Iako je sezonski rad oduvek bio „siva zona“, decenijski procesi deindustrijalizacije i sveopšte prekarizacije stanovništva su učinili da postane osnovni izvor prihoda mnogim domaćinstvima. Najavljen s ciljem zaštite prava radnika i radnica u ovom polju, novi Zakon o sezonskom radu u realnosti će ograničiti mogućnost zarađivanja na taj način, isključiti mnoge kategorije i otežati mogućnost organizovanja radništva u ovom sektoru.
Vozim ja neki dan radnike na njivu, a ono nas petnaestoro iz Kombinata, svi idemo da radimo na onome što je nekad bilo naše.
Inženjer agronomije, 56
Teško da se može govoriti o problemima sezonskih radnika i radnica a ne osvrnuti se na privatizaciju velikih preduzeća koja su ranije zapošljavala značajan deo populacije. Manji gradovi, kao što je Vrbas, u kojem su privatizovane ili zatvorene nekada velike firme poput Vitala, Carnexa i PIK-a Vrbas, predstavljaju primer prekarizacije velikog dela radništva.
Sezonski rad je postao osnovi izvor prihoda za veliki broj ljudi koji su se našli na tržištu rada nakon procesa privatizacija. Iako nisu prijavljeni, nemaju zdravstveno osiguranje, a kamoli osiguranje na radu, velikom broju ljudi sezonski rad ostaje jedina prilika za ikakvu zaradu.
PIK Vrbas, nekadašnji gigant prehrambene industrije, suočen s velikim dugovima, privatizovan je 2007. Firmu je kupio tajkun Predreg Ranković Peconi. Odmah po privatizaciji, radnici i radnice su počeli da dobijaju status tehnološkog viška. Može se reći da su u ovom procesu najdeblji kraj izvukli sredovečni ljudi. Inženjer agronomije (56), Programer (65) i Mašinski inženjer (53) samo su neki od ljudi koji su dug period nakon otkaza lutali u potrazi za (bilo kakvim) poslom. U različitim trenucima, u odsustvu alternative, sva trojica su radila kao sezonski radnici u poljoprivredi na, između ostalog, njivama koje su bile nekada pod upravom Kombinata. Tokom 2008. otpušten je i poslednji radnik ovog preduzeća, koji je ujedno i jedan od naših sagovornika.
Najmlađi od njih, Mašinski inženjer, proveo je izvestan period radeći na crno na građevini dok nije došao do drugog posla. Nekadašnji inženjer agronomije i dalje radi kao sezonski radnik. Doduše, njemu se „posrećilo“, pošto on samo vozi radnike na njive autobusom, koji, uzgred, ni blizu ne ispunjava kriterijume bezbednog vozila. Naime on objašnjava da su „volan i gume jedino ispravne, sve ostalo na autobusu je u kritičnom stanju“. Na kraju, Programer je radio od 2008. kao radnik, sezonac, na njivama dok nije napunio dovoljno godina za penziju.
Položaj sezonskih radnika
Zakon o radu iz 2014. godine ne specifikuje kakve su obaveze poslodavaca prema sezonskim radnicima i radnicama, i time stvara pogodne uslove za izbegavanje prijavljivanja radne snage. Lična iskustva naših sagovornika pružaju (makar delimičnu) sliku o položaju sezonskog radništva u Vrbasu i njihovim pravima (njihovom odsustvu). Niko od njih nije bio prijavljen ni jedan jedini dan. Nijedan od njih nije imao zdravstveno osiguranje. Ono što su sva trojica imali jesu krajnje nebezbedni uslovi rada. Od različitih vratolomija i rada na velikim visinama na građevini, preko izrabljivanja na poljima do upravljanja polufunkcionalnim autobusom i nošenja odgovornosti za živote nemalog broja ljudi. Da se u tim nebezbednim uslovima zaista dešavaju nezgode, svedoči i slučaj Programera, koji je pretrpeo ozbiljnu povredu na radu.
Radeći u voćnjaku, pao je i slomio rebra. Iako mu je zdravstveno osiguranje, koje je kao nezaposleni imao, pokrilo troškove lečenja, nije smeo da traži odštetu od svog poslodavca. Kao glavni razlog navodi to što je znao da će se vratiti na taj posao kad se oporavi, pošto je sezonski rad bio jedan od značajnih izvora prihoda za njega i njegovu četvoročlanu porodicu. Dakle, iako nije bio prijavljen, nije imao nikakvo osiguranje od poslodavca, niti ikakvu odštetu od veoma ozbiljne povrede Programer nije hteo da tužbom dovede u pitanje svoj jedini izvor prihoda.
