Stavros Stavrides, arhitekta i aktivista iz Grčke, održao je u krajem prošle godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju predavanje „Kako ponovo preuzeti i preosmisliti grad kroz urbana zajednička dobra“ u okviru serijala „Ka drugačijem gradu“ koji organizuje Ministarstvo prostora.
Stavrides je profesor na Nacionalnom tehničkom univerzitetu u Atini, a predavao je i na univerzitetima u Latinskoj Americi. Spajajući lična iskustva sa dva kontinenta i bogato teorijsko znanje, Stavrides se zalaže za zajednička prostorna dobra kao prostorni okvir za alternativne društvene odnose i emancipatorske prakse.
U Grčkoj je, čini se, stambena kriza?
Pre nego što je pre deset godina pukao finansijski balon, bilo je lako podići kredit: banke nisu zahtevale velike garancije, a kamate su bile niske. Kasnije se pokazalo da je u pitanju bila zamka u koju su upali mnogi čije su se dohoci u međuvremenu strmoglavili. PASOK-ova vlada je bez osnova obećavala blagostanje, a nama je ostalo da platimo ceh.
Aktuelna vlada je obećala da će zaštititi primarni dom i prisiliti banke da produže rok za otplatu kredita. Međutim, nisam siguran koliko dugo će moći da održe svoje obećanje, budući da su istovremeno pristali da neke zajmove prodaju finansijskim organizacijama koje ih otkupljuju od banaka.
Kao što su Goldman-Saks i Blekstoun?
U suštini, strvinarima će biti dozvoljen pristup tržištu nekretnina u Grčkoj.
Strvinari sad zahtevaju deložacije?
Da. Nastupa vreme deložacija, kojima nikada do sada nismo bili izloženi. Postojao je pokret protiv eksproprijacija, čiji članovi su pokušali da blokiraju sudske presude u korist eksproprijacija i nadmetanja za eksproprirane stanove. Pojedini članovi tog pokreta, uključujući predstavnike leve partije koja je nastala nakon raspada Sirize, su optuženi za opstrukciju pravosuđa. Ne znamo koji bi mogao da bude sledeći korak sudstva.
U Atini je veliki broj stanova napušten. Kuda su otišli njihovi stanovnici? Da li su se preselili u predgrađa i unutrašnjost, kao u Budimpešti?
Kod nas nema ozbiljnije dezurbanizacije. Verovatno su se preselili u jeftinije stanove. Ima i delova grada u kojima rentijeri ne izdaju stanove smatrajući da su trenutno kirije toliko niske da ne opravdavaju ulaganje u njihovo održavanje.
Sa druge strane, tu je i talas kupovine stanova od strane kineskih investitora koji time kupuju i pravo na državljanstvo EU. To je počelo pre dve-tri godine. Postoji nekakva bizarna regulativa koja vam dozvoljava da aplicirate za državljanstvo i prava na poslovanje ako investirate dovoljno veliku sumu.
U Atini cene stanova nikada nisu bile niže?
Stanovi nisu više toliko jeftini. Cene su i dalje bagatelne u poređenju sa Barselonom ili Parizom, ali rastu, i to verovatno zbog upliva kineskog novca. Naravno, i Airbnb ih je podigao u nekom delovima grada.
Zašto su ljudi uopšte dizali kredite za kupovinu stanova? Da li ih je u Grčkoj bilo nedovoljno?
U periodu nakon Drugog svetskog rata situacija je kod nas bila specifična. Naime, nismo imali stambenu krizu u Atini. Nije bilo beskućnika. Za razliku od drugih zemalja Grčka nije ulagala u državne stambene projekte velikih razmera, ali je većina ljudi, uključujući radnike, mogla da sebi obezbedi stan putem takozvane prakse antiparohi.U pitanju je bio (kapitalistički) model zasnovan na malom preduzetništvu i maloposedništvu.
Nisam stručnjak za finansije, ali verujem da je pomenuti „balon“ izazvao rast ambicija niže i srednje klase u momentu kada je stanje privrede bilo lažno predstavljeno.
Čini se da je stambena kriza sveprisutna. Da li preporučuješ neke konkretne, neposredno primenjive modele stanogradnje u smislu arhitektonske produkcije, ili njenog finansiranja?
Svoje studente ohrabrujem da shvate da ne možemo razgovarati o arhitekturi, a da pritom zanemarimo društveni i ekonomski kontekst.
Pokušavam da ih zainteresujem za raznovrsne modele socijalnog stanovanja. Možemo da se oslonimo na iskustva iz perioda evropskog modernizma, kao što su Crveni Beč i Vajmar, ali i na one iz drugih delova sveta, poput Latinske Amerike. Tamo je bilo zanimljivih pregovora između pokreta za stanovanje i državnih institucija. Neki od njih su rezultirali pravnim i ekonomskim institucijama definisanim u korist prava na stanovanje.
