Možda deluje podrazumijevajuće, ali tvrdnja da je starenje budućnost i budućnost starenje, zapravo podseća na temeljnu političku podelu: postoje životi koji se računaju kao vredni, te kojima je omogućeno da dostojanstveno ostare, a postoje i „životi“ koji nisu vredni, koji se ne računaju kao ljudski životi, stoga ovi životi nemaju mogućnost starenja, nemaju budućnost. Ova podela, dakako, nije stvar nečijih hirova, ona je duboko ugrađena u sistem.
Pa tako, kada autorka pjesme Nobl uvede stih „starenje je budućnost“, onda kroz terasu puca pogled na Geneks kulu – podsetnik na socijalizam, a kada istakne drugi pogled, na crkvu i dva zlatna krsta – podsetnik na Srbiju, samim time i na kapitalizam, horizont budućnosti se odjednom zatvara. Prekaritet života postaje upadljiv, pa se u ovom delu pjesme ističu osećaj nesigurnosti i strah od smrti („tu ću umreti / zar ja da umrem / koji užas“, Nobl).
Socijalistički sistemski okvir je onaj koji omogućava uslove za sigurniji život, te bolje uslove za starenje za većinu ljudi, dok je kapitalistički okvir onaj koji permanentno deli živote na klasnim, rasijalizovanim, orodnjenim i drugim osnovama, omogućujući starenje samo nekima: onima koji, na primer, imaju zdravstvenu knjižicu i bolje mogućnosti da se leče.
Naravno, ovo je interpretacija. I to je jedan od interpretativnih punktova koji je pratila komisija (prijateljica i prijatelja) kada je odlučila da Nagradu za društveno-kritički angažman „Ivan Radenković“ za 2022. godinu dodeli Ani Đurić Konstrakti za izvođenje muzičkog koncepta Triptih. Obrazloženje za javnost je glasilo:
Komisija smatra da je „Triptih“ kritički dotakao neke od suštinskih problema savremenog života u neoliberalizmu, a pre svega doveo u pitanje individualističko-produktivističku logiku koja promoviše self-care (brigu o sebi). Prepoznajući da je okvir individualizacije neadekvatan okvir za brigu o zdravlju, ali i brigu o ljudskim životima uopšte, „Triptih“ se pita šta je sa institucionalnim uslovima brige o zdravlju (za šta je minimalno potrebno imati važeću zdravstvenu knjižicu), čime staje na liniju odbrane prava na javnu zdravstvenu zaštitu. Dok je individualistički poklič da treba da brinemo sami o sebi sasvim u skladu sa postojećom organizacijom rada i života ‒ koja beskrajno iscrpljuje naša tela, kao i okruženje ‒ ukazivanje na institucionalne okvire brige podseća na to da iz postojeće sistemske logike ispadaju brojna tela koja nemaju ni vreme ni novac za samo-lečenje, koja se razbolevaju i umiru nevidljivo, koja su isključena iz brige i nege, te načinjena bezvrednima. Stoga, umesto neoliberalne mantre o self-care, Konstrakta nas podseća ‒ umetničkim sredstvima i na umetnički način ‒ kako se valja boriti za collective-care (kolektivnu brigu), a to je upravo ona borba koju podržava nagrada „Ivan Radenković“. Prerani odlazak Ivana Radenkovića stoji takođe kao primer opšte društvene ugroženosti sa kojom moraju da se bore mnogi nevidljivi umetnici i stvaraoci (nije imao knjižicu).
Komisiji je, dakle, inspiracija bio celoviti muzički koncept Triptih, koji se sastoji od pesama Nobl, In corpore sano i Mekano, pa se tu pored poznatije priče o zdravstvenoj knjižici našlo još pregršt uvezanih tema, a pre svega kritički pogled na individualizam. I dok smo na neoliberalnom terenu stalno ubeđivani da je najvažnije da brinemo sami o sebi, a ta briga je i emocionalna i mentalna i fizička i šta god želite („intelektualni, emocionalni, energetski, fizički, mentalni self-care je važan“, Mekano), ova individualizacija i privatizacija brige, skrbi i nege upravo prepušta ljude samima sebi, pa k’o ima koliko para toliko ima i muzike…
Individualizacijom brige o zdravlju, velikom broju ljudskih života zdravlje i starost postaju nedostižni, a mnogi životi se prekidaju prerano, odbačeni ovakvim sistemom nebrige. Triptih zapravo naznačuje kako se bazen onih kojima je pristup brizi i nezi onemogućen širi, kako su i slojevi srednje klase u stalnom riziku od deklasiranja, kako su norme koje se duboko ugrađuju u naša tijela i misli ono što nas neprekidno iscrpljuje u individualnim borbama za bolji život, kako nije moguće nešto drugačije i smislenije ako se te borbe ne usidre u nešto više kolektivno, više institucionalno, nešto što ima više budućnosti.
