Ponos i investiciona dika Srbije, nemačka kompanija koja proizvodi kablove za automobile Drekslmajer (Dräxlmaier Automotiv doo Zrenjanin), krajem novembra ove godine otpustila je 41 radnika i radnicu iz svog pogona u Zrenjaninu. Nakon utvrđivanja programa rešavanja viška zaposlenih, deo radnika je proglašen tehnološkim viškom i poslat kući sa otpremninama koje nisu dovoljne ni za mesec dana pristojnog života.
Ono što ovu situaciju čini još ozbiljnijom je činjenica da je ne mali broj pomenutih radnika i radnica završio na birou za zapošljavanje sa invaliditetom stečenim na radu. Zvanično obrazloženje preduzeća je da se nalaze u fazi restrukturiranja, iz razloga opale potražnje za njihovim proizvodima, te da su zbog smanjenog obima rada otpuštanja neizbežna. Vest o otpuštanjima koju je prenela lokalna zrenjaninska televizija nije imala velikog odjeka, uprkos činjenici da za deindustrijalizovani grad kakav je Zrenjanin ta radna mesta znače puno.
Zvanične procene govore da je danas stopa nezaposlenosti u Zrenjaninu oko 40 %, ali se pretpostavlja da je ta brojka daleko veća u stvarnosti. Nakon privatizacije skoro svih nekadašnjih industrijskih giganta, opšte deindustrijalizacije i upliva privatnog kapitala, grad u kojem je nekada bilo zaposleno 80.000 ljudi, danas jedva da broji 10.000 zaposlenih. Time su i šanse da će otpušteni radnici Drekslmajera naći novo zaposlenje veoma male, a zbog statusa invalida koji su neki od njih stekli radeći u ovoj fabrici, gotovo i nepostojeće. Ovakva otpuštanja su vidljiva posledica donošenja novog Zakona o radu, koji ne samo da je smanjio ionako nisku cenu rada, nego je i omogućio preduzećima poput Drekslmajera da legalno, do krajnjih granica eksploatišu radnike i radnice, da ih potom označe kao nedovoljno efikasne i zamene novim.
U Zrenjaninu smo razgovarali sa otpuštenim radnicima i radnicama o uslovima rada, odnosu poslodavca prema zaposlenima, sindikalnom delovanju unutar preduzeća kao i o njihovim planovima za reagovanje na ovakvo postupanje rukovodstva fabrike.
Uslovi rada i odnos prema radništvu
„Mogu samo da kažem da Drekslmajer kao poslodavac ne obezbeđuje baš adekvatne uslove za rad. Preko zime je jako zagušljivo, kablovi su naprskani hemikalijama, mnogo je promaje, leti klime rade samo u delovima pogona gde je to neophodno, a položaji tela koji zahteva rad nisu nimalo prijatni“, izjavila nam je otpuštena radnica Sanja Čonkić.
Radnici kao problem ističu i brzinu proizvodne trake, koja dodatno otežava rad, a pauze, koje bi mogle učiniti diktirani tempo proizvodnje podnošljivijim, su retke i kratke. Naime, u osmočasovnoj smeni zaposleni raspolažu sa ukupno pola sata pauze, dve od 5 minuta i jedna od 20. Prema iskustvu radnika to nije dovoljno s obzirom na zahteve posla koji obavljaju, a dodatna pauza nije dozvoljena čak ni radi upotrebe toaleta. Naši sagovornici su dodali da se brzina proizvodne trake smanjuje u slučajevima posete inspekcije iz nemačke centrale Drekslmajera, što ukazuje na povećanu eksploataciju rada u fabrici ove kompanije u Zrenjaninu.
Velika brzina trake smanjuje i mogućnost ispunjenja propisane norme proizvodnje. Ukoliko neko ne ispuni propisanu normu, smanjivanjem plate se kažnjavaju svi radnici i radnice koji pripadaju toj liniji proizvodnje. Ovakve politike menadžmenta, ne samo da predstavljaju vid eksploatacije, nego stvaraju i podele i konflikte među radnicima i umanjuju mogućnosti organizovanja.
Potencijalnu opasnost po zdravlje radnika i radnica predstavlja i hemijski tretman materijala koji se koriste u proizvodnji. Naime, Drekslmajer premazuje kablove otrovima protiv glodara radi dodatne zaštite, ali, kako su nam objasnili naši sagovornici, nije im obezbeđena adekvatna zaštita pri radu. U najboljem slučaju bile su im obezbeđene zaštitne rukavice, ali su ih neretko i sami radnici kupovali, dok respiratornu zaštitu uopšte nisu imali.
