Obrazovanje je proces koji nije oslobođen ideoloških antagonizama, a od načina na koji je taj sistem organizovan i kakvo se znanje proizvodi zavisi i kakvo društvo stvaramo. Stoga obrazovanje predstavlja važno pitanje za kreiranje progresivnih politika koje žele graditi društvo izvan eksploatatorskih, represivnih i patrijahalnih normi kapitalizma.
Velika nezaposlenost, neizvesnost radnog odnosa, katastrofalni uslovi rada samo su neki od pokazatelja raslojenosti i polarizovanosti sveta. Robovski život velike većine stanovništva ogleda se i u lingvističkim inovacijama, poput novonastalih pojmova stambene groznice ili ljudskog kapitala, koji nagoveštavaju potpunu dehumanizaciju čoveka. Komodifikacija se velikom brzinom širi na sve sfere i polako počinje da razjeda obrazovanje, javne prostore, prevoz, zdravstvo, gurajući membranu pristojnog i dostojanstvenog ljudskog života u nedostižne visine. S druge strane, većina žena i dalje služi kao zakrpa za poslove koji su muškarcima ispod finansijske časti, a o nevidljivosti LGBT osoba i Roma, koji se pojavljuju jedino u perverznom domaćem stand up-u, da i ne govorimo.
Pokušaj da se ova nimalo simpatična slika posmatra kroz kulturnu prizmu neoliberalnih i neokonzervativnih tendencija utoliko ima smisla ako se složimo da se vrednost ‒ a time i načini kontrole jednog društva ‒ mogu ogledati u široko shvaćenim kulturnim praksama kao što su školski programi i organizacija škole, televizijski sadržaji, državni praznici, stambene politike, jezičke konstrukcije, sportske manifestacije i slično. Ove se tendencije mogu videti na primeru obrazovanja, kao jedne od ključnih tačaka ideološke konstrukcije „zdravog razuma“. U tom kontekstu su nam veoma važna pitanja dostupnosti i isključenosti, s jedne, odnosno kurikuluma, sa druge strane.
Fabrika za pravljenje novca
Poslednjih godina Ministarstvo prosvete sve više pažnje posvećuje politici racionalizacije i ekonomske efikasnosti. Ova politika obuhvata sve nivoe obrazovanja. Najavljuje se zatvaranje osnovnih škola s malim brojem učenika, bez pokušaja da se uvidi stvarni uzrok ovog problema. Naime, jedna od takvih škola je i OŠ „Stari grad“ na Dorćolu. Broj učenika se drastično smanjio kada je ova ustanova počela da sprovodi program inkluzije Roma. Roditelji su mahom svoju decu počeli da upisuju u druge škole. Umesto da se pronađe rešenje za ovaj problem (koji bi morao da uključuje i strukturnu promenu politike prema Romima, koja se ogleda u njihovom katastrofalnom tretmanu počevši od stambene izopštenosti na periferiju, pa sve do rasističkih komentara i prikaza u medijima), škola se zatvara jer je ekonomski neisplativa.
Najavljena je i implementacija programa dualnog obrazovanja u srednjim školama, o čemu se već pisalo po medijima. Obrazovanje socijalno ugroženog stanovništva za određene poslove i profile u privatnim kompanijama zaista se ne može nazvati obrazovanjem. Pored toga što će ostati uskraćeni za određena znanja o društvu koja bi im mogla koristiti u borbi za svoj bolji položaj, jedan „zanatski“ posao u džepu neće garantovati nikakvu sigurnost zaposlenja u neplanskoj ekonomiji dok se tržište poslova neprestano menja. Ovo predstavlja poslednji čin neoliberalne kapitalističke (anti)utopije u kojoj se ogoljuju bajke o socijalnoj pokretljivosti, a deca iz siromašnih porodica nepravedno snose posledice takvih politika.
