Fabrike koje su otvarane na jugu Srbije predstavljale su se kao primer privrednog rasta. Proklamovani napredak ubrzo je okončan. Po isteku subvencija – fabrike na jugu Srbije počele su masovno da se zatvaraju. Prema procenama Asocijacije nezavisnih i slobodnih sindikata (ASNS), poslove je izgubilo 5000 ljudi, a do kraja godine da cifra će se povećati na 9000.
Ozbiljnije reakcije države nije bilo. Kakav je to odnos države prema građankama i građanima koji ostaju bez prihoda i bez izbora, razgovarali smo sa docentkinjom na departmanu za sociologiju sa Filozofskog fakulteta u Nišu, Aleksandrom Nikolajević.
„Najpre bih podsetila na to da je iz redova izvršne vlasti došao komentar da je naša komparativna prednost u odnosu na druge zemlje ,jeftina radna snaga‘ što donekle objašnjava ideju ovakvih programa i ugovora. Politika subvencionisanja po radnom mestu jeste naša dugogodišnja praksa, ali Srbija svakako nije jedina država koja joj pribegava. Razlog zbog kojeg države pribegavaju ovakvim merama jeste taj što određene zemlje na svom tržištu rada beleže izvesne grupe radnog kontingenta koje su u velikom riziku od nezaposlenosti, ili su već nezaposlene, tako da države prosto moraju da intervenišu privlačenjem stranih investicija i otvaranjem novih radnih mesta kako bi kupile socijalni mir. Prosto, u današnjoj globalnoj neoliberalnoj arhitekturi, vlade pribegavaju ovakvom modelu jer je ovo najbrži način da smanjite nezaposlenost i da suzbijete nezadovoljstvo građana“, za Mašinu navodi Nikolajević.
Kako sagovornica Mašine ističe, ne smemo da zaboravimo da ovakva politika razvoja prevashodno odgovara vladajućim strukturama jer predstavlja dobar politički marketing uz brze i vidljive efekte, dok dugoročno ne garantuje stabilnost. Prema njenim rečima, u Srbiji nije reč o investitorima koji su vezani nekim lancem proizvodnje pa da se time i zadržavaju duže, već su oni globalno orijentisani i ostaju ovde uglavnom dok im subvencije obezbeđuju predviđen nivo isplativosti.
„Međutim, nije problem primeniti taj model ukoliko se ispostavi da je to jedini način za kupovinu socijalnog mira dok se ne razviju uslovi za dugoročnija i održiva rešenja – problem je ako vam taj model postane osnovni princip privrednog razvoja. Praksa kod nas u Srbiji jeste da su ti strani investitori izuzetno retko predstavljali pokretač privrednog razvoja i sa sobom recimo povukle lanac proizvodnje, na delu je najčešće bilo klasično ekploatisanje ,jeftine radne snage‘ kojom se naša vlada hvali i trguje“, smatra Nikolajević.
„Social dumping“
Nikolajević podseća na Volerstinov koncept centra i periferije, prema kom ovakva politika razvoja, koja napredak zasniva na umnožavanju perifernih proizvodnih procesa, ne može da dovede do stvarne transformacije.
„Naprotiv, ona gotovo izvesno zadržava zemlju na periferiji globalne kapitalističke ekonomije i pretvara je u ispostavu potreba država sa centralnim proizvodnim procesima“, ističe profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu.
Ovaj proces inače dodatno prati i fenomen široko poznat kao „social dumping“, dodaje naša sagovornica.
„Režimi koji podstiču dolazak stranih investicija, uključujući specifične ugovorne aranžmane i fiskalne olakšice za investitore, stvaraju i nepovoljan radni ambijent za same radnike. U praksi se to, između ostalog, ogleda u izostanku adekvatnog nadzora inspekcije rada, nedovoljnoj proveri poštovanja prava iz radnog odnosa i ugovornih obaveza, pa čak i u zabranjivanju sindikalnog organizovanja u pojedinim firmama što predstavlja ozbiljan presedan u pogledu prava radnika zagarantovanih Zakonom o radu“, zaključuje Nikolajević.
„Pronalaženje novog zaposlenja predstavlja izuzetno dug i neizvestan proces“
Ko može da priušti nezaposlenost? Jug Srbije beleži najvišu stopu siromaštva u Srbiji, sa stopom rizika od siromaštva od 27.7 odsto u 2024. godini. Stopa rizika od siromaštva meri se u odnosu na prag koji za 2024. iznosi 35.606 dinara mesečno za jednočlano domaćinstvo. Za porodicu sa dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina taj prag je 74.773 dinara. Iste godine, stopa registrovane nezaposlenosti u pet oblasti na jugu Srbije bila je 21,9 odsto.