Na koje zemlje pritom misliš?
Neposredna iskustva sam sticao u Brazilu, Argentini, Urugvaju i Meksiku. Čitao sam prilično o Venecueli, Ekvadoru i Boliviji.
Raznovrsna iskustva iz Latinske Amerike, kako u smislu regulative, tako i u smislu metoda organizovanja pokreta, svedoče o tome da su javni prostor i stanovanje ključni sektori proizvodnje urbanog prostora, u kojima emancipacija može da se ispita u praksi i o njoj debatuje na licu mesta.
I jedno i drugo. u Meksiku im vlade nisu bile naklonjene, ali su mogli da se oslone na progresivni ustav, koji je nastao u vreme Meksičke revolucije. Naravno, sam ustav nam nikada ne garantuje životne uslove, ali je u ovom slučaju ipak poslužio kao korisno oruđe u rukama aktivističkih pokreta.
U Brazilu su lokalne samouprave bivale saradljive, posebno Radnička stranka, PT. Vlada PT-a je izvršila reformu pravnog okvira urbanog razvoja, izglasavši takozvani Gradski statut. On je sadržao regulative koje su bile povoljne za potrebe nevoljnika, poput regulativa za izgradnju stambenog prostora i legalizovanje delova grada koji su bili građeni kao ektra-legalni, ali iz nužde. Sa druge strane, iako je jedan od glavnih zahteva aktivističkih pokreta bila Urbana reforma, Brazil se ka njoj nikada nije zaista ozbiljno usmerio.
Da li je stvaranje alternativnih stambenih zajednica doprinelo nastanku zajedničkog (common) prostora, za koji se često zalažeš? Kako bi ga definisao, ili opisao?
U mnogim slučajevima su pokreti koji su podržavali beskućnike, ili se zalagali za pristojno stanovanje, bili duboko svesni da se njihovi naporni ne tiču samo stanova. Oni su bili usmereni i na stvaranje novih vrsta društvenih odnosa zasnovanih na saradnji.
Primera radi, bogata tradicija zadruga u Urugvaju se takođe bazira na ideji kolektivnog vlasništva, što, naravno, znači da se naglašava važnost zajedničkih prostorija u sklopu stambenog prostora.
Da li su se oni oslonili na iskustva tradicionalnih zajednica, ili sprovodlili u praksi izvesne teorijske modele?
Oba, rekao bih. Pojedini pokreti su zahtevali izvesnu vrstu socijalističke redistribucije dobara u društvima koja su vrlo podeljena i izuzetno nepravedna, dok su istovremeno svoje zahteve zasnivali na praksama i tradicijama uzajamne pomoći. Te tradicije su karakteristične za ruralna društva, naročito za ona sa velikim jazom između klasa – a u pitanju su upravo segregirana i hijerarhijski uređena društva.
Iskustva iz Latinske Amerike su instruktivna upravo zbog te kombinacije namera koje izviru iz emancipacijskog političkog promišljanja i znanja, prakse i tradicija koje potiču od kolektivnih navika uzajamne pomoći.
Da li bi rekao da takve „navike“ u različitim oblicima postoje i drugde, ili čak svuda? Da li zato insistiraš na razlici kada pominješ zajednički prostor-govoreći da ne možemo da jednostavno izaberemo i primenimo neki model koji već postoji?
Nema univerzalno primenjivog modela. Što više znamo i što više istražujemo različite modela, sve smo bogatiji i sve sposobniji da nađemo način da primenimo te ideje u različitim kontekstima.
Primera radi, u Africi postoji tradicija ubuntu, koja je takođe uklopljena u jedan od najprogresivnijih ustava na svetu, Ustav Južnoafričke Republike nakon aparthejda. Ubuntu, manje-više, znači „uzajamna pomoć“. U Brazilu postoji mutirão, sličnog značenja. Jednom su mi, dok sam u Stokholmu držao predavanje o zajedničkom prostoru, rekli: „Da, naravno, imamo i mi tradiciju korišćenja zajedničkih resursa, kao mudrosti koja pretpostavlja da je svako podjednako odgovoran za održavanje resursa od kojih živi zajednica“.
Mudra zajednica je svesna da će dozvoliti uništenje preduslova za sopstveni opstanak ako omogući pojedincima da samovoljno prigrabe profit.
U predavanjima objašnjavaš da je važno da se zajednički prostor i zajednica koja ga razvija ne zatvore, da učine mogućim dolaske i odlaske, i evoluciju?
