Jedan od najvećih profesionalnih izazova danas jeste pisati o vakcinaciji. Poslednjih desetak godina, a posebno od početka pandemije COVID-19, rasplamsale su se, kao verovatno nikad ranije, rasprave o značaju vakcinacije. I dok diskusiju o raznim, najčešće ekonomskim i političkim aspektima vakcinacije, zasnovanu na naučnim dokazima, treba osnažiti, ne treba zaboraviti da ona ne sme uticati na samu prirodu vakcinacije kao efikasnog oblika prevencije bolesti.
Pandemija COVID-19 dodatno ukazuje koliki je značaj vakcinacije, prvenstveno u sprečavanju smrtnih ishoda i teških oblika bolesti. S naučnog aspekta, ne postoji nijedan argument protiv vakcinacije, posebno onih najosetljivijih. Ne bez razloga, vakcinacija je najugroženija tamo gde prevlađuju anticivilizacijske tendencije, a otpor vakcinaciji je veći u autoritarnim društvima. Pozitivan odgovor na poziv stručnjaka na vakcinaciju civilizacijska je obaveza svakog pojedinca, isto kao i razbijanje mitova i predrasuda o vakcinaciji u užem i širem okruženju.
Vakcinacija predstavlja jednu od najdelotvornijih oblika prevencije koji se primenjuje već 225 godina. Ona je dovela do radikalnih promena u društvu, naročito tokom 20. veka, putem eradikacije ili eliminacije bolesti koje su bile glavni uzročnici smrti dece tokom prethodnih vekova. I zaista, ako je generacija naših roditelja već uveliko živela bez tetanusa, uključujući i postporođajni tetanus, bez besnila kod ljudi, bez variole, a naša generacija gotovo bez velikog kašlja sa ozbiljnim posledicama, malih boginja, difterije, a naročito bez dečje paralize, naša deca žive i bez rubeole, zaušaka, meningitisa izazvanog Hemofilusom influence tip B, bez hepatitisa B…
Vakcine nisu spasavale život samo deci već i odraslima – pored spomenutih tetanusa, besnila i hepatitisa B, vakcine protiv virusa gripa i pneumokoka – izazivača upala pluća koje mogu biti fatalne kod najstarijih, znatno su dale rezultate. Spomenimo i važno dejstvo vakcina u prevenciji malignih bolesti: HPV vakcina sprečava nastanak raka grlića materice, a vakcina protiv hepatitisa B sprečava nastanak raka jetre. Dakle, danas postoje vakcine koje mogu sprečiti preko dvadeset bolesti opasnih po život ljudi.
Međutim, ni danas nisu sve vakcine svima dostupne. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da blizu dvadeset miliona dece nema pristup svim neophodnim vakcinama. Nažalost, poslednjih godina ne beleži se neophodni napredak, a obuhvat pojedinim vakcinama se u nekim zemljama i smanjuje. Pandemija COVID-19 još je dodatno pogoršala situaciju.
Istovremeno, na vakcinu protiv COVID-19 se gledalo kao na deus ex machina koji će zaustaviti pandemiju. I zaista, vakcine nekoliko proizvođača, do kojih se došlo u rekordnom roku, uspele su da sačuvaju veliki broj života, a mnoge građane širom (bogatog) sveta spasu teškog oblika bolesti i hospitalizacije. Ipak, sve više se bližimo kraju druge godine pandemije bez izgleda da će se ona okončati. U čemu je onda problem?
Postoje ograničenja
Pre svega, vakcine nisu svemoguće i nakon više od dva veka, koliko se vakcinacija primenjuje, tek za dvadesetak bolesti postoji vakcina, dok za stotine bolesti vakcine nema. Razlozi za to su danas manje tehnološke prirode, a više vezani za karakteristike uzročnika zaraznih bolesti, posebno virusa (najpoznatiji su, verovatno, HIV i virus hepatitisa C). Dalje, neke vakcine ne pokazuju visoku efektivnost, kao što su vakcine protiv kolere i trbušnog tifusa, dok su pojedine vakcine uspešne u sprečavanju teških oblika bolesti, ali ne i infekcije (tuberkuloza).
