„Kroz godinu dana turbulentnih političkih dešavanja, čini se da je sindikalna scena u Srbiji i dalje u stanju reaktivnosti. Iako smo svedočili deklarativnom jedinstvu oko Prvog maja, suštinski problem je ostao netaknut: definicija sindikalnog delovanja u Srbiji je status quo. Postoji puno razloga za ovakvo stanje, razjedinjenost, usitnjenost, rigidne sindikalne strukture itd. Međutim, glavni razlog je što su poluge moći i odlučivanja izmeštene van naše zemlje“, za Mašinu navodi Bojana Tamindžija, koordinatorka programa za radna prava u Centru za politike emancipacije (CPE).
Zašto je poziv na generalni štrajk ostao samo „prazna parola“
Kako sagovornica Mašine objašnjava, kao zemlja perifernog kapitalizma, Srbija funkcioniše po diktatu multinacionalnih kompanija.
„Ovde se suočavamo sa paradoksom ,prazne stolice‘, sindikati u Srbiji za pregovaračkim stolom često nemaju nikog ko zaista donosi odluke. Lokalni menadžment je samo zatupnik, ali ne i onaj ko odlučuje. Sudbina zarada, radnog vremena i samog opstanka fabrika kroji se u sedištima kompanija i ne uzima u obzir dobrobit radnica i radnika u Srbiji, nego isključivo profitabilnost. Ta geografska i hijerarhijska udaljenost kapitala od rada direktno ograničava domet svake sindikalne akcije“, zaključuje Tamindžija.
U tom smislu, dodaje Tamindžija, prošlogodišnji poziv na generalni štrajk ostao je samo prazna parola, ne zato što radnici „nisu hrabri“, već zato što je taj instrument borbe u potpunosti obesmišljen trenutnim ekonomskim modelom i mestom Srbije u globalnim lancima vrednosti.
„U stranim kompanijama, svaki ozbiljniji pokušaj organizovanja generalnog štrajka nailazi na neprobojan zid, pretnju relokacijom. Strategija ovih kompanija u zemljama poput Srbije zasniva se na niskim fiksnim troškovima. Onog trenutka kada radnički otpor postane pretnja profitnoj margini, aktivira se narativ o relokaciji u još jeftinije zone (Bangladeš, Maroko, Albanija). U toj igri ,trke do dna‘, radnici su taoci jer država, umesto da ih zaštiti, nastupa kao agent stranog kapitala koji disciplinuje sopstveno stanovništvo pod izgovorom ,očuvanja investicione klime‘“, ističe Tamindžija.
O tome kakve je pozitivne efekte poziv na generalni štrajk imao i kako je pokrenuta inicijativa Pravo na štrajk pročitajte u našem prethodnom tekstu.
Sindikalna borba se mora politizovati i internacionalizovati
„Jedna od zamki u koju su sindikati upali je bežanje od politike, dok je sam teren na kojem igraju postavljen duboko politički“, smatra koordinatorka programa za radna prava CPE.
Kako Tamindžija navodi, ako se zakoni o radu pišu po diktatu stranih komora i investitora, tvrdnja da sindikati treba da budu „nepolitični“ je direktno saučesništvo u sopstvenom razvlašćivanju.
„Pravac dalje ne može biti puko ponavljanje istih metoda koje ne daju rezultate. Moramo prestati da se pretvaramo da ravnopravan socijalni dijalog postoji. Umesto toga, sindikalna borba se mora politizovati i internacionalizovati. Ako se odluke donose u središtima kompanija u inostranstvu, radnički otpor se mora povezivati sa sindikatima u tim zemljama, sindikatima iz regiona i sindikatima sa Globalnog juga sa čijim radništvom delimo istu ,trku ka dnu‘“, kaže Tamindžija.
Uz to, ističe Tamindžija, sindikati bi mogli (odnosno morali) biti deo političkog pokreta koji će dovesti u pitanje status quo globalne eksploatacije.
„To znači pre svega razumeti da se bitka za platu u Nišu ili Leskovcu teško može dobiti bez menjanja pravila po kojima funkcioniše globalnna ekonomija“, zaključuje sagovornica Mašine.
Ako ne uključi mlade, sindikat rizikuje da postane institucija prošlosti
„Pitanje uključivanja mladih nije samo pitanje demografije, već pitanje opstanka same ideje sindikalizma. Ako sindikat ne uspe da dopre do generacije koja radi na digitalnim platformama, u uslužnom sektoru ili preko omladinskih zadruga, on rizikuje da postane institucija prošlosti. Mladi su ključni jer od samog ulaska na tržište rada osećaju svu surovost sistema“, naglašava Tamindžija i dodaje da, za razliku od starijih generacija, oni ne rade u fabrikama sa tragovima sindikalne tradicije, već u kablovskoj industriji, kafićima i na platformama gde je nesigurnost jedina konstanta.
Kako je Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad, ranije izjavio za Mašinu, kod većine mladih sindikati ne igraju neku važniju ulogu u njihovom profesionalnom životu, pre svega zbog predrasuda da su sindikati inertni i stvar prošlosti, zatim zbog značajne individualizacija zanimanja i faktičke nemogućnosti organizovanja sindikata i učestvovanja u bilo kakvim kolektivnim akcijama.
„Sa druge strane, mladi koji ne mogu da budu članovi sindikata (a zahvaljujući neustavnim odredbama Zakona o radu, to su svi oni koji nisu u aktivnom radnom odnosu) – nisu interesantni sindikatima, što samo potvrđuje njihove navedene predrasude“, istakao je Reljanović.
„Oni donose zdrav bes i potpuno odsustvo straha od gubitka ,sigurnog‘ posla, jer ga nikada nisu ni imali“, kaže Tamindžija i dodaje da, da bih privukao, sindikat mora da doživi strukturalnu transformaciju.
„Pošto mladi često nemaju fiksno radno mesto ni ugovor, sindikat ih mora štititi kao radnike, a ne isključivo kao formalno zaposlene. Sindikat mora postati mesto gde se mladi uče kako funkcioniše globalni kapital. Tek kada prepoznaju da njihova prekarnost nije lični neuspeh, već logična posledica sistema, oni mogu postati spremni da tu nesigurnost pretoče u organizovanu borbu“, zaključuje Tamindžija.
A.G.A.
