Udžbenička štiva su već decenijama prepuna etno-nacionalističkih narativa i ratničko-stradalničkih romantizacija o srpskom narodu čije je srce i dalje na Kosovu. Ove ideološke maske skrivaju obrazovne procese disciplinovanja i pripreme dece za njihov budući podređeni položaj na tržištu rada.
Prošle godine je na zidu jedne novosadske osnovne škole osvanuo mural na kome piše ona stara: Nema predaje – Kosovo je Srbija. Istina, to nije prvi put i istina, mural je brzo prekrečen kao „neprikladan sadržaj“ za decu i instituciju na kome se sticajem okolnosti (da li?) našao. Ovakav, neprikladan sadržaj deca ipak viđaju i slušaju baš svuda, na televiziji i novinama, na zidovima, urezano na školskim klupama, na vratima školskih toaleta, ali i tamo gde bi najmanje trebalo da ih ima – u školskim udžbenicima, radnim sveskama i pismenim zadacima.
Školski udžbenici već duže vreme (čitaj decenijama) predstavljaju teren za različite kupove političkih utakmica na prostoru bivše Jugoslavije. Preko školskih udžbenika politički se takmaci nadmeću čija je strana priče istinita i broje ko je više imao žrtava, čiji je antikomunizam jači, ko je kome više otimao imovine, teritorije i života. Žustra politička borba se u srpskim udžbenicima i školskim programima vodi oko kosovskog pitanja kroz različite predmete tokom celog obaveznog školovanja. Ovakav, eufemistički nazvan neprikladan sadržaj se u školama ne nalazi ni slučajno ni povremeno, on se u školama čita, uči i ocenjuje.
Dole škole
Kao razvojni period između detinjstva i odraslog doba, obrazovanje dece je obeleženo intenzivnim i sveobuhvatnim promenama u svim aspektima razvoja koji se manifestuju u opštem funkcionisanju dece. Propisani odabir sadržaja nastavnog plana i programa, ciljeva i metoda nastavnog procesa i njihova međusobna interakcija utiče na formiranje stavova, a konačno i ličnosti učenika. Škola, koja se poima kao institucija u kojoj se znanje usvaja, gde predavači imaju relevantne informacije, a udžbenici predstavljaju normativ znanja koji država propisuje i u kojima piše ono što treba naučiti, skupa jesu opasan poligon za politička proklizavanja i ideološka „disciplinovanja“.
Onog trenutka kada dete krene u školu i time zakorači u obrazovni sistem počne da brka ne samo proces i suštinu već i znanje i značenje. Brkanje se deci nemušto podvaljuje preko legitimiteta znanja koje se pripisuje značenjima, značenjima koje vlast upravo preko škole definiše, proizvodi i kontroliše.
Obrazovanje, i sa njim povezano (školsko) vaspitanje, tako predstavlja prenosioca od države propisanih obrazovnih politika i kulturnih vrednosti koji od raspada Jugoslavije vrlo malo talasaju i prilično prate zacrtani pravac. Kada se danas osvrnemo unazad čini se da su sve vlasti nakon devedesete imale sličnu obrazovnu politiku, koja se kretala od mučne tranzicije i „stidljive“ relativizacije, a u međuvremenu sve smelije gazi činjenice i otvoreno falsifikuje ono što se zbilo i ono što se zbiva.
Celokupno srpsko postjugoslovesko školstvo je nacionalistički usmereno i uokvireno, o čemu deca uče sistemski kroz celokupan nastavni plan i program. U tom novom društvenom kontekstu država kanališe, reguliše i arbitrira (etno)nacionalne konflikte kojima zamagljuje one konflikte koji proizilaze iz izrabljivačke prirode novih društvenih odnosa. To je najvidljivije u udžbenicima onih predmeta koji su tešnje povezani sa društvom kao predmetom proučavanja – u lekcijama iz prirode i društva, istorije, geografije ali i srpskog jezika i književnosti.
Ratničko-stradalnička romantizacija
Promena društvenog uređenja i zvanične političke mehanike je u nastavni plan i program, kao i u udžbenike donela suštinske promene, koje se ne tiču samo terminološke u smislu da su nacije odjednom zamenile klase, koje baždare narativ u „demokratskom“ patrijarhalno-nacionalističkom maniru. Ne treba zaboraviti da je pod patronatom demokratske vlasti u škole uvedena i veronauka, koju i dalje pohađa veći procenat učenika nego onih koji se odluče za građansko vaspitanje, te da se dodatna klerikalizacija dece i u ključu liberalne perspektive odvija nesmetano.