Treba reći i da je vakcinacija organizaciono komplikovan i skup proces, pa za mnoge zarazne bolesti nije ni svrsishodno razmišljati o vakcini (ukoliko se radi o relativno lakoj bolesti, koja se uz to može uspešno lečiti, recimo antibioticima ili antimikoticima). I neke postojeće vakcine ne primenjuju se uvek i svuda, pa se tako recimo u Srbiji ne primenjuju sistemski vakcine protiv hepatitisa A i ovčijih boginja (primenjuju se samo u posebnim slučajevima).
Uspešnost vakcinacije u određenoj zemlji određena je i mnogim nemedicinskim razlozima. Kako je vakcinacija (relativno) skup i složen proces, liberalno-ekonomski nastrojene vlade (a uz nju i isto tako nastrojeni vladini zdravstveni stručnjaci) često će se opredeliti da u tzv. nacionalni kalendar vakcinacije uvrste samo one vakcine koje su zaista nužne ili samo za određene grupe stanovništva (na primer vakcina protiv hepatitisa B samo za decu i određene kategorije stanovništva, ali ne i za sve odrasle). Ponekad je primena određenih vakcina diktirana i domaćom proizvodnjom (pa ako, na primer, postoji proizvodnja „zastarelih“ vakcina zbog nedostatka tehnologije, kadra i ulaganja, postoje sistemski otpori njihovoj zameni modernijim vakcinama – primeri su vakcine protiv dečje paralize i velikog kašlja).
U mnogim zemljama globalnog juga problem predstavlja nerazvijen sistem zdravstvene zaštite i nedostatak zdravstvenih radnika, zatim komplikovan proces transporta vakcina, registracije, čuvanja, itd. U zemljama pogođenim konfliktima neretko dolazi do prekida u vakcinaciji s dugotrajnim posledicama (pa su, recimo, deca rođena tokom devedesetih godina u nekim balkanskim državama obolevala od zaušaka kao adolescenti skoro dve decenije kasnije). Neretko marginalizovane grupe stanovništva, izbeglice i migranti, kao i pripadnici pojedinih verskih organizacija neretko ostaju izvan programa vakcinacije. Kada je u pitanju razvoj vakcina, i on je direktno vezan sa prioritizacijom i dostupnim fondovima.
Moguće je uz malo volje i solidarnosti
Pandemija COVID-19 pokazala je da se većina navedenih problema može uspešno i brzo rešiti kad postoji politička volja. Ni enormni fondovi za istraživanje vakcina dostupni odmah, ni ubrzane procedure registracije, organizacija masovne proizvodnje, distribucije, aplikacije – ništa nije predstavljalo problem. Ipak, pandemija je ogolila neke druge ogromne probleme na globalnom nivou – izraziti nacionalizam, ali sad ne u nekim tamo zapuštenim i nerazvijenim društvima, već upravo u ekonomski najrazvijenijim državama.
Drugi problem, povezan s nacionalizmom, predstavlja potpuno urušavanje globalnog upravljanja zdravljem i svođenje Svetske zdravstvene organizacije na perifernog moralistu čiji stavovi nisu ni za koga obavezujući (uzmimo kao primer apel da se ne uvodi treća vakcina za bogate dok svi ne budu imali pristup dvema dozama vakcina). Maligna perforacija nacionalizma među naučne i stručne krugove vidi se i u različitim i često kontradiktornim preporukama i praksama među zemljama, kada su u pitanju prioriteti i postupci vakcinacije (npr. spomenuta treća doza, vakcinacija prebolelih, dece…). Verovatno nikad očiglednije, vakcinacija je zloupotrebljena u političke i ekonomske svrhe – dakle s prioritetima očuvanja popularnosti/vlasti (otuda nacionalizam) i „ekonomije“ (odnosno interesa finansijskih elita).
Jedna od najvećih posledica pandemije i vakcinalnog nacionalizma jeste izostanak solidarnosti. Dok se neke vlasti, uključujući i Srbiju, pripremaju za masovno davanje treće doze vakcine, ili su sa tim već započele, u mnogim zemljama je obuhvat vakcinacijom veoma nizak – u većini afričkih zemalja ispod 1%, a kada je u pitanju Evropa, na primer u Jermeniji ispod 3%, a u Ukrajini i Gruziji ispod 8% (pred kraj avgusta 2021. godine). Izostanak solidarnosti nije sve vidljiviji niti samo vezan za COVID-19 (uzmimo široko prisutno potpuno odsustvo empatije za migrante, za situaciju u Avganistanu, Siriji, Jemenu…), niti samo na međunarodnom nivou (odsustvo solidarnosti mladih sa starima u pogledu vakcinacije protiv COVID-19).
