Obeležavanje stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata nizom prigodnih skupova predstavlja još jednu epizodu u jačanju nacionalnog mita o (srpskom) stradanju. Ono što će ostati skriveno je to da su žrtvovani siromašni kako bi bogati učvrstili svoje pozicije, dok su se klasne razlike samo povećale, kao i nezadovoljstvo većeg dela populacije.
Ove godine Evropa obeležava stogodišnjicu završetka Prvog svetskog rata, najvećeg oružanog sukoba u dotadašnjoj istoriji, odaje počast palim borcima, velikim herojstvima i izgubljenim generacijama. Muzejske postavke, dokumentarni filmovi, organizovane ekskurzije, vojne parade, polaganje venaca i crkvena zvona obeležiće sto godina od poslednjeg metka ispaljenog na Zapadnom frontu. Rovovi su zatrpani, žrtve prebrojane, granice prekrojene, a prošlost je, i čitav vek kasnije, ostala – neprevladana.
Srbija se pridružila evropskom trendu obeležavanja stogodišnjice „kraja stradanja“, komemorativnim skupovima, izložbama sećanja koje trenutno obilaze gradove po Srbiji i nizom kulturnih manifestacija koje imaju za temu „Veliki rat“ (poput ovogodišnje Noći muzeja).1 Na ovaj način država, gradske vlasti i pojedine nevladine organizacije ulažu u obnovu sećanja na „zaboravljenu i nedovoljno proučavanu istoriju“. Ostaje pak neizrečeno, ali istovremeno samorazumljivo, ko je zapravo krivac za nepravdu počinjenu ovom delu „slavne prošlosti srpskog naroda“.
Volimo Francusku kao što je ona volela nas
U martu ove godine u Francuskoj ambasadi održana je konferencija za štampu na kojoj su francuski ambasador, v.d. direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, državni sekretar ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i aktuelni ministar odbrane izneli zajednički plan za obeležavanje stogodišnjice primirja u Prvom svetskom ratu. Akcenat je stavljen na jačanje srpsko-francuskog prijateljstva, koje „traje vekovima“, a koje se danas manifestuje obnovom Spomenika zahvalnosti Francuskoj, ciklusima dokumentarnih filmova kao i saradnjom francuskih i srpskih istraživača na projektima vezanim za proučavanje zajedničke istorije i povezanosti tokom „Velikog rata“.
Time se sećanje na Prvi svetski rat gradi kroz narativ o ekonomskoj, diplomatskoj i vojnoj saradnji dveju država, a upotrebom termina „prijateljstvo“, pretrpanim emocionalnim i moralnim sadržajem, unapred se obezbeđuje legitimitet budućim odlukama političkih elita vezanih za konkretno pitanje obeležavanja stogodišnjice.
Ipak, narativi o „prijateljstvima“ u izvesnoj meri romantizuju istoriju, pa se tako pričom o bliskosti dva naroda prikrivaju očigledni ekonomski i politički interesi kojima su se obe vlade vodile prilikom sklapanja sporazuma. Treba naglasiti da je Francuska odobrila Kraljevini Srbiji 1914. godine kredit od 110 miliona franaka, kao i da se Kraljevina Srbija kod francuskih „prijatelja“ zaduživala i u predratnim godinama („Topovsko pitanje“ o modernizaciji vojske i kupovini artiljerijskog naoružanja rešeno je 1906. zahvaljujući francuskom kreditu). Iako je Krfskim sporazumom iz 1916. godine Srbiji isplaćena pomoć (što podrazumeva nepovratna sredstva) i otpisan dug za kredit iz 1914, kojim je Kraljevina Srbija delimično finansirala rat, ostala je obaveza vraćanja predratnih dugova, iz 1895, 1902, 1906, 1909. i 1913. godine.2 Dakle, istina je daleko pragmatičnija. Iako dominantni narativ manipuliše mitovima o iskrenom prijateljstvu i milosrđu, Francuska je pomenutom međudržavnom saradnjom osiguravala svoje ekonomske i vojno-strateške interese.
Konačno, zanimljivo je kako se najčešće rabljeno prijateljstvo (ono srpsko-rusko, takođe „vekovno“) u kontekstu Prvog svetskog rata ne pominje. Ovo ne treba da nas čudi, s obzirom na to da je Rusija izašla iz rata separatnim mirom i ubrzo nakon toga prošla kroz socijalističku revoluciju, pa se u hegemoni antikomunistički i antisocijalistički diskurs ovaj period ruske istorije naprosto – ne uklapa.