Školski udžbenici, shodno tome, obiluju porukama koje se tiču očuvanja identiteta zajednice koja je jasno i nedvosmisleno nacionalno određena, čime se njeno očuvanje sa kulturnog prenosi sve više i sve češće na fizičko očuvanje. Tako nastavni programi osnovnoškolskih razreda ostavljaju utisak nekakve zloćudne mešavine ratničko-stradalničke romantizacije, gde se istorija bavi ratovima, a srpski jezik i književnost pretežno stradanjima, a nameću disciplinovani autoritarni i skoro panični odraz spremnosti za samopožrtvovanjem da se organicistički shvaćena nacionalna zajednica brani čašću, junaštvom, a na kraju krajeva – i životom.
O identitetu srpske zajednice govore udžbenici različitih predmeta – od čitanki do udžbenika za starije razrede, posebno istorije. Istorija se deci u četvrtom razredu na predmetu prirode i društva definiše kao učiteljica života te da „to znači da iz prošlosti možemo naučiti kako danas treba živeti“. U udžbeniku Prirode i društva za IV razred osnovne škole deca uče šta je to njihova domovina. Ona je vizuelno predstavljena kartama u kojima Srbiji pripada i Kosovo što ne odgovara trenutnim političkim okolnostima u kojima Srbija nema teritorijalni i politički suverenitet. Višak političke potrebe za teritorijalnim jedinstvom srpskih zemalja i državnim suverenitetom a manjak mogućnosti za njegovim ostvarenjem nadomešćuje se razvijanjem narativa po kom Kosovo nije samo teritorijalno deo Srbije, već neodvojiva, biološka i duhovna kolevka srpskog naroda.
Centralne teme istorijskih lekcija se tiču nacionalne prošlosti, koja se nameće kao najistaknutije iskustvo po nekakvom predanju predaka. A valja pogledati i šta ti preci propovedaju: nacionalna istorija je zbir teških stradanja srpskog naroda u odbrani svojih ognjišta od tuđih osvajanja. Oslobodilačka kultura u Srba je neprikosnovena, a nacionalistički imperijalizam nepostojeći.
Lekcije o fizičkoj odbrani zajednice su mnogobrojne, na srpskom jeziku i na časovima istorije. Deca uče da je najveća vrlina i individualna vrednost život dati za svoju naciju, kako bi se odbranio suverenitet i sloboda svoje teritorije. Jednostranost propovedanja u udžbenicima deci govori da je srpski narod uvek i samo stradao, a kada je druge ubijao, to je činio uvek sa razlogom – braneći svoje. Tim, tobože defanzivnim interesom države da se odbrani nacija i teritorija, zapravo se maskira ofanzivna, teritorijalno imperijalistička potreba koja obuhvata i odbranu ali i napad, stradanje ali i junačke pobede.
Deca, od polaska u školu uče da se pripreme na obračunavanja sa nacionalnim neprijateljima, kako vrlo jasnom etnonacionalno definisanom stereotipizacijom (Hrvati, Albanci, Katolici, Vatikan…) tako i onim apstraktnijim, npr. kroz entitet zapadne sile ili zapadne kulture. Stereotipizacija komšija strateški prelazi u otvorenu demonizaciju na politički pogodnim mestima. Kosovo je najilustrativniji primer ukrštanja tradicije, teritorije i istorijskog prava na „kolevku srpstva“ pa ne čudi što se Albanci najčešće predstavljaju negativno. U sedmom razredu u Kletovom udžbeniku za istoriju, otvoreno se kaže da su Albanci „pljačkali i palili srpska sela i ubijali i odvodili u ropstvo sve na koje su naišli“.
Kategorije u kojima se udžbenici pišu se svode na dihotomije – dobro i loše, izdajnici i rodoljubi, partikularno nacionalno Mi i Oni. Udžbenici, sa druge strane, ćute o široj solidarnosti, internacionalizmu ili odsustvu bilo kakve bezgraničnosti među zajednicama, ćute o sličnostima, ćute o klasama, ćute o (nenacionalističkim) emocijama. Obrazovanje postjugoslovenskog srpskog društva se temelji na nacionalističkoj konfliktnosti, umesto razvijane solidarnosti koja se od ranije ipak mogla naučiti.
