Uprkos sličnosti, na dve fotografije koje su uveliko deljene poslednjih dana se ne nalazi isti helikopter: na desnoj je Ch-46 dok je na levoj Ch-47- i sem spoljašnosti u pitanju su sasvim drugačije letelice.
SAD je izvršila invaziju na Avganistan pre dvadeset godina i njegova je okupacija bila konstanta kroz različite ideološke političke meandre kroz koje je prolazio globalni hegemon: ostavljanje Iraka da se kuva u sopstvenom soku, otpočinjanje još najmanje dva (polu)ratna fronta, dve katastrofalne ekonomske krize (ili je to možda jedna jedina kriza), četiri vrste predsednikovanja, četiri različita karaktera na mestu predsednika, gubljenje neupitne dominantne pozicije.
Sve se menjalo ali Avganistan je ostajao američka okupirana teritorija, na mahove nemirna ali generalno relativno pacifikovana i sasvim zgodno korumpirana. Prezir – tipični kolonijalni i rasistički prezir – prema okupiranom stanovništvu takođe se nije menjao: video snimci avganistanskih bezbednosnih snaga koje šatro nemaju dovoljno mentalnog kapaciteta niti telesne koordinacije da bi uradili sklek izazivale su salve smeha i podsmeha a verovatno i nemalu dozu arogancije u redovima novog kolonijalnog gospodara. Međutim, kako se neverovatno brz1 napredak talibana ponajpre može objasniti samo lažnim antagonizmom između talibana i bezbednosnih struktura koje su SAD instalirale i koje su po svoj prilici jednostavno odbacile masku2 koju su nosile dvadesetak godina, te velikim presekom između njih – postavlja se zaista bitno pitanje: ko je tu bio glup?
Ali namesto davanja komentara zalaskom u beskrajne i bezizlazne meandre međunarodnih odnosa – što je, ne sumnjam, lokalni i međunarodni komentarijat već uradio – valja pogledati i neke strukturnije odlike Avganistanske poražavajuće stvarnosti.
I sve je – sem osetno haotičnije prirode američkog povlačenja3 – podsećalo na 1989 i povlačenje Sovjetskog Saveza iz iste zemlje. A kao što to u ratovima često i biva, pobeđuje se tako što zajednicu mobilišete na potpuno novi (i kreativniji) način i na potpuno višem nivou je rasporedite u formaciju za vođenje rata. A formacija za vođenje rata protiv Sovjetskog Saveza koju je inspirisala američka agencija za borbu protiv socijalističkih pokreta, atentate na progresivne lidere i intervenisanje po belom svetu je bio islamski fundamentalizam.
Modus koji je američka administracija tada inspirisala i pomogla da se organizuje populacija Avganistana je potpuno razumljiva: Avganistan tada nije (a nije ni sada) baš kompletna nacija već polu-država, gotovo slučajni okvir međusobno trajno sukobljenih plemena. A najlakši način da se od heterogene gomile plemena okupi zajednica (i pruži organizovani otpor Sovjetskom Savezu) je bilo proizvodnja višeg nivoa identiteta – islama kao identiteta.4 I naravno da je seirenje nad porazom Sovjetskog Saveza bilo kratkog daha. Jer posledica organizacije društva na tim arhaičnim principima je to da su se rešenja vratila poput bumeranga u vidu nove vrste konzervativizma a Avganistan sa puta ka progresivnoj zajednici prestrojio na put u srednji vek.
Zato i nisu na mestu učestala poređenja povlačenja iz Sajgona pre nekih pedesetak godina i iz Kabula koliko prekjuče, uprkos činenici da neodoljivo liče (kao što ni helikopter na dve fotografije nije isti iako liči) ali i zbog toga što poređenje dva događaja otkriva jedan radikalni civilizacijski pad. Jer iz Vijetnama je imperijalnu silu oterao progresivni režim koji je gledao u budućnost, u Kabulu ju je nasledio poprilično prijateljski režim figurativno (a možda i ne previše figurativno) zagledan u srednji vek i šerijat. Pritom, ni najmanje ne smeta što je taj režim po svemu sudeći veoma lak za kontrolisanje – kao da sve i nije bilo baš toliko slučajno i kao da su manje intimni odnosi između talibana (i njihovih prethodnika mudžahedina) i centralne obaveštajne agencije izgleda pre bili aberacija nego pravilo.
I ne treba da čudi da je upravo istorijski put ove centralno azijske države lekcija iz koje se uči kako se problemi vraćaju kući i kako se kontradikcije koje ispeglate jedne godine (ili rešenje koje primenite) vrate nazad daleko gori. Na kraju krajeva, ista se političko ideološka formacija u SAD vratila samo dan kasnije u svom klasičnom obliku poludelog patriote koji je pre neki dan hteo da se u nacionalnom zanosu raznese ispred bele kuće.5
Jer, nažalost „Talibanski etos” je sada modus operandi i svih pokreta sa desne strane ideološkog spektra a sve više i same nacionalne države koja sada spremno paktira pred agresivnim naletom konzervativnih snaga svakakve valence: radna košnica strogo kontrolisana arbitrarnim kvazireligijskim ili kvazipatriotskim disciplinskim mehanizmima. I to upravo zbog toga što ono drugačije (političko) formiranje zajednice može ponekad da izbije kao veoma opasna solidarnost, svest o sopstvenom marnigalizovanom položaju u globalnim odnosima moći i specifični oblik otpora, otpora koji je sposoban za opasna internacionalna povezivanja.
