Kada je reč o nuklearnoj politici na postjugoslovenskom prostoru, konkretno u Srbiji, predstavnici vladajućih struktura su se po tom pitanju donedavno izjašnjavali afirmativno, uključujući i aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića.
Međutim, kako s pravom ističe Predrag Momčilović u svom prošlogodišnjem tekstu za Mašinu, osim što Srbija trenutno ne raspolaže novcem neophodnim za izgradnju nuklearne elektrane, ona „nema ni tehnologiju ni znanje da izgradi i upravlja jednim takvim složenim sistemom“. Slična je i izjava Dubravke Đedović, aktuelne ministarke rudarstva i energetike, mada je ona pomenula nuklearnu energiju kao jednu „od mogućih alternativa“. U tekstu koji sledi videćemo kako se vodila nuklearna politika u socijalističkoj Jugoslaviji – šta je postignuto, a šta je propušteno u tom segmentu.
Prvi koraci
Zadatak koji je Jugoslaviju očekivao posle pobede u Drugom svetskom ratu uopšte nije bio lak, jer je pretrpela ogromne demografske i materijalne gubitke. Stvaranje nove države pod Komunističkom partijom Jugoslavije (KPJ) podrazumevalo je izgradnju infrastrukture, industrijalizaciju, stvaranje i učvršćivanje državnog sektora privrede i podizanje opšteg društvenog blagostanja. Jedan od aspekata jugoslovenske unutrašnje politike odnosio se i na mirnodopsku primenu nuklearne energije, stoga su i tu učinjeni prvi koraci. Uprkos činjenici da je Jugoslaviji nedostajao potreban naučni kadar i da je materijalno stanje bilo loše, vlast je bila veoma ambiciozna i gaijla je optimizam u pogledu korišćenja nuklearne energije.
Čovek koji je nesumnjivo zaslužan za početak istraživanja nuklearne energije u Jugoslaviji bio je Pavle Savić. Član KPJ, jugoslovenski partizan, profesor fizičke hemije na Filozofskom fakultetu posle Drugog svetskog rata i akademik SANU, Savić je u međuratnom periodu izgradio naučnu karijeru u Francuskoj, gde je radio sa Irenom Žolio-Kiri (Irène Joliot-Curie).
On je na moskovskom Institutu za fizičke probleme Akademije SSSR-a sarađivao sa sovjetskim naučnikom Pjotrom Leonidovičem Kapicom u oblasti tečnog helijuma na izuzetno niskim temperaturama. Premda nije znao ruski jezik, Savić se trudio da obezbedi ljudske i materijalne resurse za osnivanje Instituta za fiziku u Srbiji, u čemu mu je pomogao i sâm Kapica. Ne treba posebno isticati da je Savić u ovom poduhvatu imao podršku Josipa Broza Tita.
Zahvaljujući entuzijazmu i samopregornosti Pavla Savića, započeti su radovi na izgradnji Instituta za fiziku u Vinči 1947. godine. Iako je Savić obilazio Torlak, Zemun Polje i okolinu Obrenovca, Tito je odabrao Vinču, selo u blizini Beograda koje je i danas veoma značajno zbog arheološkog nalazišta i neolitske kulture. Savić je samostalno projektovao i nadgledao izgradnju većine laboratorija (za fiziku, hemiju i biologiju), živeći na seoskom imanju blizu gradilišta. Radove je izvodilo preduzeće „Trudbenik“, a sredstva su direktno dobijena od Predsedništva FNRJ i Savezne planske komisije.
Međutim, organizaciona, stručna i materijalna podrška iz Sovjetskog Saveza je izostala zbog postepenog zahlađivanja odnosa dve zemlje, koje je kulminiralo raskolom Tita i Staljina. Jedino na šta je Savić mogao da se osloni u tom trenutku jeste „domaća pamet“, što je bilo veoma značajno, posebno kada je reč o literaturi i opremi. Profesori Beogradskog univerziteta su pomogli Saviću da dobije sav materijal iz okupirane Nemačke, Italije i Francuske, kako kupovinom, tako i na račun ratnih reparacija.
Institut za fiziku1 je osnovan 10. januara 1948. godine, uredbom Vlade FNRJ kao samostalna ustanova pri Predsedništvu Vlade FNRJ, Pavle Savić je postao prvi direktor.2 Zbog potrebe za jačanjem i širenjem institucionalne infrastrukture u oblasti nuklearne fizike, u Sloveniji i Hrvatskoj su takođe osnovani instituti. Tako je u Ljubljani 1949. godine osnovan Institut „Jožef Stefan“ (fizičar Anton Peterlin je izabran za direktora), a 1950. godine u Zagrebu Institut „Ruđer Bošković“, gde je prvi direktor bio Ivan Supek, takođe fizičar.