Kosovo je srce Srbije
Iako se Kosovo je Srbija prekreči sa školskih zidova kao neprikladan sadržaj, ono ostaje u nastavnom planu i programu. Tako je prošle nedelje nastavnica srpskog jezika i književnosti, ponovo osnovnoškolske ustanove, na negativne reakcije roditelja jer deca pišu sastave na temu „Moj predsednik“ (sic!) rekla: „Ponuđene teme su: Moja zemlja je u mom srcu, Volim Srbiju, To je moja zemlja… Kosovo je srce Srbije, Kosovski božuri – krv mojih predaka, Zadužbine Nemanjića“.
Pored apsurdne (zlou)potrebe da se nasilno implementira nekakva ljubav prema naciji deci koja imaju 11 ili 12 godina, dodatno i emotivno manipulišući volšebnim prolivanjem krvi predaka, nastavni plan i program obiluje neprikladnim sadržajem koji nemaju ni saznajne ni šire vrednosne funkcije, već predstavljaju isključivo politički motivisane konstrukcije. To nam izjava pomenute nastavnice, iako joj to nije bila prvobitna namera, i potvrđuje: „Nijedna tema nema nikakve veze sa politikom, kako Vi insinuirate, već isključivo sa gradivom i nastavnim planom za 6. razred. Teme su vezane za lektiru i epske pesme iz ciklusa o Kosovskoj bitki i pesme Milana Rakića „Nasleđe“ i Desanke Maksimović „O poreklu“. Nastavnica nije slagala, teme itekako imaju veze sa nastavnim planom i programom.
Udžbenici su puni poruka koji Srbe i Albance stavljaju u poziciju dželata i žrtve, koji se naizmenično bore za svoj prostor. Dok uče da se na Kosovu nalaze najvažniji manastiri srednjovekovne Srbije, sa dinastijom Nemanjića kao najistaknutijim autoritetima, deca uče i da su ih Albanci isključivo ubijali i pljačkali.
U lekciji o srpskoj crkvi za vreme osmanlijske vlasti, u udžbeniku za VII razred koji objavljuje Klet, Pećka patrijaršija predstavlja najvažniju „nacionalnu instituciju“ koja je „negovala kult Nemanjića, čuvala zavet kneza Lazara, čuvala i održavala svest naroda o njegovoj istoriji i poreklu“, a koja je „obuhvatala celokupan prostor koji su naseljavali Srbi“. Ova definicija nije bila dovoljna, pa autori dodaju i podvlače da je to bio celokupan srpski etnički prostor „a ne samo teritorije koje su bile u sastavu prvobitne patrijaršije“. Politizacija prostora na kome su zajedno živele dve ili više zajednica, bez ikakvog pominjanja sličnosti među njima i zajedničkog života, isključivo ga svodeći na prostor koji je etnički definisan, pravda i reprodukuje ratnohuškačke politike koje svaki zajednički život negiraju ratom i pravom na etničko čišćenje.
Stradanje srpskog naroda od strane albanskog se čita u svakom udžbeniku koji priča o ovom odnosu. U VII razredu udžbenik kaže da je stradanje srpskog naroda omogućilo albanskom da se preseli iz planinskih krajeva u ravnije, te im je tako omogućen ekonomski razvoj preko stočarstva. O stvarnim uzrocima ekonomske nerazvijenosti i siromaštva i jednih i drugih nema ni reči.
Nacionalistički diskurs u školskoj praksi je na mnogo nivoa opasan. Podvaljivati deci dnevno-političke manipulacije pod krinkom znanja koje treba da usvoje dobijamo generacije onih koji će na realne podele u društvu ostati nažalost neosetljivi – i dok ih poslodavci sutra budu izrabljivali za male i nikakve pare a oni jurili da budu što uspešniji na tržištu rada kao nekada u školi, pričaće o poštovanju liberalno shvaćenih ljudskih prava u najboljem slučaju, ne izlazeći iz (etno)nacionalnih okvira poimanja zajednica, ispred paravana iza kog se dešava prisvajanje onih resursa koji većinu drže u podređenom položaju, koje god nacije bili.
Nama ostaje da se pitamo zašto nam deca uzvikuju Kosovo je Srbija, da li su to na nekom zidu videli pa da brže i pažljivije krečimo, ili da možda ipak pogledamo i u ono što čitaju i uče za što bolji prosek u školi.
