Turizam je jedna od retkih delatnosti koje su se iz nekoliko svetskih ekonomskih kriza od početka veka „izvlačile“ gotovo neuzrdmane. Među kritičarima turizma je crna šala da je turizam za „velike zverke“ jedini siguran posao pored prodaje droge i oružja već postala otrcana fraza.
Ni pandemija, ni dva rata koja su izbila u proteklih godinu i po nisu to promenili. Štaviše, izveštaj MMF-a objavljen krajem 2023. je definisao turizam kao „ključni zamajac ekonomskog razvoja i rasta“, predviđajući da se do kraja prošle godine turizam vrati na 95% od prepandemijskog nivoa.
U tom smislu nije neobično što vlade regiona koji su se do sada snažno orijentisali na turizam nameravaju da igraju na istu kartu i ubuduće. Španski autonomni region Katalonija, koji se diči Barselonom kao jednom od „turističkih prestonica sveta“, svakako je jedan od njih.
Turizam doprinosi katalonskom BDP-u sa između 12% (sada) i čak 15% (pre pandemije). U Barseloni u užem smislu živi oko 1.66 miliona ljudi, a u širem pet, ali ovaj grad i okolne oblasti poseti oko dvadeset miliona ljudi godišnje. Ako se uzme u obzir da Katalonija BDP-u Španije doprinosi sa skoro petinom prihoda, orijentacija na turizam je još jasnija.
Ono što, međutim, postaje sve izvesnije je i dugoročna neodrživost takve strategije i potreba da se ona menja. U Kataloniji to zahteva najteža suša u proteklih dvesta godina, zbog koje nema dovoljno vode za stanovništvo, poljoprivredu i hotele u isto vreme. Vlasti su zasad odlučne u tome da radije dozvoljavaju da se napune bazeni nego da se navodne njive i snabdeju građani. Takva situacija ne sme potrajati još dugo, kažu aktivisti.
Kazne za stanovništvo i poljoprivredu
Početkom februara 2024. nivo vode u rezervoarima je u delovima Katalonije pao na manje od 16 odsto, podseća Euronews.green. Regionalna vlada je u mnogim oblastima zbog toga proglasila vanredno stanje i ograničila potrošnju u nekoliko sektora.
Uvedene su kazne od do 50 evra za pranje automobila, zalivanje bašte ili punjenje bazena u kućama. Ako građanin Barselone ozbiljno prekrši mere, može biti kažnjen i do 3.000 evra, izveštavao je u februaru Euronews. Po podacima istog izvora, restrikcije su pogodile oko 80% stanovništva Katalonije, odnosno oko šest miliona ljudi koji žive u Barseloni i preko 200 okolnih opština na severoistoku Španije. Ratarstvu, koje je i najveći potrošač, su količine vode dozvoljene za navodnjavanje smanjene za 80%. Stočarstvu su uvedene restrikcije od 50%, a industriji od 25%.
Situacija je u nekim oblastima Katalonije već bila kritična za poljoprivrednike koji se oslanjaju na navodnjavanje, ocenio je za Euronews David Sauri, geograf sa Autonomnog Univerziteta u Barseloni (Univerziteta Autonoma de Barselona), stručnjak za upravljanje vodama. Sauri skreće pažnju na to da je u delovima Katalonije 2023. bila već treća godina bez adekvatnog navodnjavanja.
Restrikcije su ove godine uvedene u trenutku kada su suša i prethodno uvedena ograničenja već svela prošlogodišnji prinos voća na dve trećine a pšenice na polovinu. Ugroženi su i stočari. Nakon pritiska javnosti i proizvođača, regionalna vlada je u martu ublažila restrikcije poljoprivrednoj industriji, koja je „teška“ oko 3% katalonskog BDP-a. Ali, nije pohitala da veći deo tereta prebaci i na turizam, žale se i poljoprivrednici i građani.
Hotelima zbog suše jesu uvedena neka ograničenja. Primera radi, zabranjeno je punjenje bazena slatkom vodom u hotelima i kampovima u mnogim oblastima. Deo javnosti je, međutim, zahtevao obimnije restrikcije, poput zabrane pristajanja kruzera u Barseloni.
„Zar nije bolje da smanjimo uvoz turista, umesto što ćemo uvoziti vodu?“
Španija čeka „nulti dan“ kada će česme potpuno ostati bez vode, a dozvoljava da se voda rasipa, komentarišu za Mašinu španski aktivisti.
„Uvozićemo vodu brodovima jer nećemo imati šta da pijemo, a i dalje uvozimo milione turista?“, izjavio je Dante Maschio, predstavnik inicijativa Ingeniería Sin Fronteras i Aigua es vida. Referira na vesti iz februara o tome da će, za početak, španski regioni jedni drugima slati vodu brodovima.
