Serija The L Word (kod nas prevedena kao Ženske priče) američka je serija koja je snimana i prikazivana od 2004. do 2009. godine, i koja je 2019. godine dobila nastavak The L Word: Generation Q (kod nas prevedena kao Ljubav je ljubav).
Treća sezona drugog serijala najavljena je za 18. novembar ove godine. Trejler za novu sezonu, koji je nedavno izašao izazvao je širom sveta oduševljenje među fanovima.
Za one koji nisu upoznati sa ovim televizijskim uratkom, The L Word je serija koja je mnogo učinila za reprezentovanje pre svega lezbejki, a kasnije i kvir osoba.
Iskorak iz stereotipa prikazivanja lezbejki
U domenu televizijskog narativa, pre pojave pomenute serije su lezbejski karakteri bili prikazivani veoma tipski. Pripadnice ove zajednice bile su predstavljene mahom u istom ključu – pre svega su bile neke vrste odmetnica ili odbačenih, a odbačenost je, naravno, uglavnom bila posledica seksualne orijentacije; veze koje su ostvarivale bile su usputne i završavale se tako što je druga strana ili završavala u braku s muškarcem ili umirala; a i lezbejske veze su najčešće posmatrane kao jedna životna faza.
Lezbejski odnosi predstavljani su ili kao nešto što se dešava nekim tamo odbačenim ženama koje nisu baš reprezentativni primerci društva, i koje će svoje seksualne i ljubavne veze ostvariti sa strejt ženama (film Skok/Bound), ili su lezbejke prikazivane kroz prizmu muške erotske fetišizacije, gde su često prikazivani parovi učenica – profesorka (veoma teško reći da je ovo pojava koja je uobičajena u lezbejskom svetu) ili je lezbejstvo samo faza, iskustvo koje svaka devojka treba da ima na koledžu.
Uglavnom, nekog srećnog kraja skoro da i nije bilo. Setimo se filma Fine mrtve djevojke – naslov sâm sve govori. Ili filma Boy’s Don’t Cry (Dečaci ne plaču), u kome je odmah jasno da u podeli žena voli ženu jedna od njih mora biti muškarac. Realno, teško da je tada uopšte moglo biti govora o bilo kojim identitetskim podelama, a ponajmanje se publici moglo plasirati da su dve žene, od kojih nijedna nije muškobanjastog izgleda, ili žali što nije mušakrac, u srećnoj vezi.
U tom prostoru stereotipizacije lezbejskih odnosa The L Word donosi promenu. Prva stvar koju je serija destigmatizovala jeste osećaj krivice i osećaj odbačenosti. Lezbejke u ovoj seriji su prikazane u običnim životnim situacijama, prikazane su kao osobe.
Zbog čega je ovo bitno? Biti LGBTIQ+ osoba najčešće sa sobom nosi teret dodatne vrednosti. To je onaj osećaj da iza svake rečenice neko može da uputi ali, i da je to legitimno. Npr. „On/a je dobar radnik/ca, ali je kvir“, i samim tim, kako to i obično biva, sav kontekst pre tog „ali“ nije bitan.
U pilot epizodi serije, emitovanoj 18. januara 2004. godine, susrećemo Dženi, koja se iz provincije doseljava u Los Anđeles, kod svog dečka Tima, i spremna je, naravno, da živi svoj stereotipni američki san – da postane poznata spisateljica, sad kad je ljubav već našla. U tom oduševljenju novim životom zapadaju joj za oko, u bazenu u susednom dvorištu, dve žene koje se ljube. Bila je to Šejn, koja je s jednom od svojih devojaka iskoristila odsustvo vlasnica bazena – Bet i Tine. I Tim kaže Dženi kako su Tina i Bet par koji pokušava da začne dete, i naravno Dženi je tada zbunjena, ali zar one nisu… da, jesu, i to je El-Ej, i to može.
I u tim prvim scenama je prvo pomaknuće – iako je serija počela stereotipno – bitna je tačka iz koje su Bet i Tina predstavljene – Tim ih svojoj devojci predstavlja kao par koji pokušava da dobije dete. One su komšinice, i to je to. Bez nekog posebnog naglašavanja, stigme ili čuđenja. Bez šaputanja ili unižavanja.