Rad ovih instituta je, očekivano, pratila i američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) – dokument iz 1954. godine nam pokazuje sledeće: da to nisu bili centri za atomsku energiju, da je Vinča bila najbolje opremljena i da je u institut u Ljubljani imao određene strukturalne probleme (nema dodatnih informacija o stanju u Institutu „Ruđer Bošković“). Bez obzira na teškoće koje su ih pratile (organizacioni i tehnički problemi, loši međuljudski odnosi), instituti su omogućavali studentima prirodnih nauka da se usavršavaju, a uz to su dobijali i zaposlenje. Pored toga, instituti su sarađivali i sa univerzitetima, čime su unapređivana istraživanja.
Krupan problem sa kojim se Jugoslavija suočila na početku razvoja nuklearnog programa jeste pronalaženje nalazišta urana u zemlji. Pošto je imala samo nekoliko adekvatno obučenih geologa i istraživača, Jugoslavija je sprovela svoju verziju Operacije Spajalica.3 Naime, angažovani su nemački stručnjaci iz Bergakademije u Frajbergu. Među njima se najviše isticao Fridrih Šumaher (Friedrich Schumacher), koji je 1947. godine pomogao Sovjetima u otkrivanju bogate rezerve urana u Saksoniji. Zahvaljujući njihovom radu na razvoju jugoslovenskog nuklearnog programa, pronađene su rezerve urana u zemlji i započeta je njegova eksploatacija, najpre u Kalni (Srbija), a potom i u Žirovskom vrhu (Slovenija).
Razvoj nuklearnog programa
Početkom pedesetih godina Jugoslavija otvarala prema svetu u oblasti nuklearnih istraživanja, iako se nalazila u otežanoj poziciji zbog sukoba sa Informbiroom 1948. godine. Jugoslovenski naučnici su odlazili u Švedsku, Englesku, Francusku i druge evropske zemlje, dok su u Vinču dolazili čak i Indijci. Jugoslavija je učestvovala na prvoj naučnoj i tehničkoj konferenciji za mirnodopsku primenu nuklearne energije koja je održana u avgustu 1955. godine u Ženevi. Rezultati tog učešća bili su ohrabrujući, pa su dalje razvijani međunarodni odnosi i vršene razmene državnih i stručnih delegacija sa zemljama kao što su Čehoslovačka, Poljska, Grčka, Kanada, Sjedinjene Američke Države i Indonezija. Ono što još treba pomenuti jeste da je Jugoslavija bila među prvim osnivačicama Evropske organizacije za nuklearno istraživanje (CERN), a da je 1970. godine pristupila Sporazumu o zabrani širenja nuklearnog oružja.
Što se tiče međunarodnih odnosa, dobar primer je saradnja Jugoslavije sa Norveškom, čiji je program nuklearnih istraživanja bio veoma napredan. Šef norveškog programa nuklearnih istraživanja, Gunar Randers (Gunnar Randers), posetio je Institut u Vinči 1952. godine i bio je prijatno iznenađen onim što je video. Randers je bio zadivljen intenzivnim radom na obrazovanju mladih naučnika i čudio se kako su uspeli da razviju toliko opreme, praktično „od nule“. Smatrao je da je novac jedini problem koji je sprečavao Jugoslaviju da dalje razvija svoj nuklearni program. Iste 1952. godine, nuklearni fizičar Dragoslav Popović je započeo dvogodišnji boravak na Randersovom institutu za istraživanje nuklearne energije u Kjeleru. Randers i drugi norveški naučnici su vodili prepisku 1953. godine sa Stevanom Dedijerom, tadašnjim direktorom Instituta u Vinči, jer je Jugoslavija bila veoma zainteresovana za hemijsku ekstrakciju plutonijuma iz ozračenog goriva.
Različiti izvori govore da su u razvoj nuklearnih istraživanja bili uključeni i ljudi iz najužeg državnog i partijskog vrha kao što su Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković. „Najvažnija ličnost posle Tita“, Ranković je, između ostalog, bio načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB), koja je kontrolisala rad instituta. To ne treba da čudi, jer se razmišljalo i o upotrebi nuklearne energije u vojne svrhe (što je tema za poseban tekst). Dakle, bilo je koordinacije između nauke, naučnih instituta, politike, privrede, vojske i UDB-e.