To predstavlja deo mog rada na teoriji zajedničkih dobara. Pristupam toj raspravi skrećući pažnju na mogućnost emancipatornih praksi unutar komonifikacije (stvaranja zajedničkih dobara, prim.prev.). Komonifikacija sama po sebi nije obavezno emancipatorska. Imamo prakse zajedničkog korišćenja koje se zasnivaju na deljenju privilegija. Neki teoretičari, poput Hart i Negri, bi rekli da je to izopačena varijanta komonifikacije.
Poput ograđenih naselja (gated communities)?
Upravo. A usudio bih se da kažem da čak i fašističke organizacije mogu da razviju prakse deljenja među jednakima dok god su ti jednaki izabrani, a svi ostali isključeni. Deljenje sa onima koji su iste vrste, istog roda, iste rase, šta god.
Dakle, imamo zatvorene zajednice dobrostojećih i getoe onih koji ustvari i ne mogu da izbegnu svoj usud.
Zato je, po mom mišljenju, važno insistirati na tome da zajednički prostor nisu jednostavno zajedničke prostorije. Prostor koji razvijaju zajednice ima uslova da postane zajednički (common) samo ako te zajednice pristanu da budu porozne, da prihvate drugačije ljude, samo ako prihvate činjenicu da komonifikacija može opstati jedino ako se stalno širi na druge – jer onog momenta kada se zajednice koje vrše komonifikaciju zatvore, rizikuju da se pretvore u svoju suprotnost.
Tvoj rad je barem delimično inspirisan Lefevrovim tekstovima. Međutim, kako ja to shvatam, uspevaš da prevaziđeš problem zbog kog je Lefevrov rad često negativno kritikovan, odnosno, drugim rečima, zamku u koju on upada: Lefevr se zalagao za pravo stanovnika na grad, ali je propustio da objasni ko su ti stanovnici. Pojedini kritičari tvrde da Lefevrova teorija prenebregava činjenicu da su gradovi uvek bili mesta velikih migracija, te generacijske smene.
Pokušavam, naravno, da upotrebim deo Lefevrovih shvatanja o gradovima, ali svakako nije dovoljno shvatati gradove na način na koji su oni bili vidjeni šezdesetih. Sada imamo posla sa potpuno drugačijim gardovima, a jedna od njihovih osnovnih osobenosti je ekstremna promenljivost stanovništva. Stanovništvo gradova je danas na različite načine prisiljeno da se seli.
Kao što je rekao Bauman, za neke je ta mobilnost privilegija, a za druge zamka, nešto što ne mogu da izbegnu.
Zato zbilja verujem u to da je važno da razvijemo razumevanje komonifikacije i deljenja koje obuhvata sve dosadašnje rasprave o razlikama, drugosti i alternosti. Nakon pojave poststrukturalizma ta diskusija je prevashodno usmerena ka premišljanju identiteta i pluralizma, ali ja pokušavam da je upotrebim u korist ideje zajedničkog, deljenog prostora. Ne mislim da zajedničke prakse, ili zahtev da gradovi budu zajedničko dobro treba da se zasnivaju na homogenizaciji ili zajedničkom identitetu.
Da li postoji granica u pogledu veličine zajednice koja koristi zajednički prostor? Da li zajednica u nekom trenutku postane prevelika da bi imala horizontalno upravljanje, tako da zarad njenog funkcionisanja moraju da se uvedu i formalne, hijerarhijske institucije – čime se, vice versa, ograničava komonifikacija?
O tome možemo da raspravljamo izbegavajući kategoriju kvantiteta. Nisu važni brojevi. To nije pitanje na koje postoji univerzalni odgovor, ili šablon. Više je u pitanju opšte usmerenje ka onoliko velikim zajednicama koje i dalje mogu da budu pod kontrolom onih koji u njima učestvuju. To bi mogao biti jedan kriterijum. Drugi bi bio da odnosi između takvih zajednica moraju da odražavaju pravila i vrednosti pojedinih zajednica koje vrše komonifikaciju.
Kažem to jer verujem da nam ne treba drugačija forma da bismo rešili problem rasta razmere. Uzmimo primere većih razmera, poput zajednica Zapatista, ili sirijske kurdske zajednice u Rožavi, koje predstavljaju federaciju zajednica zasnovanu na principima horizontalnog upravljanja. Tu su neke od osnovnih ideja koje pokušavam da objasnim primenjene u praksi.
Da li bi rekao da je to na neki način blisko onome za šta se Kropotkin zalagao, u smislu komuna?