„U početku nisu mogli svi da dobijaju zaštitne rukavice, dobijali su ih samo oni koji su počinjali i završavali proizvodnju kabla. Ja kao pomoćna radnica nisam imala prava na rukavice, bez obzira što sam morala i smeće da skupljam i materijale da čistim. A tokom rada sa isprskanim kablovima bele rukavice su postale drečavo zelene”, objašnjava Nera Mladenović.
O posledicama neadekvatnih uslova rada i zaštite na radu svedoči i učestala intervencija službe hitne pomoći.
“Ljudi iz hitne pomoći su rekli da će poslati inspekciju zbog tako velikog broja intervencija, da bi proverili šta se to dešava u fabrici, pa su rukovodioci to rešili tako što više nisu zvali hitnu pomoć, nego su svojim kolima odvozili radnike ili su ih slali kući da oni sami idu na urgentni – rekla nam je naša sagovornica – a kada sam ja pala u nesvest na liniji, zvali su hitnu, primila sam infuziju nakon čega sam morala da nastavim da radim.”
Od 41 otpuštenih njih 19 je steklo invaliditet na radu. Radna opterećenost često dovodi do povreda ruku i kičme.
„Da odete u banju Rusandu u Melencima i da kažete ime Drekslmajer lekari će prevrtati očima. U jednom mesecu na terapiju dođe bar 15-20 ljudi iz Dreklsmajera – rekli su nam sagovornici. Nakon što sam stekla invaliditet na poslu prebačena sam na mesto pomoćnog radnika, a isto sam morala da stojim 8 sati, što ne bih smela, i morala sam da obavljam isti posao kao i kad sam bila radnica na pakovanju proizvoda“, kaže dvadesetsedmogodišnja Nera Mladenović koja je nakon 5 godina rada u Drekslmajeru operisala kičmu.
Prekovremeni rad u ovoj fabrici je redovan i obavezan, ne samo u toku radne nedelje već i subotom i nedeljom. Prema rečima bivših radnika i radnica: “U ugovoru o radu stoji da si obavezan da dođeš na posao kad god je to poslodavcu neophodno” i da se ne uzima u obzir potreba za odmorom posle rada u trećoj smeni: “Subotom isto radimo treću, u nedelju ujutru dođemo iz treće, a u ponedeljak ujutru idemo da radimo.” Pored toga, bivše radnice Drekslmajera ističu i postojanje seksualnog uznemiravanja od strane pretpostavljenih kolega.
Politika preduzeća se promenila i prema godišnjim odmorima. U početku su bili obezbeđeni zimski i letnji kolektivni odmori, koji su sada redukovani na kolektivni odmor od “23. ili 24. decembra do 3. januara, s tim što se ne radi 6. i 7. januara” dok se letnji godišnji odmor mora koristiti prema planu preduzeća. “Letnji godišnji odmor se koristio čak i oktobru” – rekla nam je bivša radnica Drekslmajera – “a pošto je zakonom zabranjeno da se prenosi godišnji odmor na narednu godinu, sad su ljudi morali da ga iskoriste od početka novembra do 15. decembra.”
Pitali smo naše sagovornike da li su se za pomoć obratili Industrijskom sindikatu Srbije koji deluje unutar Drekslmajera ili Inspekciji rada. Dobili smo potvrdan odgovor i objašnjenje da i sindikat i Inspekcija rada uslove rada u Drekslmajeru smatraju adekvatnim.
Otpuštanje radnika i radnica
Prema proceni intervjuisanih radnika i radnica, pripremanje otpuštanja je počelo nakon što je novi Zakon o radu stupio na snagu. Radnici u Drekslmajeru su potpisali izmene ugovora o radu koji, shodno novom zakonu, sada pružaju manju zaštitu i olakšavaju davanje otkaza. Ni rukovodstvo kompanije ni predstavnici sindikata nisu radnicima pružili obrazloženje o kakvim se izmenama radi i kako one utiču na njihovu pravnu sigurnost. “Svi smo bili pozvani da potpišemo nove ugovore. Izmene su bile određene samo brojevima članova zakona. Šta smo mi, pravnici pa da razumemo sve to? Predstavnik sindikata rekao nam je samo da je sve po zakonu”, izjavili su naši sagovornici.