Bez „ali“.
Naravno, to ne znači da su u toj originalnoj seriji svi likovi bili bez ikakvih predrasuda ili da svi koje srećemo potpuno prihvataju svoju homoseksualnost; uzmimo primer Dejne, teniserke, čiji lik pokazuje koliko je autovanje bitno. I pokazatelj je toga koliko je teško profesionalnoj sportistkinji da se autuje jer najširi auditorijum želi svoje uzore po upravo svom liku. Ono što bismo mogli reći da „škripi“ u toj postavci jeste da na Dejninu karijeru, iako se autovala, to nije previše uticalo na njenu, ali baš njen lik u trećoj sezoni originalne serije umre od raka. Možda možemo da se vratimo na onu stereotipizaciju kako lezbejke bivaju kažnjene zbog svoje homoseksualnosti. Istu ovu paralelu možda možemo da povučemo i s likom pomenute Dženi, koja kroz celu seriju zapravo traži svoje identitet, i koja kao da je počinila hibris izmeštajući se iz svoje samozacrtane sudbine – započeti nov životu u novom gradu sa svojim verenikom i postati spisateljica.
Takođe, otac Bet Porter nikada nije prihvatio ćerkino lezbejstvo, niti je Tinu oslovljavao kao njenu partnerku.
Na ovim mestima je identifikacija moguća bez obzira na deo sveta u kom se serija gleda(la). Činjenica je, univerzalni osećaji su (auto)homofobija, prihvatanje – neprihvatanje, heterocentričnost kao dominantna tačka posmatranja sveta – međutim, The L Word donosi jedno oslobađanje, donosi nov diskurs – bez ikakvog unižavanja realnosti, ne umanjujući značaj pripadnosti – jedinka se sada ostvaruje kroz pripadnost zajednici koja je stvorena.
To je jedna od snaga serije – iako snimana u Americi, gde LGBTIQ+ zajednica ima veća prava i slobode nego ista zajednica u Srbiji, The L Word ne prikazuje svet koji ne postoji. Naprotiv. Serija upravo otvara prozor ka šarolikosti sveta koja postoji. I nije fokusirana samo na borbu pojedinca i sveta – na tu borbu različitog pojedinca/pojedinke i nekog sveta koji ne prihvata taj identitet. Prikazuje ono o čemu se mahom manje priča, piše i snima, prikazuje unutrašnje drame i unutrašnje borbe. Jer, bili istopolni parovi zakonski regulisani ili ne, bila osoba autovana ili ne, živela ona u Americi ili u Srbiji, osoba će ulaziti u ljubavne i prijateljske kontakte s drugima pripadnicama/ima svoje zajednice i imaće svoje dileme, svoje strahove, svoje lepe trenutke, nevezano za spoljašni svet.
Raskidi, ljubavni susreti, karijerni (ne)uspesi, odnosi s roditeljima, bivše ljubavnice koje se pojavljuju na vratima – to su univerzalne situacije koje su u seriji opisane i služe kao tačke poveznice među kvir ženama. Zbog toga serija svakako prevazilazi okvire države u kojoj se dešava.
Medijski prostor za kvir zajednicu
Tamo gde originalna serija nije bila baš otvorena jeste pitanje seksualnih orijentacija i rodnih identiteta. Biseksualke (kako se izjašnjava Alis, jedna od glavnih junakinja) skoro da su pa žene za izbegavanje. Veoma često se u seriji pojavljivao narativ da je potrebno da „biraju strane“. Tako je, recimo, Tina, koja je pre veze sa Bet bila samo s muškarcima, a kada se nakon raskida veze sa Bet „vratila“ muškarcima, poprimila oblike, možemo reći zlobe – primer je kad ne želi da Bet usvoji njihovu zajedničku ćerku.
