1942. u logoru na Sajmu u Zemunu, i u gasnom kamionu, strašnoj dušegupki, koja je prolazila kroz Beograd na putu za Jajince, satiru se jevrejske žene, deca i stari ljudi. Beograd je bio prva Judenfrei prestonica u Evropi.
Mnogi istoričari su pisali o tom sistematskom uništenju pod okupacijom i okriljem Nedićeve Vlade nacionalnog spasa, koja je Nemce usrdno opsluživala. Iako sam o tome i ranije dosta znala, čitanje tih izveštaja najteže je profesionalno iskustvo koje imam. Osim celokupne porodice, svi prijatelji Luja Daviča pobijeni su tokom prvih godina rata: Bora Baruh, koji je izradio njegov autoportret, s braćom i sestrama; Vojislav Vučković, s kojim je radio na Muzičkoj akademiji i sarađivao u govornim horovima, i njegova supruga Fani Politeo prebijeni su na smrt u Glavnjači; Mirko Davičo, brat književnika Oskara Daviča, s kojim je, kako svedoči fotografija, drugovao, ubijen je u Jasenovcu; Veselin Masleša, s kojim je bio povezan u „Abraševiću“, poginuo je na Sutjesci.
Osim ovih ljudi, za koje pouzdano znamo da su bili Davičovi prijatelji, tu su desetine njegovih ubijenih drugova iz Prve muške gimnazije (imena su im uklesana na spomen-ploči), potom tzv. haverimi, odnosno drugovi iz Hašomer hacaira, omladinskog udruženja cionističke i socijalističke orijentacije, s kojima je leti išao na logorovanje, umetnici s kojima je učestvovao u koncertima u Jevrejskoj čitaonici, pomenuti članovi „Abraševića“.
Šta je sve video, preživeo i kako se osećao ne možemo ni zamisliti. Izvesno je da je uspeo da napusti Beograd, uz pomoć svojih istomišljenika, članova KPJ, preko prvih partizanskih teritorija u Srbiji. Patnja se, naravno, nastavila i u Nikšiću, u koji ga je doveo Ilija Erbez, šahovski prvak Beogradskog univerziteta, koji je poginuo. Znao je da njegovi sunarodnici i prijatelji stradaju kao partizani u Crnoj Gori, poput Morica Demaja, Ružice Rip, Rene Abravanel, kao i za streljanja pod Trebjesnom, jer su u maju 1942. ubijeni Ljubo Čupić, Joka Baletić i mnogi drugi.
Na kraju knjige zaključujete da je svoju akciju, preciznije, atentat na italijanske fašiste počinio, jer nije želeo da čeka da bude uhvaćen i sproveden na stratište, bez otpora i borbe. Ove činjenice o kraju njegovog života, čini se, danas ne bi mogle da budu potpuno shvaćene, da niste dali toliko detaljan i precizan opis stradanja svih onih oko Daviča, koji su pružali otpor fašistima i njihovim kolaboracionistima. Nekoliko spomen-ploča, ipak, i dalje nosi ime Luja Daviča?
Možemo pretpostaviti da je Daviča tokom zime i proleća 1942, dok je kao ilegalac radio kao konobar u restoranu italijanskih oficira, držala nada da će se priključiti partizanima. Ali kada su crnogorske partizanske brigade tokom kasnog proleća odstupile u Bosnu, a italijanski fašisti i četnici svakodnevno streljali antifašiste, bilo mu je jasno da nade nema. Imao je hrabrost, potvrđenu svim njegovim opredeljenjima, viteško uporište u porodici – otac mu je stradao u Balkanskim ratovima, jasno opredeljenje da za slobodu žrtvuje.
Bacio je bombu u restoranu hotela Nikšić 25. juna 1942, znajući da ne može ostati živ. Nekadašnja država SFRJ mu se na svoj način odužila. Savez boraca Nikšića postavio je spomen-ploču na zgradi u kojoj je bio hotel. Davičovo ime je na spomeniku partizanima streljanim ispod Trebjese, gde mu je, najverovatnije, i grob. Baletska škola, na kojoj se odnedavno, posebno zalaganjem profesorke Jelene Kajgo, uči i savremeni ples, nosi njegovo ime, a to joj ime priliči.
Za kraj, kako provodite ove dane u situaciji vanrednog stanja? Kako se snalazite? Nadam se da uspevate da nađete dovoljno vremena za vaša dalja istraživanja i pisanje.
Nemam dovoljno koncentracije za pisanje. Teško mi je što ljudi umiru, što lekari podnose strahote, što se hapse novinari koji napišu istinu, što svakodnevno slušamo histerične izlive koji nam još više otežavaju ove nedelje zabrinutosti, zatvorenosti i zapitanosti. Poštujem savete struke, a spokoj nalazim u tome što su meni najdraži ljudi dobro, kao i u svakodnevnim malim radnjama i stvarima. Raduje me što su studenti zainteresovani za online nastavu koju pripremam. Trudim se da se nadam da će posle „ovog“ stasati generacije nalik na one kojima su pripadali Lujo Davičo i njegovi prijatelji.