Za pomenute radnike najteži period je onih nekoliko meseci od sredine novembra do februara, kad temperature ne dozvoljavaju rad na otvorenom.
Zime su najgore. Nema posla, nema ni para. Tada živiš na onom što je ostalo.[…] Živiš na belom hlebu.
Dakle, jedino što pada gore od nemilosrdnih uslova rada jeste zima, kada tog rada, pa ni prihoda, nema.
Novi Zakon o sezonskom radu
Od početka ove godine najavljuje se Zakon o sezonskom radu, koji bi trebalo da zaštiti sezonske radnice i radnike. Prema izjavama pomoćnika ministra rada Zorana Lazića, u Srbiji ima od 60.000 do 100.000 sezonaca različite starosne dobi. S druge strane, Milica Lupšor ukazuje da je sezonskih radnika i radnica mnogo više – do 150.000, od čega su 90% žene.1 Dakle, na sezonskim poslovima radi više od 100.000 ljudi ‒ neprijavljeno, bez zdravstvenog osiguranja i bez zaštite na radu.
Naime, Zakon o radu ne definiše jasno status, prava i zakonski način upošljavanja kategorije radnica i radnika u ugostiteljstvu, poljoprivredi i građevini. Ovako previđanje, ili bolje reći ignorisanje, cele jedne kategorije radništva stvorilo je veoma pogodne uslove za razvijanje crnog tržišta rada u sva tri navedena domena sezonskog rada.
Predloženi novi zakon bio bi formiran po ugledu na hrvatski model vaučera. Naime, radnicima bi se svaki dan u radničku knjižicu lepili vaučeri za taj dan obavljenog rada, i to bi išlo u radni staž. Vaučere bi kupovali poslodavci, i tako bi plaćali državi porez i uplaćivali socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje. Jednom mesečno, radnici i radnice bi sa svojim knjižicama odlazili u PIO fond, gde bi im se zavodili dani u radni staž.
Smatra se da bi se strategijom vaučera omogućile pravedne minimalne dnevnice za sezonski rad, koja u Hrvatskoj iznosi oko 9,70 evra, dok u Srbiji varira od 720 do 1200 dinara. Ovaj zakon bi pratile i određene sankcije za poslodavce ukoliko bi pokušali da zaobiđu ili ignorišu odredredbe.
Na prvi pogled ovo deluje kao dobro rešenje za obespravljenu radnu snagu na crnom tržištu sezonskog rada. Međutim, već na drugi pogled se uviđa nekoliko ključnih problema u ovom planu.
Kao prvi problem možemo izdvojiti ograničenje broja vaučera, tj. radnih dana koji radnik može da ostvari u toku godine. Pre svega se polazi od teze da sezonski rad traje 120 dana u toku godine. Međutim, ovim zakonom se predviđa da jedna osoba može tokom godine ostvariti najviše 90 dana vaučerskog rada koji će joj biti zavedeni u radnu knjižicu. Pretpostavljamo da država ovo koristi kao strategiju podsticanja zapošljavanja na određeno ili neodređeno radno vreme.
U vezi sa ovim problematična je sama ideja da sezonski rad traje 120 dana. Radovi na polju traju gotovo cele godine, izuzev zimskog perioda. Od toga koliko je niska temperature i kakve su vremenske prilike zavisi koji vremenski period će se uopšte raditi na polju. S druge strane, rad na građevini može da traje tokom cele godine, iako i on jenjava tokom zime i hladnog vremena. Dakle, čak i kada bi se isključila cela zima kao period kad sezonskog rada nema, što u praksi nije slučaj, to i dalje ostavlja daleko više od 120 dana, kako je to definisano u ZoR-u iz 2014.
U idealnim uslovima rešenje je zapošljavanje makar na određeno vreme. Međutim, kako mali poslodavci izbegavaju ovakav vid zapošljavanja usled sopstvene nepovoljne situacije i usporavanja rasta profita, pitanje je da li bi ograničavanje na 90 dana vaučera po osobi dovelo do zaposlenja na određeno ili ‒ što je verovatnije ‒ do prilagođavanja već dovoljno crne ekonomije sezonskog rada, gde bi se jedan dan isplaćivao preko vaučera, a drugi na ruke.
Drugi veliki problem predstavlja činjenica da bi ovaj zakon, ukoliko zaista bude pratio hrvatski model, određene kategorije ljudi isključio. Na primer, samozaposlene i zaposlene osobe ne bi imale pravo na sezonski rad.