Šta se dešava kada na ove brojke dodamo još skoro 10.000 nezaposlenih? Šta se dešava sa svim ovim ljudima i hoće li imati načina da opstanu, upitali smo profesorku Nikolajević.
„Rizik gubitka zaposlenja spada u naš sistem socijalne sigurnosti koji nije baš poznat po izdašnosti. Dužina i visina nadoknade zavisi od dužine radnog odnosa i visine uplaćivanih doprinosa, i u tom smislu naša radna snaga nema veliku zaštitu i potporu od strane države. Opravdana je zabrinutost onih koji ostanu bez posla na način da je izdržavanje porodice i obezbeđivanje egzistencijalnih potreba pod velikim znakom pitanja. Situacija je dodatno otežana time što, i pored skromnih mera socijalne politike, pronalaženje novog zaposlenja predstavlja izuzetno dug i neizvestan proces“, za Mašinu navodi Nikolajević.
Zašto radnici pristaju na kršenje njihovih radnih prava
Kada je reč o pravima iz radnog odnosa, sagovornica Mašine smatra da trenutne prilike na tržištu rada na jugu Srbije ukazuju na značajan disbalans između potražnje za radnom snagom i dostupnosti radnih mesta.
„Taj disbalans u velikoj meri dovodi do toga da radnici pristaju na kršenje njihovih radnih prava, svesni da bi gubitak posla značio ulazak u još dublju neizvesnost i socijalnu nesigurnost. Porodice, jednostavno, moraju obezbediti osnovna sredstva za život, pa se tolerisanje lošijih uslova rada doživljava kao nužan kompromis“, ističe Nikolajević.
U takvim okolnostima, masovna otpuštanja na jugu Srbije dodatno pogoršavaju stanje, navodi naša sagovornica i dodaje da sva ta otpuštanja ne pogađaju isključivo radnike koji su ostali bez posla, već utiču i na one koji su i dalje zaposleni.
„Pritisak nezaposlenosti stvara atmosferu u kojoj je očekivano da će radnici pristajati na dalje pogoršanje postojećih uslova rada. Velika otpuštanja i rast nezaposlenosti stvaraju sliku o visokoj zamenljivosti radne snage, budući da je reč o sektoru pretežno nisko-kvalifikovanih, manuelnih poslova koje može obavljati gotovo svako“, objašnjava Nikolajević.
„Kao društvo nismo osetljivi na socioekonomske probleme“
U posebno teškom položaju se nalaze starije žene. Mašina je razgovarala sa radnicom Leonija iz Niša koja će uskoro možda ostati bez posla, a ima 57 godina. Prema njenim rečima – ona je nezapošljiva kategorija.
Profesorka Filozofskog fakulteta ističe da dokle god nastavimo sa praksom da tuđi socioekonomski status posmatramo kao odgovornost pojedinca i opravdavamo ga neoliberalnim konceptom zasluge, ti problemi nikada neće postati „naši“ problemi, već će ostati individualni problemi svakog ponaosob.
„Da stvar bude još tragičnija, za mnoge zaposlene na jugu Srbije ni zaposlenje ne predstavlja garanciju situiranosti i izlaska iz siromaštva, dok situacija nezaposlenih predstavlja svojevrsnu humanitarnu katastrofu koja je na neki način kod nas normalizovana. Kada kažem ,normalizovana‘ mislim na to da kao društvo nismo osetljivi na socioekonomske probleme, da se ne bavimo mnogo našim radnim zakonodavstvom, merama socijalne politike, nezaposlenošću, siromaštvom, socijalnom zaštitom, socijalnom isključenošću, iako oni imaju centralnu važnost u svakodnevnom životu pojedinaca“, navodi Nikolajević.
U javnom diskursu, ovi problemi se gotovo uvek nalaze u drugom planu u odnosu na brojna identitetska pitanja, smatra profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu.
„Zigmund Bauman to lepo opisuje kao nameru političara da izbegnu bavljenje temama koje ne mogu brzo i lako rešiti, a kod nas su to upravo dostojanstven rad, kvalitet zaposlenja, siromaštvo, socijalna zaštita, ogromne nejednakosti i tako dalje. Upravo iz ovog razloga pažnja se usmerava na urgentnost identitetskih problema koji treba da ubede narod da političari rade na tome da se ljudi osećaju ,sigurnije u odnosu na juče‘“, zaključuje Nikolajević.
J.K; A.G.A.