Nuklearna politika Jugoslavije je od 1955. godine imala dva cilja – privredna i mirnodopska primena nuklearne energije i eventualna proizvodnja atomskog oružja (što je bilo konspirisano i kontrolisano od strane bezbednosnog aparata). Iste 1955. godine je osnovana Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE), a za predsednika je izabran već pomenuti Aleksandar Ranković. To telo je trebalo da daje smernice u vezi sa mirnodopskom primenom nuklearne energije, a značajna je njegova uloga u obnavljanju jugoslovensko-sovjetskih odnosa.
Nakon posete Nikite Hruščova Beogradu, Jugoslavija i Sovjetski Savez su 1956. godine sklopili Sporazum o saradnji na razvoju istraživanja u oblastima nuklearnih nauka i korišćenja nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Ipak, odnosi dve države bili su nestabilni, te je realizacija projekta izgradnje nuklearnog reaktora u Vinči bila ometana. Na izgradnji reaktora angažovani su brojni stručnjaci i preduzeća ne samo iz Srbije, već i iz Hrvatske i Slovenije. Sovjeti su poslali samo projekat i osnovnu opremu, a domaća preduzeća su radila na ostalim segmentima. Uz to je uložen i ogroman novac. Konačno, 1958. godine završena je izgradnja reaktora RB, dok reaktor RA još nije bio gotov.
Iste 1958. godine je izbio čuveni akcident sa reaktorom RB, kada je šestoro srpskih naučnika bilo ozračeno visokom dozom radioaktivnog zračenja. Brzo su prebačeni u bolnicu „Fondacije Kiri“ u Parizu, gde im je presađena koštana srž. Nažalost, jedan od ozračenih, student fizike Života Vranić, preminuo je od posledica prevelike doze zračenja. Ostali su izlečeni i početkom 1960. godine su se vratili u Jugoslaviju. U medijima je prošle godine objavljena vest da glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić snima film o ovom događaju, koji se zove „Lančana reakcija“. Mediji koji su najavili snimanje ovog filma su posegli za senzacionalizmom – govori se o „srpskom Černobilju“, te se ističe kako se snima film „o događaju o kojem se ćutalo“. Zapravo, reč je o neistini – radilo se o veoma ozbiljnom incidentu koji je odjeknuo u javnosti i koji je uzdrmao državno rukovodstvo. Takođe, on je direktno ili indirektno uticao na promene u organizaciji i radu nuklearnih ustanova. Zbog toga je 1959. godine donet Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja, a naredne godine je u okviru SKNE formirana Savezna uprava za zaštitu od jonizujućih zračenja.
Reaktor RA u Vinči je takođe završen i pušten u rad krajem 1959. godine, što se smatra uspehom jugoslovenske nuklearne nauke, kao i značajnim rezultatom jugoslovensko-sovjetske saradnje u toj oblasti (sovjetski stručnjaci su doprineli uspešnom puštanju reaktora u pogon). Tito, koji je prisustvovao puštanju reaktora RA u pogon, bio je veoma ponosan na ovaj poduhvat – on je završetak izgradnje ovog reaktora smatrao delom napora da se nuklearna energija stavi „isključivo u službu postizanja blagostanja u našoj zemlji“, što je istakao u pismu kolektivu Instituta u Vinči.
Tokom šezdesetih godina su jačali kapaciteti reaktora RA u Vinči, a reaktor „TRIGA“ u Ljubljani počeo je sa radom 1966. godine. I pored velikih planova (kao što je izgradnja nuklearne elektrane), dolazilo je do sukoba interesa između instituta, zahtevao se veći priliv novca iz budžeta SKNE. Težilo se postizanju jedinstva u stavovima, ali to nije uvek bilo uspešno. Pritom, ekonomska kriza je poremetila međurepubličke odnose i slabila je centralnu vlast. Sve u svemu, ogromne količine novca su upumpavane u razvoj istraživanja, ali rezultati nisu bili naročito vidljivi.
Stoga je i rad na jugoslovenskom nuklearnom programu prekinut smenom Aleksandra Rankovića na famoznom Brionskom plenumu 1966. godine, zbog tobožnjeg prisluškivanja Tita. Time je nuklearni program izgubio ključnog čoveka i nakon 1966. godine budžet za istraživanja na poljima nuklearne fizike i tehnike se prepolovio. Mnogi naučnici su zbog ovakvog razvoja situacije napustili Jugoslaviju.