Takođe, predstavljanje trans osoba bilo je zaista kritično u originalnoj seriji. Nesrećni Maks je samo nestao iz postave uz jednu veoma tešku priču koja ga je pratila sve vreme. Ovo je najčešće zamerano originalnoj seriji – odsustvo sluha za bilo koji identitet ili orijentaciju izvan lezbejskog. Što se tiče Maksa, možemo i objektivno da verujemo da trans osobe pre petnaestak godina svakako nisu bile u društvu dočekivane raširenih ruku, i verovatno s jedne strane serija jeste prikazala dovoljno objektivno stanje stvari – kako izgleda kada trans muškarac izađe na dejt, i osoba preko puta ode kada sazna da nije izašala s biološkim muškarcem.
No, deset godina kasnije od završetka originalne serije, u nastavku, u Generation Q – trans muškarac dobija mnogo bolju prezentaciju. Majk je, za razliku od Maksa, mnogo bolje prihvaćen i njemu u ljubavi ne ide zbog nekih drugih stvari, a ne zbog toga što je trans (videćemo doduše šta će biti u trećoj sezoni).
Takođe je novina koja donosi osveženje, a samim tim i osnaženje za sve kvir osobe koji gledaju drugu sezonu serije, ta što su sve glumice i glumci kvir. Pomak se u tih deset godina između sezona oseti upravo i u medijskom i u profesionalnom prostoru koji sada više nema toliko zastupljenu politiku Don’t ask don’t tell.
Uza sve manjkavosti – čak i one momente zbog kojih su mnogi kritičari i kritičarke često i govorili da je The L Word zapravo stilizovan lezbejski život, izmaštan, i na neki način bajkovit – serija je dala nadu i mnogim gledateljkama pomogla da se osećaju bolje u svojoj koži. Gledanje jedne manjinske zajednice, i dalje veoma često diskriminisane u mnogim delovima sveta, kako živi regularan život i čiji se problemi uglavnom ne vrte oko toga što su „drugačije“ seksualne orijentacije zasigurno je doprinelo smanjenju autohomofobije. Ali i ne samo to. Raznovrsnost karaktera prikazanih u seriji omogućila je mnogim lezbejkama da upoznaju i svet koji postoji van realnosti u kojoj žive. Jer mnoge su same bile jedine lezbejke koje su poznavale i sasvim je verovatno da su smatrale da sa njima nešto nije u redu.
Pogotovu je sada, s drugom sezonom, otvoren prostor za još mogućih identifikovanja (i rasnih i polnih i rodnih). I upravo jeste ta lepeza različitosti, natuknuta samo u prvoj sezoni, ono što može da raduje sve koji gledaju seriju. Ne samo zbog prostora za identifikaciju. Već i zbog toga što se jedna dotad uglavnom tipski predstavljana zajednica sada prikazuje onako kao što se prikazuju i svi ostali – kao skup individue.
A baš je to pozitivna stvar koju je serija donela u lezbejsku zajednicu, a kasnije drugom sezonom i u kvir zajednicu, to prikazivanje varijeteta. U seriji ne postoji samo jedan tip veze, jedan tip ponašanja ili jedan vrednosni sud. Kroz seriju se prikazuju prevare, slomljena srca, rasprave o moralnim vrednostima, različite pojavnosti novih varijanti odnosa, kao npr. throuple (veza između tri osobe), seksualna fluidnost, sve ono što zapravo postoji na ovom svetu. I baš zbog toga, što nije bilo uniformisanosti, postojala su mnoga izneverena očekivanja. Jer dosta je osoba naterano da razmišlja van stereotipnih okvira – „i živeli su srećno do kraja života“. A to je lepota serije, koliko god je i njena mana – nema ulepšavanja istine. I tu se otvara prostor za diskusiju – da li je serija i dalje stereotipizacija, da li je previše moderna, da li je realna…
Činjenica je da se i originalnoj seriji i nastavku mogu naći zamerke – ali ono što je isto činjenica jeste da se ovoj seriji mora odati jedno veliko priznanje. Oslobađanje medijskog prostora u ime lezbejske i kvir zajednice omogućilo je na ličnom nivou mnogima pomak u prihvatanju sopstvenog identiteta.
The L Word je upravo serija koja je kvir gledateljkama (jer mahom se njima obraća) pružila likove izgrađene po njihovom liku, njihovim pričama i sudbinama. A to je zaista veliki korak za kvir osobe širom sveta.