Pandemija je razotkrila i jednu već uveliko tinjajuću pojavu – širok sloj nesigurnih, nezadovoljnih i uplašenih. U tom miš-mašu ima i neobrazovanih i visokoobrazovanih, i onih konstantno izrabljivanih i onih relativno situiranih, i klerikalnih desničara i salonskih levičara, i „zelenih“. Svima njima je zajednička zbunjenost i nesnalaženje u onome u šta se svet pretvorio poslednjih godina, (svesno izazvan?) gubitak poverenja u sve i svakoga, u institucije, u lekare, u naučnike, u državu. Poslednja decenija života u postčinjeničnom društvu, obeležena poplavom informacija od kojih je većina lažna, dirigovana i senzacionalistička, nesumnjivo je ostavila traga. Tome treba dodati slabe i nezainteresovane institucije, urušene obrazovne sisteme i široko rasprostranjenu korupciju, nepotizam i strančarenje i stvorena je idealna scena u kojoj će i trećeokovske teorije zavere delovati ako ne ozbiljno, onda barem dovoljne da stvore crv sumnje. Scena je to na koju stupaju i njom caruju antivakcinalni, klerikalni i nacionalistički pokreti.
Po svemu sudeći, post-kovid svet preti da postane svet bez solidarnosti i empatije, svet vođen sebičnim nacionalizmom, antinaučni svet zasnovan na očuvanju vlasti i interesima povlašćenih finansijskih magnata, gde će i zdravstvo biti diktirano interesima tržišta, a dobrobiti naučnih dostignuća rezervisane samo za izabrane. Svet, koji će neodoljivo podsećati na svet tridesetih godina 20. veka, samo bez jasne i snažne alternative, makar dotle dok se ne stvori neki snažan međunarodni pokret koji neće biti antinaučni, nacionalistički i antivakcinalni, već pokret koji će se zasnivati na težnjama za globalnom solidarnošću i budućnosti zasnovanoj na nauci, a ne na nacionalizmu.
Pa kakva je onda sudbina vakcinacije u takvom društvu? Rešenje se mora tražiti na nekoliko nivoa. Prvi je vezan za transparentne budžete za zdravstvo i nauku i nezavisno odlučivanje o raspolaganju ovim budžetima (kroz nezavisna stručna tela, participaciju građana, udruženja pacijenata, itd.). Takvi budžeti, uz budžete za obrazovanje, kulturu i zaštitu životne sredine, moraju imati prioritet u odnosu na, recimo, budžet za vojsku. Takođe je neophodno osigurati nezavisnost zdravstvenih i naučnih radnika, sprečavanjem sukoba interesa, npr. potpuno zabraniti davanje bilo kakve novčane ili nenovčane (putovanje, kongresi, stručno usavršavanje) naknade od farmaceutske ili bilo kakve druge industrije, pa i vlasti (ali uz alternativno finansiranje recimo stručnog usavršavanja kroz individualnu pomoć svakom zdravstvenom radniku od strane komora zdravstvenih radnika).
Dalje, na vakcine (ali i lekove) ne sme se gledati kao na profitabilnu robu. Oni moraju biti opšte i zajedničko dobro. Do toga može doći samo nacionalizacijom proizvodnje ili, u najgorem slučaju, svođenjem proizvodnje vakcina i lekova (i medicinske opreme, pomagala, itd.) na nisko profitabilnu delatnost pod nezavisnom građanskom kontrolom. Konačno, neophodno je redefinisati ulogu Svetske zdravstvene organizacije i učiniti je finansijski nezavisnom, vodećom međunarodnom zdravstvenom institucijom, ne samo savetodavnom već i operativnom, sa autoritetom koji će nadrastati nacionalne autoritete. Samo u takvom okruženju efekti vakcinacije mogu biti maksimalni.