U visokom obrazovanju aktuelna je priča (ali bez javne rasprave) o sufinansiranju. Novčani iznos koji će studenti i studentkinje morati da plaćaju za studijsku godinu zavisiće od njihovog uspeha u prethodnoj godini studija. Jasno je da se i najavljena reforma na ovom nivou uklapa u celokupnu obrazovnu politiku. Na prosečnu ocenu i tempo polaganja ispita u velikoj meri utiče klasna pripadnost studenata, a dijapazon mogućih poteškoća prostire se od potencijalne prinude na rad za vreme studija do nemogućnosti plaćanja privatnih časova. Rangiranje i princip stroge novčane kazne govore o izrazitoj nezainteresovanosti za realne studentske probleme, jer bi politika stvarne brige u najmanju ruku uzimala u obzir razloge „neuspeha“ i podrazumevala bilo besplatne dodatne časove, bilo finansijsku potporu. Studije tako postaju privilegija bogatih, koji imaju sredstva da plaćaju svoje greške.
Pored svega navedenog, pitanje obrazovanja u kontekstu javnog interesa veoma je upitno pod upravom novog ministra prosvete Mladena Šarčevića, osnivača nekoliko privatnih škola, koji na mesto ministra dolazi kao generalni menadžer privatnog obrazovnog sistema „Ruđer Bošković“. Fabrika za pravljenje novca legalno se može baviti obrazovanjem, a čovek s najviše pozicije ovog sektora primer je uspeha na tom polju. Ono što se krije u pozadini ovih procesa je poželjnost bespoštedne borbe među đacima, princip kazne i nagrade, kao i potpuni kolaps termina javno. Svojim taksama, školarinama i zaštitom interesa elita, ovakvo obrazovanje postaje mehanizam koji nastavlja da reprodukuje nejednakost i održava isključenost.
Koji ti je omiljeni predmet?
U programima osnovnih i srednjih škola, a posebno u udžbenicima istorije, možemo lako primetiti jasno izraženu notu istorijskog revizionizma i sudbinske predodređenosti. Dubravka Stojanović u tekstu „Nastava istorije kao predvojnička obuka“ navodi sledeće: „Takav koncept prošlosti, koji se propagira kroz sistem obrazovanja u Srbiji, zasniva se na mističnom tumačenju sveta. Pošto nisu predstavljene alternative, drugačija mišljenja i druga moguća rešenja koja su postojala u prošlosti, stiče se utisak da se nacija kreće zadatim pravcem, koji nije mogao biti posledica nečije svesne odluke. Time se stvara utisak da je istorija sudbina.“ Kako se istorija tumači kao proces kome se ne treba odupirati, već se melanholično prepustiti trenucima svakodnevne sreće koju možemo pronaći negde duboko u sebi, nadležnima veliki problem predstavlja jugoslovenski period naše prošlosti. Međutim, paradoks nacionalnog identiteta koji se, kako istorija nalaže, mora očuvati, a u isto vreme i prenebregnuti nepoželjnom identifikacijom jugoslovenstva, prevaziđen je jednim prostim korakom unazad. Naime, zajednica koju treba držati za relevantnu sada postaje ona u periodu kraljevine, a time su kapitalizam i nacionalizam predstavljeni kao neodvojivi blizanci naših predaka.
U ovakvim obrazovnim uslovima deca ne osećaju ni potrebu ni mogućnost da deluju i izraze nezadovoljstvo. Pored istorije, nastava književnosti može veoma dobro poslužiti kao lakmus papir za nova politička stremljenja. Tako se u hrvatskim i srpskim čitankama u Bosni i Hercegovini (prema tekstu Nenada Veličkovića „Nacionalizam u obrazovanju, na primjeru dejtonske Bosne i Hercegovine“) mogu naći sasvim različite konstrukcije zajedničke prošlosti. U biografskim podacima o Ivanu Goranu Kovačiću, u jednima se navodi da je rođen „u Lukovdolu, u Gorskom kotaru, a tragično [je] stradao od četničke ruke u blizini Foče 1943. godine“, dok u drugima piše kako je: „U tri jame Livanjskog polja bačeno [je] na početku rata preko 2.000 Srba“ i kako se Ivan Goran Kovačić „sastajao s njima“. Iz ovih primera vidimo da i hrvatska i srpska zajednica pokušavaju da prenebregnu postojanje SFR Jugoslavije i da stvore pararealnost u kojoj su Srbi i Hrvati vekovni neprijatelji, a lične priče i književni tekstovi samo potvrđuju tu doktrinu.