Nota o drugačijim temporalnostima je ugrađena i u samu ideju ustanovljenja nagrade. Jer: nije ovo samo politika sećanja. Ako se gubitak voljenih i dragih osoba svede samo na sećanje, onda smo zacementirani u dimenziju prošlosti. Prošlost se tako pojavljuje kao nešto dovršeno, nešto što je udaljeno, ima granice, skamenilo se u vremenskoj arhitekturi, i nakon tako razumljene prošlosti kao da nema budućnosti. Ideja ove nagrade je ipak bila da se otvori nešto drugačije: da se u prošlosti raspukne i budućnost. „U nadi da se nećemo okameniti pogledavši u strahote prošlosti, primorani smo da se krećemo napred.“1
Misliti prošlost u sprezi sa budućnošću znači ne odustajati od imaginacije u kojoj se otvaraju alternativni svijetovi. Kada je budućnost čvrsto utkana u prošlost, kao i prošlost u budućnost, onda znamo da je drugačiji svijet moguć. Jer: vrlo dobro znamo da ovaj svet nije najbolji mogući svet, kako nam se utuvljuje i nameće.
Čini se da otuda ide i skretanje u auto-ironiju u tekstovima Triptiha. Kada je sve tako posloženo i napravljeno da izgleda kao da je nemoguće menjati, onda i ironija postaje sredstvo kojim se na to ukazuje. „Razvijamo svoja interesovanja, razmatramo fenomene savremenog društva, diskutujemo o neoliberalizmu, čudimo se ljudskoj gluposti, pa posle idemo da jedemo.“ (Mekano) U konačnici, to je i granica ironije i auto-ironije: potrebno je nešto uraditi, nešto zbog čega će se izaći van cinične i ironične pozicije, te otpočeti rad organizovanja.
Sve oblasti delovanja i mišljenja Ivana Radenkovića su uključene u opseg društveno-kritičkog angažmana (od teorije, preko aktivizma i politike, do umetnosti) potencijalnih kandidata_kinja za nagradu, pa se i na taj način dodelom godišnjeg priznanja nečiji život i delovanje nastavljaju upisivati u kolektivnu borbu.
Borba je, naravno, uvijek kolektivna, čak i kada se ona iskrivljuje kao individualna. Znanje i delovanje su, naravno, uvijek kolektivni poduhvati, pa se i individualni životi uvijek već upisuju u zajedničku proizvodnju znanja i delovanja.
Tako ovaj život, ovo delovanje, ova prošlost… nije nešto završeno, već nastavlja da se živi kroz one komade borbe u kojoj se učestvovalo. Tako život individue nije jasno omeđen kao nešto što se dogodilo i više nije, već je proces koji traje, koji gradi ono što se dogodilo, događa se, a biće i drugačije. Prošlost se, u ovakvoj vizuri, misli kao budućnost, jer samo takva može biti temporalnost revolucionarnih ciljeva. Samo tako su sve dimenzije vremena odskočna daska za transformaciju i oslobođenje.