Sudar srpske golgote i sedam ofanziva
Kada se govori o kolektivnom sećanju na Prvi svetski rat, ono se uglavnom vezuje za dve ključne tačke – velike pobede srpske vojske (Cer–Kolubara–Kajmakčalan) i velika stradanja (povlačenje vojske, vlade i dela stanovništva preko Albanije, zločini nad civilnim stanovništvom u Mačvi). Povlačenje vojske preko Albanije zadržalo se u kolektivnom sećanju pod nazivom „albanska golgota“, preopterećenim emocionalnim sadržajem i sklonim manipulacijama i političkim zloupotrebama. O bitkama se govori isključivo kao o pobedama, bez osvrtanja na neposredne posledice bitke, kao i bez osvrtanja na pozadinske napore da se rat podnese i izdrži. Odluka vlade o povlačenju preko albanskih planina umesto o kapitulaciji danas takođe služi za (re)produkovanje mita o „prkosnom“ narodu, nepobedivom bez obzira na sve, koji neodoljivo podseća na narativ o „nebeskom narodu“, a koji je pak sastavni deo „kosovskog mita“, postepeno napuštanog s obzirom na trenutnu, krajnje neizvesnu političku situaciju.
Ratne pobede postaju novo uporište državotvornog mita, gde „Veliki rat“ predstavlja slavnu prošlost koja trenutnu državu povezuje sa još davnijom i slavnijom prošlošću. Ovako se nasilno gradi privid o istorijskom kontinuitetu, koji u trenutnoj političkoj situaciji ima latentnu funkciju da (ponovno) legitimiše nacionalnu državu, s granicama i teritorijama koje je neophodno braniti, bezkompromisno, uz istorijsko pokriće.
U medijskom, ali i u akademskom diskursu na Prvi svetski rat referiše se kao na – Veliki rat, iako je taj termin postao prevaziđen onog trenutka kada je otpočeo nov oružani sukob svetskih razmera 1939. godine. Ponovnim korišćenjem ovog pojma negira se postojanje Drugog svetskog rata, a taj period prošlosti ostaje neprevladan i revidiran. S promenom epohalne svesti, usled dominantne antikomunističke paradigme, centralno mesto u kolektivnom sećanju sada zauzima – „Veliki rat“. Tako se čitav jedan istorijski period stavlja na stranu, sa izuzetkom „srpskih stradanja“, koja se uklapaju u narativ o „vekovnim nepravdama“, poput Jasenovca, streljanja u Šumaricama, šestoaprilskog bombardovanja…
Politika prema ovom delu prošlosti sastoji se od nacionalizacije antifašizma i stradanja, dok se „komunistički“ elementi potpuno potiskuju. Socijalistička istoriografija se zanemaruje, uz optužbe da je neobjektivna i ideologizovana, a narativ o „Velikom ratu“ i „srpskoj golgoti“ zamenjuje pređašnji o „slavnih sedam ofanziva narodnooslobodilačke vojske“.
Drugi svetski rat se danas tumači u nacionalnom ključu, a komemoracije i obeležavanja bitnih datuma iz Drugog rata neretko se predstavljaju kao usko povezani s događajima iz Prvog rata. Tako ove godine Beograd slavi svoja dva oslobođenja – 74. godišnjicu oslobođenja u Drugom svetskom ratu (20. oktobra) i stogodišnjicu oslobođenja u Prvom svetskom ratu (1. novembra). Ovako se naizgled mire dve suprotstavljene politike – trenutna nacionalistička, dominantna i tokom Prvog svetskog rata, i neprevladana socijalistička, dominantna u periodu nakon Drugog svetskog rata. Međutim, ono što se zaista dešava jeste marginalizacija Drugog svetskog rata, koji se predstavlja kao „istorija drugih“, dok se „Veliki rat“ lakše uklapa u hegemoni nacionalizam i konstruisan istorijski kontinuitet.
Kolektivna trauma i njene posledice
U narativu o „Velikom ratu“ retko kad se daje prostora sagledavanju njegovih političkih i ekonomskih posledica, njegovog uticaja na izmenu političke situacije, kao i na promenu svesti epohe. Slomljena je vera u konstantan evropski progres, pa je „Veliki rat“ zapravo velika kolektivna trauma koja je radikalno izmenila ideološku sliku Evrope. U poslednjim ratnim i prvim posleratnim godinama povratnici s fronta uspeli su da podignu nekoliko oružanih ustanaka, uglavnom bezuspešnih, sa izuzetkom Oktobarske revolucije, koja se odigrala pre opšteg primirja.