Scenario otpuštanja u Drekslmajeru opisao nam je Đorđe Novaković koji je radio pet i po godina na pakovanju proizvoda i bio je više puta nagrađivan za rad u preduzeću. Iako je invalidska komisija utvrdila da oslabljen vid Novakovića ne sprečava u obavljanju istog posla, prebačen je, zajedno sa još 23 radnika na novootvoreno radno mesto sortiranja materijala, koje je bilo manje plaćeno i koje je ugašeno nakon šest meseci, što je poslužilo kao osnov za otpuštanje radnika.
Obrazloženje da su radnici i radnice premešteni na novo radno mesto zbog smanjenog obima rada na pakovanju proizvoda u ovakvoj konstelaciji postaje besmisleno jer je jasno da bilo ko može biti premešten u neefikasni sektor i nakon toga otpušten. Novi zakon o radu dozvolio je poslodavcu da sav rizik poslovanja svali na leđa radništva. Može se očekivati da će Drekslmajer nastaviti sa ovim načinom otpuštanja budući da “smo čuli da će oko 150 radnika koji su prebačeni na drugo izmišljeno radno mesto higijeničara isto dobiti otkaze od januara” – dodao je Novaković.
Dodatni pritisak na radništvo se vrši i opominjanjem da su lenji, nedovoljno efikasni, pretnjama otkazom kao i izjavama od strane direktora proizvodnje koji je zaposlenima rekao da fabrici nisu potrebni ni invalidi, ni radnici koji odlaze na bolovanje.
Investiciona klima
Odnos prema radnicima u zrenjaninskom pogonu Drekslmajera nije jedinstven slučaj za ovu kompaniju koja ima svoje pogone u preko 20 zemalja. Naprotiv, Drekslmajer ima ozloglašenu reputaciju međunarodnih razmera. U Kavadarcima u Makedoniji, gde Drekslmajer zapošljava oko 4000 ljudi, radnici su stupili u štrajk nakon što rukovodstvo fabrike nije isplatio obećani bonus za prekovremeni rad preko uskršnjeg vikenda. Krajem maja 2014. godine pobunilo se 19 radnika zbog niskih zarada i zbog robovskih uslova rada, i bili su kažnjeni otkazima.
Prema obrazloženju rukovodstva Drekslmajera visinu zarada opravdavaju okolnosti budući da je u Kavadarcima deset puta jefitiniji život nego u Nemačkoj, gde za isti posao radnici primaju od 2800 do 3600 eura. Takvo obrazloženje je samo izgovor, a ono što zaista omogućuje da prosečna plata u Drekslmajeru u Makedoniji bude 180 evra su zakoni koji, kao i u Srbiji, favorizuju interese krupnog privatnog biznisa, i kojima je minimalna mesečna zarada svedena na svega 170 evra. U Tunisu u Silijani, Drekslmajer je zaustavio proizvodnju u fabrici koja zapošljava 2800 ljudi nakon što su otpušteni radnici upali u fabriku i povredili radnika obezbeđenja. Plate u tuniškom ogranku te kompanije, kao i u slučaju Makedonije, jedva prelaze zakonski minimum i iznose 125 evra.
Ostaje otvoreno pitanje šta mogu da učine otpušteni radnici i radnice iz fabrike u Zrenjaninu u situaciji u koju ih je gurnula politika njihovog bivšeg poslodavca i novi Zakon o radu. Za sad su konsultovali advokate koji smatraju da na osnovu dokumentacije kojom raspolažu postoje osnovi za pokretanje tužbe protiv nekadašnjeg poslodavca. Neizvesno je koliko koristan rezultat mogu postići sudskim putem preko individualnih tužbi i koliko bi vremena iziskivao bilo kakav pomak u tom pravcu.
Drastična kršenja radničkih prava nisu ništa novo kada se radi o privatnom sektoru, ali zabrinjavajuća je činjenica da su ovakve prakse novim Zakonom o radu legalizovane. Nažalost, možemo očekivati da će u situaciju otpuštenog radništva Drekslmajera doći veliki broj ljudi zaposlenih kako u privatnom tako i u javnom sektoru, dok pitanje organizovanog otpora i dalje ostaje otvoreno.