To je, dakle, ideja nagrade:
Nagrada za društveno-kritički angažman „Ivan Radenković‟ ustanovljena je 2021. godine s namerom da se posebnim priznanjem istaknu inicijative, pokreti, kolektivni ili individualni poduhvati, ideje i dela koji u raznim poljima angažovanja afirmišu ideje solidarnosti i kolektivnog emancipovanja kao i sve one kritičko-teorijske, političke i umetničke prakse u borbi za drugačiji društveni poredak koji ne bi bio zasnovan na profitnoj logici kapitala. Višestruki angažman, kritička praksa i kreativnost krasili su delatnost i nastupe Ivana Radenkovića. Polazeći od toga da je reč o izvanrednoj i svestranoj ličnosti koja je ispoljavala svoj talenat i predanost u širokom spektru različitih aktivnosti, a posebno što je svojim istrajnim političko-društvenim angažovanjem zadužio sve nas, smatramo da je simboličko priznanje najbolji način da se dostojanstveno sećamo prijatelja, saradnika, saborca i druga. Sećanjem ne želimo samo da održimo živim sve ono što je Ivan značio, nego da otrgnemo od zaborava budućnost koju je njegov rad velikodušno obećavao. Nagrada je način da se uvaži, podrži i učini vidljivijim rad svih onih koji se mogu pronaći u njegovim zalaganjima i na njih nadovezati.
Učiniti vidljivim se može i nešto što je već vidljivo, čak popularno. Jer to što je nešto deo mejnstrima, ne znači da mejnstrim omogućava (dozvoljava) da se sve vidi ili da se vidi baš na sve načine. Čitanja i interpretacije su razne, ali ima i onih koje nisu poželjne, jer su kritički nastrojene baš prema onome što predstavlja mejnstrim i što se tiče sistemske nebrige. Zato je komisija ove godine za nagradu odabrala ono što je već na neki način vidljivo, ali možda nije čitano na način koji ističe vizuru kolektivne brige.
Koncepcija Triptiha je višestruko dragocena: trebalo je znati kako upakovati refleksije o ključnim problemima svakodnevnog života većine ljudi u tako jednostavan rečnik, na ne-elitistički način, čak i kroz ironiju. Stoga nije slučajno da poruke ovog muzičkog dela ljudi prepoznaju. Jer ljudi znaju da nije lako voditi brigu o sebi ako ne postoje osnovni uslovi u kojima bi briga bila moguća. Ljudi također znaju da nismo svi stručni za sve i da smo zato nužno upućeni jedni na druge. Bez obzira što smo i individue, mi smo i društvena bića, potrebni smo jedni drugima, zavisimo jedni od drugih, samo tako i postojimo, volimo, delujemo, menjamo. Zato nam je smešan individualizam.
Na tom tragu, valjalo bi misliti i o politikama smrti. Ni smrt, zapravo, nije samo gubitak individue, niti je skroz individualna i privatizovana stvar. Gubitak, žalovanje i sećanje, strukture koje ubrzavaju smrt ili podupiru život, sve to je stvar kolektivnog. Znači: političkog. Zbog toga je za progresivne politike od suštinskog značaja i borba za dostojanstvenu smrt, za zajedničko žalovanje i sećanje, za zajednice i institucije koji će gubitak olakšati a ne otežavati, za razumijevanje smrti kao vredne žaljenja, za živote koji su ožaljivi a ne nevidljivi i obezvređeni.
I na ovogodišnjoj dodeli Nagrade za društveno-kritički angažman smo podsetili na to, na alternativne temporalnosti i na alternativne politike smrti. Slavili smo i 80-godišnjicu od nastanka Antifašističkog Fronta Žena, jer i taj datum za dodelu nagrade nije slučajan, njime još jednu liniju emancipatorske prošlosti upisujemo u budućnosni horizont. Sećali smo se, ali smo maštali i o budućnosti. Plakali smo i smejali smo se, zajedno. Držali smo se za ruke, podržavali smo se, upoznavali smo se, dopuštali smo ranjivost. Radovali smo se budućim prijateljstvima i borbama. Kako je to izgledalo u zvaničnom delu programa može se videti ovde. Ivanov muzički album Kolofon, koji smo preslušavali pre i posle oficijelnog dela, može se slušati i ovde.
Starenje mora biti budućnost, od te borbe se ne sme odustajati: zato smo ovde.
- U ovom tekstu Teri Igltona se razmatra Benjaminova ideja da je prošlost moguće menjati, kao i Frojdova koncepcija sećanja: „Sećanje je samo zaboravljanje da treba da zaboravimo. To može biti izuzetno bolan proces, što je jedan od razloga zašto ga izbegavamo.“ Terry Eagleton, Buđenje mrtvih, Peščanik, 2009.
