Bez štrajka nema pobede – borba mađarskih prosvetara će se produžiti na 2023.

Iza fenomenalnih uličnih akcija i protesta prosvetara ostala je spremnost da se štrajkuje, ali poslednji dan ujedinjenog štrajka u ovoj godini sugeriše rast hrabrosti da se prekrše nepravedna pravila koja nameće vlada.

Tokom 2022. godine pratili smo borbu prosvetnih radnica i radnika u Mađarskoj. Borba za poboljšanje ekonomskog položaja nastavnika i kvaliteta školskog sistema počela je sredinom oktobra 2021. godine, a sada je već izvesno da će se produžiti i u 2023.

Situacija u sektoru prosvete Mađarske ukratko je sledeća: mađarski prosvetari su među najlošije plaćenima u toj branši u Evropskoj uniji. Nastavnik na početku karijere prima platu od oko 500 evra što je ujedno i prag siromaštva u Mađarskoj. Svega 7% nastavnog kadra je mlađe od 30 godina, a sistemu nedostaje 17 hiljada prosvetara. U narednih pet godina penzionisaće se 22 hiljade nastavnika. Drugim rečima, sama reprodukcija mađarskog školskog sistema je ugrožena.

Plate zaposlenih u prosveti se obračunavaju u odnosu na minimalnu zaradu iz 2014. godine, a 2015. godine Vlada je ukinula i garanciju realne vrednosti plata u prosveti. Zbog takvog načina obračuna plata Vlada je između 2015. i 2017. svakog prosvetara u proseku oštetila za 17 mesečnih primanja, tvrde iz sindikata. Zato, uz povećanje plata za 45%, sindikati zahtevaju da se nepravda u određivanju zarada ispravi i retroaktivno.

Prosvetari u štrajku, Mađarska, 31. januar 2022; Foto: Pedagógusok Szakszervezete PSZ / Facebook

Zahtevi koji su sindikati ispostavili vlastima adresiraju i problem preopterećenosti na poslu. Od Vlade se zahteva da se deo radnog vremena koji obuhvata vaspitno-obrazovne aktivnosti ograniči na 22 sata nedeljno i da se radno vreme defektoloških i pedagoških asistenata smanji sa 40 na 35 sati.

Vlada od oktobra 2021. do danas odlučno odbija da udovolji zahtevima prosvetnih sindikata, iako time ugrožava ne samo normalan rad nego i održivost sistema školovanja. Nakon neuspešnih pregovora reprezentativnih sindikata sa vladom, prosvetari su krajem januara organizovali štrajk upozorenja i najavili su potpunu obustavu rada ukoliko vlada ne ispuni njihove zahteve. Vlada se pak opredelila za metodu čvrste ruke i donela je uredbu kojom je prosvetarima de fakto uskratila pravo na štrajk.

Od te uredbe do danas radnice i radnici u prosveti su se snalazi kako da izraze svoju pobunu bez izravnog stupanja u štrajk i kako je vreme odmicalo tako je i solidarnost sa njihovom borbom rasla. U borbu su se uključili đaci, studenti i roditelji.

Đaci Gimnazije Mihalj Verešmarti protestuju 2. decembra u znak podrške otpuštenim nastavnicima; Foto: Alföldi Dániel István / Mérce

Uz kontiunirane pretnje da će ostati bez posla mnoge nastavnice i nastavnici su tokom cele godine koordinisano obustavljali nastavu na ograničeno vreme. Svaki dan u nekoj drugoj školi. Uz te, kako su sami nazvali, akcije „građanske neposlušnosti“ organizovali su se i po ulicama gradova Mađarske gde su im se u sve većem broju pridruživali đaci, roditelji, studentkinje i studenti.

Vremenom su se razvile i neformalne organizacije mladih i roditelja za organizovanje solidarnih akcija sa pobunjenim nastavnicima.

Na Svetski dan učitelja u Budimpešti je protestovalo preko 40.000 ljudi i osim glavnog grada u mnogim drugim mestima su organizovane razne akcije podške borbi prosvetara, poput ljudskih lanaca i sedećih štrajkova đaka.

Na svakih nekoliko meseci prosvetni sindikati pozivaju škole na „dan ujedinjenog štrajka“ da bi, uprkos de fakto zakonskoj zabrani makar na kratko vreme obustavili rad u isto vreme u što više škola.