Ideja horizontalnog upravljanja, očigledno, potiče iz tradicije anarhizma, ali je, srećom, usvojena kao dominantna u mnogim savremenim pokretima. Marksističko razumevanje masovnih pokreta je, razume se, baština komunističkog pokreta, i nešto što su anarhisti zanemarili kao potrebu. Važno je da ga zadržimo. Predstava o tome da demokratija nije puka fantazija buržoazije, ili buržoaska ideologija, nego najsuštinskiji element ravnopravnog društva ima korene u Francuskoj revoluciji – i to treba usvojiti. i tako dalje…
Ne zagovaram eklekticizam, naravno! Ali, treba da iskoristimo sva ta iskustva.
Kada bi uporedio komonifikaciju s drugim političkim kategorijama, da li bi rekao da je ona bliska progresivnoj ili radikalnoj demokratiji?
Moglo bi se i tako reći. Ponekad je opisujem kao svež način za razumevanje autonomije; ne autonomije enklava, već autonomije pregovora, i, kao takve, mreža; autonomije od države i tržišta.
Živimo u sistemu koji je kadar da prisvoji, pervertira i iskoristi većinu dobrih stvari koje ljudskim bićima mogu da se dese kada su zajedno. Sa druge strane, potencijal za zlo je i sam prisutan u ljudima. Ne bi se moglo reći da smo kao životinje koje žive u grupama, ni tvrditi da smo prirodno naklonjeni zajedničkom životu, a da je kapitalizam isključivi krivac za uništavanje te sklonosti. Različiti oblici dominacije se mogu zapaziti i u nekapitalističkim društvima, ali su neka društva razvila oruđa da ograniče nagomilavanje moći, jer su za prioritet izabrala ravnopravnost.
Hoću reći, u zajednici lovaca je takođe postojala mogućnost da najsposobniji lovac postane vođa. Ali, te zajednice su pronašle način da ograniče koncentrisanje moći tako da moć koja proizilazi iz slučajnosti ili fizičke snage ne postane ključni faktor za formiranje društvenih odnosa.
Dovoljno je iole poznavati savremeni svet da bi se zaključilo da nacionalne države postaju sve manje usredsređene, sve manje odgovorne i sve manje posvećene dobrobiti svoje radne snage/građana, dok nadnacionalne institucije i organizacije postaju sve uticajnije.
Da li bi rekao da ta takozvana promena u razmeri upravljanja takođe doprinosi tome da razmera zajedničkog prostora i zajednica postane primamljivija i potrebnija u aktuelnim uslovima? U ovom vremenu hipermodernosti, fluidne modernosti, kako god ga zvali, deluje značajnije nego ikada uspostaviti društvenost u razmeri kojom ne dominiraju „veliki igrači“?
Moguće. Nije slučajno što su u mnogim slučajevima zahtevi za razvoj zajedničkog prostora povezani sa pokretima koji ne deluju na nivou države, ili internacionalnom nivou, nego na nivou regiona ili grada. To je već uticalo na život u nekim naseljima.
Treba, ipak paziti da ne dođemo u zabludu da određene promene možemo da postignemo ne utičući na opšte uslove. Sve borbe direktno utiču na sve druge odnose, čak i kada ih na njih nisu direktno usmerene. Zato se toliko raspravlja o municipalizmu u Barseloni i Madridu, u kojima se progresivne lokalne vlade trude da primene određene vrednosti i namere komonifikacije, ali tom prilikom ili dospeju u neprilike suočavajući se sa državnim regulativama i moći države koju one predstavljaju, ili se nađu pod pritiskom s međunarodnog nivoa.
Primera radi, lokalna samouprava Barselone (na čijem je čelu Ada Kolau, bivša aktivistkinja snažnog antideložacijskog pokreta PAH) je proglasila nameru da prekine saradnju sa preduzećima optuženim za proneveru i izbegavanje poreza. Međutim, svoju nameru će moći da sprovedu u delo tek kada i ako samouprava uspe (i bude zakonski smela) da nađe alternativne provajdere, ili izgradi alternativnu komunalnu infrastrukturu.
Evo još jednog primera. Zapatisti su rekli – Znamo da bismo mogli da dobijemo autonomiju, jer bi supersilama bilo vrlo zgodno da postanemo mala, slaba država koju mogu da iskoriste kao vojnu bazu. Zato se ne borimo za autonomnu državu; borimo se za autonomiju u okviru postojećih država da bismo razvili federaciju samoupravnih zajednica koje bi u budućnosti mogle da zamene državne forme društvene organizacije. Isto je u Rožavi.
Na svakom koraku morate da donosite odluke koje su u vezi sa uslovima na globalnom nivou, iako dejstvujete na lokalnom nivou i računate na lokalne rezultate.