Kada se govori o lokalnom, balkanskom kontekstu, često se izostavlja uloga i mobilizatorska moć levice u Kraljevini SHS, a kasnije i u Kraljevini Jugoslaviji, dok se komunizam tumači kao pojava usko vezana za Drugi svetski rat, u izrazito negativnom kontekstu. Činjenica je, međutim, da su leve ideje i političke organizacije nastale na tim idejama imale bitnu funkciju u prevladavanju kolektivne traume prvih posleratnih godina, nudeći konkretna i radikalna rešenja za aktuelne društvene probleme, poput siromaštva, nezaposlenosti i opšte nerazvijenosti zemlje. Najbolji pokazatelj toga jeste izuzetno dobar rezultat KPJ na prvim demokratskim izborima Kraljevine SHS 1920. godine. Komunistička partija osvojila je 58 poslaničkih mandata, odnosno 12,4% glasova, što ju je postavilo na 4. mesto po broju dobijenih glasova.3 Ovi rezultati pokazuju da je veliki deo populacije tada prepoznao opasnosti državne monarhističke i kapitalističke politike.
Pretnja za sistem bila je dovoljno velika da je Komunističkoj partiji dekretom „Obznana“ zabranjen politički rad, organizovanje političkih skupova i štrajkova, širenje propagande i štampanje novina, a njeni članovi i pristalice sistematski su proganjani (sankcije za učešće u širenju „razorne propagande“ bile su zatvaranje, otpuštanje iz službe ili oduzimanje univerzitetskih stipendija). Mandati komunističke partije su poništeni, imovina zaplenjena, a svaka sindikalna borba za radnička prava unapred osujećena.
Ovim je kralj Aleksandar (kome se sada vraća međuratni epitet „ujedinitelja“) suspendovao radnička i ustavna prava, i okončao kratak period demokratije Kraljevine. Kako se podaci o popularnosti komunista i diktatorskom potezu kralja ne uklapaju u hegemonu ideološku matricu, potpuno su skrajnuti i svedeni na nivo „istorijskog incidenta“. Dakle, ni obim kolektivne traume ni razorne posledice nisu dovoljno zastupljene u velikoratovskom narativu, u kojem ima prostora jedino za lamentiranje nad ljudskim žrtava, vojnim i civilnim.
Dominantan medijski i akademski diskurs o Prvom svetskom ratu insistira na osetljivim pojmovima poput stradanja, golgote, herojstva i velikih pobeda, i tako skreće pažnju sa činjenice da su radnici i seljaci, koji su činili većinu srpske vojske, svesno žrtvovani u ime interesa nacionalne političke elite. Razorne posledice rata najviše su osetili najsiromašniji slojevi stanovništva, dok je privilegovana manjina iskoristila posleratnu društvenu dezorganizovanost da uveća sopstveno bogatstvo i društvenu moć (paradigmatičan primer ove pojave je sin Nikole Pašića, koji je očev politički položaj iskoristio za trgovačke mahinacije i bogaćenje). U kolektivnom sećanju kralj, prestolonaslednik i predsednik vlade ostaju romantizovani kao hrabre vojskovođe, vešti državnici i veliki dobrotvori koji su se odlučno suprotstavili moćnijima i podelili nezavidnu sudbinu srpskog naroda i vojske. Tako se „Veliki rat“ predstavlja kao istorijska odbrana nacionalnog sentimenta, dok je to u suštini sukob imperijalističkih i nacionalističkih interesa koji je iza sebe ostavio devastirano društvo klasnih nejednakosti, vojnička groblja i ratne profitere.
- Ovogodišnja manifestacija nosila je naziv „Pobede i pobednici“, i bila je posvećena, između ostalog, i velikoj pobedi našeg naroda u Velikom ratu.
- Podaci koje je Snežana Krstić iznela u svom članku „Državni dugovi Srbije i finansiranje Prvog svetskog rata“
- Biračko pravo utvrđeno je Krfskom deklaracijom, a pravo glasa imao je svaki muškarac, državljanin Kraljevine SHS s navršenom 21 godinom, koji je živeo bar šest meseci u opštini na kojoj je prijavljen.