Brojne akcije solidarnosti sa prosvetnim radnicama i radnicima u Mađarskoj na Svetski dan učitelja kulminirale su u protestu u glavnom gradu kojem je prisustvovalo preko 40 hiljada ljudi; Fotó: Malatinszky Dávid; Izvor: Jámbor András / Facebook

Granice građanske neposlušnosti i mogućnost za štrajk

Vlada Mađarske je vremenom omekšala retoriku prema nastavnicima, ali deluje da zasad uspeva da zadrži toliko kontrole nad okvirima pobune prosvetara koliko je njoj dovoljno. Bez obzira na to što se u mnogim školama tokom cele godine periodično obustavlja nastava, nastavnici ipak pristaju na ono na šta ih zakon primorava: da budu prisutni u školi i da vode računa o deci.

Škola, u nedostatku pravog štrajka nastavnika vrši prostu funkciju održavanja društvenog reda. A u prilog tome da prosto održavanje reda može da bude dovoljno za Orbanovu vladu govori činjenica da su umesto formiranja ministarstva za prosvetu – što je bio zahtev sindikata – prosvetu stavili pod ingerenciju Minstarstva unutrašnjih poslova (iliti policije) čija je osnovna nadležnost zaštita bezbednosti i održavanje reda i mira.

Borba prosvetnih radnica i radnika je najmasovnija u Budimpešti, ali se ne ograničava na glavni grad. I ne samo da se ne ograničava na glavni grad, nego su se u borbu uključili nastavnici u gradovima poput Đera, Kapošvara i Zalaegersega, koji su bastioni vladajuće partije Fides. Poslednjih meseci su se borbi pridružili i verske škole koje inače nemaju protivrežimsko ponašanje ni u tragovima.

Geografska rasprostranjenost štrajka prosvetara i solidarnost koju pokazuju mladi i roditelji može da umanji glasačko telo Fidesa. Da bi sačuvala što više svojih glasača vladajuća partija se služi taktikom koja ima dva elementa. Jedan je element da pobunjene prosvetare prikaže kao marionete opozicije. To je deo standardnog postupka vlasti prema neposlušnima. Prikazivati nekog da je instrument parlamentarne opozicije je efikasno sredstvo za izazivanje antipatije budući da opozicija ne uživa naročiti ugled. Slaba je i fragmentisana, i od velikog debakla Mađarske socijalističke partije pod Ferencom Đurčanjom 2008. godine, ne uspeva da pojača svoje pozicije.

Drugi element vladine taktike je da kao budžetski prioritet istakne subvencionisanje troškova režija i da to plasira kao objašnjenje zašto ne mogu da podignu plate prosvetarima koliko bi trebalo (obećavaju povećanje plata za narednu godinu, koja je mnogo niža od onoga što prosvetni sindikati zahtevaju). Budući da je veliki procenat stanovništva na udaru rasta cena energenata zbog aktuelne krize, Vlada Mađarske računa da će subvencijama za grejanje uspeti da sačuva simpatije dovoljno velikog dela svog biračkog tela da bi mogli da nastave mirno da kormilare državom.

Za sve nas koji smo protiv opresivnih režima, društevnih i ekonomskih nejednakosti, prizori podrške prosvetarima ulivaju nadu i optimizam. Međutim, iza borbenih ulica u lavirintima svakodnevice situacija je složenija. Oduzimanje prava na štrajk, zastrašivanja i kazne jesu uticali na prosvetare i broj onih koji su spremni da obustave rad opada.

No, ne mora da ostane tako. Početkom decembra, nakon što je osam prosvetnih radnika naprasno dobilo otkaz zbog učestvovanja u akcijama građanske neposlušnosti, sindikati su ponovo pozvali sve škole na jednodnevnu potpunu obustavu rada, drugim rečima na jednodnevni štrajk. Odazvalo se 100 škola u preko 50 naselja i znatno veći broj prosvetnih radnica i radnika nego prethodni put.

Prosvetari nisu pobedili do kraja 2022. ali godinu zatvaraju sa pojačanom spremnošću da prekrše zakon i da stupe u štrajk. Imajući u vidu anti-socijalnu i pro-korporativnu politiku mađarske vlade, biće potrebna ta hrabrost da se prekrše nepravedna pravila i da se štrajkuje. Jer štrajk je oruđe u rukama običnih ljudi koji sabija klin u funkcionisanje svakodnevice prema meri vladajućih struktura. Oruđe koje radi neovisno od toga da li je legalno ili ne.

Prethodni članak

Starenje je budućnost: Nagrada „Ivan Radenković“ je dodeljena Konstrakti

Šta predlaže novi zakon o policiji? Biometrijski nadzor, pretresi bez naloga i primena sile bez povoda

Sledeći članak