Aktivisti su zbog svega ovoga 20. marta zavrnuli vodu Upravi turizma Barselone, zahtevajući veće restrikcije. Konkretno, pedesetak aktivista kampanje i Skupštine susedstava za smanjivanje turizma (ABDT) je sprovelo akciju u okviru kampanje „D’on no n hi ha, no en raja“: „Isključili smo vodu da bismo zahtevali hitne mere i strožija ograničenja za turizam i druge nebitne ekonomske sektore, posebno u uslovima vanredne suše u kojoj se metropolitanski region nalazi“, pišu aktivisti.
Kampanja se nastavlja: više od hiljadu ljudi se u subotu, šestog aprila, pod sloganom „Da odbranimo reke i zemlju: voda za život, a ne za biznis“, okupilo na protestu u Đironi da osudi prekomernu eksploataciju vode u Kataloniji.
Nije sav turizam loš – ali zato deo poljoprivrede jeste
Da stvari budu gore, prosečni turista potroši bar 60% vode više nego prosečni stanovnik Barselone, navodi Sauri za Euronews. Pritom, kako naglašava, mnogo se više potroši u luksuznim hotelima nego, recimo, kampovima. On zato smatra da nisu svi oblici turizma neprijateljski po životnu sredinu i stanovništvo – ali onaj koji vlade najviše žele, luksuzni, jeste.
Slično stoje stvari i sa poljoprivredom, koja takođe ne predstavlja homogenu oblast. Podsetimo, korporativno ratarstvo i stočarstvo spadaju u ekološki neodržive delatnosti, koje iscrpljuju i zemljište i druge resurse, iako poljoprivredna proizvodnja može da se organizuje drugačije. Korporativni interesi u poljoprivredi guše i male proizvođače, uklapaju se u sistem u kom se previše hrane transportuje i konzumira na udaljenim destinacijama (povećavajući zagađenje i cene), u sistem u kom se dramatičan procenat hrane baci; uz to, kako se uverevamo proteklih meseci, imaju i uticaj na odbacivanje preko potrebnih mera za smanjivanje posledica klimatskih promena kao što je vraćenje dela poljoprivrednog zemljipta prirodi.
Turistički sektor pokušava da se prilagodi štednjom i desalinizacijom
Turistička industrija nije čekala pogoršanje suša skrštenih ruku, konstatuje Sauri za Euronews. Hotelijeri već godinama implementiraju mere štednje, a nadaju se i širenju primene tehnologije desalinizacije morske vode. Po navodima Saurija, za desalinizaciju se zalažu i poljoprivrednici. Štaviše, Katalonska vlada je prošle godine najavila da će uložiti oko 500 miliona evra iz fondova EU u postrojenja za desalinizaciju, javlja isti izvor.
Ova tehnologija, međutim, „pije“ previše energije, zbog čega neće moći da bude adekvatan odgovor na probleme, kako smatraju aktivisti, uključujući i aktiviste Grinpisa. Pored potrošnje energije, desalinizacija je opasna zbog nusprodukta, vode visokog saliniteta koja ugrožava životni svet na mestima gde se ispušta.
Prava rešenja zahtevaju ozbiljnije restrukturiranje
Istraživači i aktivisti kritički nastrojeni prema turizmu decenijama upozoravaju na njegove manje ružičaste strane. Turistička putovanja, bilo koji da je vid saobraćaja u pitanju, značajno doprinose emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Orijentacija na turizam, kao i na bilo koju pojedinačnu delatnost, „krivi“ ekonomiju u preti efektima takozvane holandske bolesti, odnosno zamiranju drugih delatnosti koje kad-tad dođe na naplatu.
Zamiranje drugih delatnosti lokalna stanovništva prepušta poslovima u ugostiteljtsvu, u proseku nisko plaćenim i bez perspektive. Turizam podiže cene nekretnina u turističkim centrima, zajedno sa troškovima života, pa tako istiskuje lokalno stanovništvo, menja demografsku sliku i od mesta sa složenim društvenim životom i istorijom pravi prazne ljušture, takozvana ne-mesta.
Lista argumenata protiv prioritizovanja turizma nauštrb drugih delatnosti i domaćeg stanovništva je duga. Međutim, ona je i podjednako neučinkovita, kako zbog (srednjeročnog) ekonomskog značaja turizma, tako i zbog toga što su konflikti interesa, potreba i prava o kojima istraživači i aktivisti godinama kukaju ili spori i rastegnuti (domaće stanovništvo se iseljava, ali sporo) ili/i skrajnuti na periferiju evrocentrične mape sveta.
To se, ipak, menja, pa konflikti postaju očigledniji: veći i bliže centru. U nekom trenutku će verovatno i donosiocima odluka postati jasnije da prava rešenja zahtevaju ozbiljnije restrukturiranje svetske ekonomije. U međuvremenu će teret borbe za pravo vodu i život podnositi sve opterećeniji građani, aktivisti iz nužde.
I.K.