Internacionalna povezivanja sa jedne strane ali i svest o inherentnom sukobu sa lokalnim ekonomskim elitama i buržoazijama sa druge. Opasan koktel koji je buknuo tokom borbi za kolonijalna oslobađanja koja su listom sve bile potkovane zahtevom za redistribucijom unutar novostvorenih formacija i socijalizmom a svoj vrhunac doživele možda baš u slavnoj socijalističkoj borbi vijetnamskog naroda. E pa novi model organizacije efektivno sve to briše i naciju kao zajednicu pacifikuje prema kapitalističkim odnosima i unutra i spolja – tako što je militarizuje prema neprivilegovanim oblicima različitosti iznutra i prvenstveno kao ventil za usmeravanje socijalnog resantimana u onim manje subverzivnim pravcima.
U tom smislu talibanski režim u Avganistanu je neka vrsta modela na koji se ugleda sve veći broj savremenih nacionalnih država i sasvim bizarna savremena iteracija suverenizma: u isto vreme odustajanje od suvereniteta kao ekonomskog suvereniteta i od društva kao političke zajednice i stvaranje novog suvereniteta kao beskrajne regulacije i disciplinacije društva, ponašanja i pojedinaca (a u svojoj protestantskijoj i savremeno veoma prihvaćenoj varijanti – i duše) te stvaranje zajednice dubinski regulisane i prilagođene za kapitalističku proizvodnju i krotko trpljenje njegovih hijerarhijskih odnosa.
I naravno da sve zvuči poznato: ipak živimo na Balkanu gde su stvaranja nacionalnih država bile integralna komponenta procesa primitivne akumulacije, gde su „nacije” vozila za trku ka dnu, gde se strastveni odnos prema fetišizovanim nacionalnim simbolima vrlo brzo ispostavio kao strast za privatizacijom i novcem i gde se patriotizam koristi kao pacifikatorska batina za sve nezgodne zahteve, bili oni zahtevi za revizijom uloge sopstvenih država u ratovima, bilo kada se politička elita optuži za korupciju bilo kada se radnici usude da traže svoja prava.
Jer doktrina društva u formaciji za beskrajni rat – osnovna formacija države uređene prema uzusima savremenog nacionalizma – se i istorijski i politički pokazala kao veoma sposobna za brzu transformaciju u formaciju za poticanje kapitalističkih odnosa (ukoliko je bilo kakva transformacija uopšte potrebna). U Avganistanu, drugim rečima, gorljivi religijski zilotizam će biti samo dimna zavesa iza koje se kriju ekonomski interesi a religijska disciplina će se, deder da se kladimo, najbolje ispoljavati kao disciplinacija svih opasnih progresivnijih ideja i glasova.
I naravno da je već počelo: sa religijskim fanaticima sada svi stvaraju diplomatske kontakte i uspostavljaju poslovne veze. Jer upravo iz sfere biznisa dolazi lakoća kojom će sada zapadne administracije stvarati odnose sa talibanskim režimom – proces koji će kočiti samo potreba prethodnih za održavanjem tanke plohe medijskog imidža a i to samo za potrebe domaćeg glasačkog tela. Pa ne treba na kraju ni da čudi što se sada administracije takmiče da sa novim režimom u Kabulu naprave dilove u različitim privrednim granama a manipulatori kapitala sada spremno trljaju ruke jer je trka ka dnu upravo dobila novo, još niže dno. Na kraju krajeva, odlično znamo da ni jedne ni druge ne interesuju previše ljudska prava kad nisu ispraćena privilegovanim pozicijama za firme kao što su privilegije za kapitalna i ostala ulaganja a ona su poželjna i bez ljudskih prava u njihovoj pratnji.6
U krajnju ruku, tu je negde lekcija za levicu: „naciju” valja emancipovati nazad iz ralja kapitalizma i u reon socijalizma. Jer „nacionalno osvešćene levice“7 koje nekritički paktiraju sa svim formama nacionalizma pa ovih dana na sva usta razvikuju talibanski trijumf kao tobož antiimperijalistički sasvim su bezube i bezopasne u sukobu sa savremenim formama kapitalizma i njegovim pratećim ideološkim formacijama.
Tek o tome šta to zaista uliva strah u kosti govori i spremnost da se u borbi protiv socijalizma angažuju svi resursi a da se sa religijskim fanaticima stvaraju diplomatski odnosi. Jer talibana, verskih fanatika i buđenja nacija se zapadne administracije i strateški think tankovi – ne plaše. Jer gaće se tresu i dalje samo od socijalizma.
- Jer, i pored dvadesetogodišnje vladavine – institucije izgrađene za to vreme su se raspale bez imalo preterivanja za samo nekoliko sati a činilo seda kako se američka vojska povlači, da talibani napreduju sa samo nekoliko minuta zakašnjenja
- Hoće to tako kada privatizujete vojne avanture – vojnici ponekad jednostavno promene poslodavca.
- Sovjetski Savez je Avganistan i pored poraza ostavio sekularnijim, demokratskijim i normalnijim prilikom povlačenja pa je novom režimu trebalo nekoliko godina da ulovi poluge moći
- Koliko je proces zaista jedna najobičnija marketinška manipulacija pokazuje i informacija koju smo mogli pročitati ovde: pakistanska služba je prvo radila istraživanje tržišta pa inspirisala formiranje baš ovakvih Talibana ne bi li oni kasnije preuzeli vlast.
- Uostalom, umno poremećena osoba nit‘ je izuzetak nit‘ je prva pojava takve vrste: podsećamo da je upravo jedan religijski fanatik i započeo ratove i u Iraku i Avganistanu (i tu naravno, ne mislim na Osamu Bin Ladena).
- Uostalom, sa jednom Saudijskom Arabijom u kojoj je jedan nezavisni novinar završio istranžiran na šnicle – svi imaju zavidne odnose
- U žargonu su neki od njenih džepova poznati i kao „četno levica“