Da bi ovaj mehanizam isključivanja bio na snazi možemo videti i na primeru ličnih iskustava određenog broja vrbaskih vaspitačica. Naime, njima lokalna samouprava redovno isplaćuje plate sa zakašnjenjem od par meseci. U odsustvu alternative, one neretko pribegavaju sezonskom radu kao strategiji dodatnog zarađivanja. Međutim, ukoliko ovako formulisan zakon stupi na snagu, vrbaske vaspitačice bi ostale bez mogućnosti da na legalan način (preko sistema vaučera) dođu do jedinih redovnih prihoda (u njihovom slučaju, paradoksalno, „redovni“ prihodi se odnose na zaradu za sezonski rad, zbog konstantnog kašnjenja njihovih vaspitačkih zarada), ili bi morale da nalaze nove načine za zaobilaženje ovih odredbi i zakonskih ograničenja.
Treći problem ukazuje na ono što je potpuno izostavljeno iz ovog zakona, a to je pravo radnika na sindikalno udruživanje. Po sadašnjem Zakonu o radu, sezonsko radništvo nije prepoznato kao zaposleno, te stoga i nema pravo na sindikalno udruživanje. Ono što nijedan medij nije pomenuo pri najavi novog zakona jeste mogućnost prava na sindikalno udruživanje.
I njegovi paradoksi
Iako postoje određene prednosti koje bi ovaj zakon doneo, poput „celih“ 90 dana staža i osiguranja, postoji bojazan da bi doveo i do veće eksploatacije onih koji budu angažovani na sezonskim poslovima. Iako ministar Vulin veruje da će ovaj zakon „državi omogućiti lakšu kontrolu“, iz dosadašnjih iskustava je jasno da je ta kontrola selektivna i retko tamo gde je eksploatacija najveća.
Nove strategije zaobilaženja zakona opet će nas vratiti na početnu tačku – sezonci će biti bez prijavljenog staža i bez zdravstvenog osiguranja. Posledica toga biće pretvaranje tržišta sezonskog rada iz crnog u još „crnje“, gde će se već postojeća tortura nad ovom grupom ljudi znatno uvećati zbog nesigurnosti nalaženja i zadržavanja posla. Ujedno će se intenzitet rada onih koji budu zaposleni povećati, a nadnice realno smanjiti, kako bi poslodavci nadomestili potrebno za pokrivanje poreza.
Jasno je da ovakav zakon nije pogodan za mala poljoprivredna gazdinstva, a još manje za sezonsko radništvo. Ovaj zakon bi u potpunosti odgovarao jedino velikim kompanijama, koje preuzimaju primat u poljoprivrednoj proizvodnji i koje imaju mehanizme zaobilaženja kontrola i zakonskih odredbi. Istim kompanijama odgovara i dalje prekarizovanje sezonskih radnika stvaranjem većeg bazena nezaposlenih iz kojeg mogu da crpe sve jeftiniju radnu snagu.
Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije da ovaj zakon, formulisan odozgo, zastupa isključivo interese krupnog kapitala, a ne onih čije ime nosi. Upravo zato su lične priče i iskustva pojedinki i pojedinaca bitne – što za kritiku najavljivanih zakona, što za potencijalno stvaranje zakona koji će zapravo odgovarati radništvu, a ne samo poslodavcima i državi.
Potreban nam je Zakon o radu koji će obuhvatati i sezonski rad. Međutim, potrebno je da to bude zakon kreiran odozdo ka gore, pa da možda „radi“ za one dole. Potrebno je da to bude zakon koji će da „radi“ za sezonsko radništvo i da im omogući stvaranje prava za početak, a potom i zaštitu radničkih prava. Primerice, taj zakon bi trebalo da prizna radništvu svaki dan rada, što iznosi daleko više od 90 u jednoj kalendarskoj godini.
Posmatrano u širem kontekstu, ovako formulisan i najavljen zakon predstavlja pregledan odraz „tranzicije“. Nije problematično to što će država oporezivati deo poslodavaca na tržištu, ukoliko će tako prikupljena sredstva ići u korist javnih i svima dostupnih dobara i usluga. Problematično je to što ona ograničava svoju odgovornost na regulisanje tržišta, i to očigledno u korist aktera krupnog kapitala. To se jasno vidi u rečima ministra Vulina: „Ovaj sistem će poslodavcima omogućiti jednostavnu proceduru prilikom angažovanja radnika, a državi lakšu kontrolu, a znatno će se smanjiti i rad na crno.“ Stupanje na snagu ovog zakona predstavljalo bi još jedan korak ka daljoj liberalizaciji tržišta radne snage. Iako se Srbija već uveliko nalazi na tom putu, ne znači da njim treba i da nastavi.