Još jedan aspekt istog problema je i uvođenje veronauke u škole nakon ratova devedesetih. To nije ništa drugo do pokušaj vezivanja verskog i nacionalnog identiteta, koji još jednom pokazuje lažnu sliku pasivne i predodređene slike zajednice koja vekovima opstaje u nedirnutom obliku. U Ustavu Republike Srbije u članu 11 stoji sledeće: „Republika Srbija je svetovna država. Crkva i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna“. Ovo je ilustrativan primer kako se primenjuju zakonske regulative koje nisu u skladu s vizijama vladajuće elite. Kako veronauka ne podrazumeva opšti prikaz svih, ili određenog broja religija koje su deci na razne načine poznate, jasno je da tu nema reči o upoznavanju s različitim kulturama u kontekstu razumevanja istorijskih zbivanja, već to predstavlja određen vid nasilja nad decom. Umesto rasprave o pitanju „U kakvom društvu želimo da živimo?“, škola daje jednoznačan i neupitan odgovor na pitanje „Ko smo mi?. Sve ovo pokazuje jaku struju konzervativizma koja vrši pritisak na škole širom Jugoslavije. Tematika koja nikako nije bliska deci u osnovnim i srednjim školama ima pasivizirajuću ulogu. Svest da postoji društvo koje nije predodređeno nacionalno-verskim okvirom, koje se stalno menja i koje neprestano treba oblikovati potpuno je skrajnuta.
Hoćemo škole za sve!
Decenijske reforme obrazovnih kurikuluma, od osnovnoškolskog pa sve do visokog obrazovanja, kojima snažan pečat daju istorijski revizionizam i uvođenje veronauke, zajedno sa zakonskim promenama i procesima komodifikacije javnog obrazovanja već imaju negativne učinke.
Kako bi borba za besplatno obrazovanje predstavljala izrazito progresivan čin, pored pitanja dostupnosti i inkluzije neophodno je i novo promišljanje obrazovanja kao procesa stvaralaštva i emancipacije, strukturalnog razumevanja i donošenja odluka, te stoga mora biti praćena i borbom za demokratizaciju odlučivanja, odnosno raskidom s modelom izrazitog delovanja odozgo. Uz prethodnu javnu raspravu, u kojoj bi se moglo čuti i mišljenje različitih, progresivnih teoretičarki, aktivista, kritičara, učenica, nastavnika, profesorica, roditelja, demokratizacija u procesu donošenja odluka u sferi obrazovanja omogućila bi implementaciju drugačijeg, kritičkog pristupa nastavi istorije i književnosti. Osećanje aktivnog sudelovanja, koje se na ovaj način razvija kod učenica i učenika, može se produbiti i samim sadržajem pojedinih predmeta, kao što je, primera radi, razgovor o radovima iz domena popularne kulture. Neupitne vrednosti kanonskih dela tako bi se morale objasniti i opravdati, njihov značaj se dovesti u pitanje i procenjivati iz perspektive vremena u kome se čitaju, a popularna štiva tumačiti istim alatima kao i visoka kultura. Može se raspravljati i o valjanosti samih alata, a svakako ih je neophodno postaviti u kontekst klase, rase i roda. Naravno, ovo je samo jedan primer moguće promene koja bi bar malo uzdrmala krut pristup neprikosnovenih vrednosti ‒ belih heteroseksualnih muškaraca visoke klase.
Kao što smo već rekli, slika sveta u kome živimo i nije baš najlepša, a prema rečima brazilskog edukatora Pola Frera, iz njegove Pedagogije obespravljenih „rješenje se ne može postići idealističkim sredstvima“. Potlačeni „moraju stvarnost podjarmljivanja shvatiti ne kao zatvoren svijet iz kojeg nema izlaza, već kao ograničavajuću situaciju koju moraju promijeniti“. U svakom slučaju, u situaciji kada zaista nemamo šta da izgubimo, navedeni koraci obrazovnog osveženja, mogli bi na duže staze voditi stvarnom oslobođenju.