Obnova i definitivan kraj nuklearnog programa
Nuklearna politika Jugoslavije je obnovljena tokom sedamdesetih godina. Došlo je do ponovnog pokretanja nuklearnih istraživanja, a posebna pažnja je posvećena razvoju međunarodne saradnje i nuklearne energetike. Sa Ustavom iz 1974. godine usledile su i promene u državnoj politici – centralna vlast bila je ograničena u nadležnostima, tako da su republike mogle samostalno da donose važne odluke. To je omogućilo izgradnju i puštanje u rad nuklearne elektrane Krško, prve u Jugoslaviji, od 1974. do 1983. godine. Ovo je bio zajednički projekat Slovenije i Hrvatske. U Kostanjevici na Krki u Sloveniji 22. avgusta 1974. godine, potpisan je ugovor sa predstavnicima američke energetske kompanije Vestinghaus za kupovinu i izgradnju prve nuklearne elektrane u Jugoslaviji. Tom sastanku prisustvovao je i tadašnji američki ambasador Malkolm Tun (Malcolm Toon).
Posle uspešne izgradnje, nuklearna elektrana Krško je 1983. godine krenula sa radom. Slični projekti bili su planirani i u Bosni i Hercegovini, a potencijalne lokacije bile su Sarajevo i Goražde. Ništa konkretno nije postignuto. Isto tako, nije došlo ni do izgradnje elektrane u Hrvatskoj, na reci Savi. Razlog je pre svega bila havarija u Černobilju.
Tokom osamdesetih godina u Jugoslaviji se razvio antinuklearni pokret, o čemu smo već govorili u tekstu o ekološkim pitanjima. Pošto se saznalo za Černobiljsku tragediju, u Sloveniji, Srbiji i Hrvatskoj su vođene rasprave, održani antinuklearni skupovi i potpisivane peticije protiv izgradnje nuklearnih elektrana. Na sve to, Jugoslaviju je drmala društveno-ekonomska i politička kriza koja je pitanje razvoja nuklearnog programa stavila u drugi plan. Skupština SFRJ je 16. juna 1989. godine donela Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SFRJ, čime su jugoslovenske nuklearne ambicije definitivno okončane.
Ima li budućnosti u nuklearnoj energiji?
Kao što smo videli, ambicije socijalističke Jugoslavije u nuklearnoj politici nisu bile ispunjene. Ipak, neki uspesi su ostvareni, kao što je razvoj obrazovanja u oblasti nuklearne nauke, odlazak jugoslovenskih naučnika u evropske zemlje i njihov rad u tamošnjim institucijama. Ključni problemi ležali su u nedostatku jasnog definisanja ciljeva nuklearnog programa, kao i neracionalno trošenje novca na razvoj istraživanja. Osamdesete godine su naročito bile pogubne za jugoslovensku državu, a samim tim je i nuklearni program bio osuđen na konačnu propast.
Zato se nameće sledeće pitanje: Da li današnja levica treba da se bavi pitanjima nuklearne energije? Stefan Aleksić je u svom tekstu ponudio razloge koji ukazuju da o tome i te kako treba razmišljati. Svakako ima prostora da se o tome raspravlja, tako da očekujemo nove priloge. Iskustvo socijalističke Jugoslavije u tom smislu može da bude dragoceno.
- Institut je kroz godine menjao nazive. Od 1950. godine je nosio naziv Institut za ispitivanje strukture materije, a 1953. godine je preimenovan u Institut za nuklearne nauke „Boris Kidrič“, po predsedniku Privrednog saveta Jugoslavije koji je podržavao osnivanje Instituta. Sadašnji naziv je Institut za nuklearne nauke „Vinča“.
- Pavle Savić je funkciju direktora obavljao do 1949. godine, kada je na njegovo mesto došao elektroinženjer Slobodan Nakićenović. Posle njega, za direktora je 1952. godine izabran fizičar Stevan Dedijer.
- Operacija Spajalica je bila kodno ime za operaciju koju su izvele Sjedinjene Američke Države između 1945. i 1959. godine, kada je više od 1.600 nemačkih naučnika, inženjera i tehničara odvedeno iz bivše nacističke Nemačke u SAD radi državnog zaposlenja nakon završetka Drugog svetskog rata u Evropi.