Vazduh je smeša gasova bez boje, mirisa i ukusa. Međutim, tokom zimske sezone stanovnici Užica, Valjeva, Beograda i drugih gradova Srbije ne bi se složili sa ovom konstatacijom. Takva definicija vazduha pada u vodu, kada zbog zagađenja vidljivost jedva prelazi desetak metara, kada osećate snažni miris gareži od sumporovih oksida, kada vas grlo grebe čim izađete napolje. Tokom zimskog perioda gradovi Balkana često se nalaze na vrhu lista gradova sa najgorim kvalitetom vazduha tik ispod indijskih i kineskih gradova. Srbija ni u ovom aspektu nije izuzetak pa se Užice, Valjevo i Beograd nalaze rame uz rame po količini zagađenja u vazduhu sa Skopljem, Sarajevom, Tuzlom, Sofijom i drugim gradovima regije.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije za 2016. godinu, spoljašnje i unutrašnje zagađenje vazduha u Srbiji prouzrokovalo je 11.415 preuranjenih smrti. Na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine moguće je u realnom vremenu pratiti kvalitet vazduha na onim mernim stanicama koje su u funkciji, pošto se dešavalo da manje od 25% svih mernih stanica u državnoj mreži ima dovoljnu raspoloživost podataka. Podaci su prilično zabrinjavajući jer su često dozvoljene vrednosti prekoračene, pa je puno plavih i crvenih lokacija na mapi, koje pokazuju da je vazduh zagađen ili jako zagađen. Naročito je povišeno zagađenje suspendovanim česticama manjim od 10 mikrometara PM10, koje su jedan od glavnih uzročnika astme, bronhitisa i drugih respiratornih oboljenja.
Problem lošeg kvaliteta vazduha nije skorašnji problem, ali su se uzroci zagađenja vazduha u međuvremenu promenili. Nekada je glavni uzročnik lošeg kvaliteta vazduha bila industrijska proizvodnja, a naročito fabrike srasle u gradsko tkivo, koje su se nalazile u blizini stambenih objekta. Kako industrije zahvaljujući procesu privatizacije gotovo da više nema, danas su posredi drugi izvori zagađenja vazduha. Glavni uzročnici zagađenja vazduha u gradovima danas su saobraćaj, zatim nekontrolisana gradnja, individualna ložišta, a pre svega energetsko siromaštvo koje pogađa sve više ljudi. Kada se ovom doda i nepovoljna fizičko-geografska pozicija na kojoj se pojedini gradovi nalaze dobijamo smrtonosnu smešu gasova.
Stanovnici Beograda uprkos nelagodnosti zbog vetra, najlakše dišu kada duva košava. Tokom vetrovitih dana kvalitet vazduha je značajno bolji i zahvaljujući ovoj prirodnoj ventilaciji Beograd nije najzagađeniji grad. Užice i Valjevo nemaju tu „privilegiju“ košave. Ovi gradovi nalaze se u kotlinama okruženim planinama, što su idealni uslovi za nastanak temperaturne inverzije. Ova prirodna pojava omogućava hladnom vazduhu da ostane duže vreme na dnu kotline, dok topli vazduh iznad njega stvara svojevrsni čep. Ova pojava u kombinaciji sa velikim intenzitetom zagađenja može značajno da pogorša kvalitet vazduha. Danima bez provetravanja gradovi u kotlinama ostaju zarobljeni u sopstvenim izduvnim gasovima.
Saobraćajna dizel nužda
Jedan od najvećih izvora zagađenja vazduha u gradovima jeste saobraćaj. U Beogradu je samo tokom 2017. godine registrovano novih 50.000 vozila. U odgovoru na rastući broj vozila u gradu sa ionako prezagušenim saobraćajnicama, zamenik gradonačelnika Goran Vesić najavio je otvaranje dodatnih 3000 parking mesta do juna 2019. godine, a ukupno novih 10.000 parking mesta u naredne četiri godine. Osim toga najavljeno je i uvođenje nove ljubičaste parking zone, kao i mogućnost produženja parkiranja u postojećim zonama za još sat vremena, ukoliko se to vreme skuplje plati.
Ova izjava je u kontradiktornosti sa namerama gradonačelnika Zorana Radojčića, da Beograd kandiduje za Zelenu prestonicu Evrope. Dok svi evropski gradovi pokušavaju da potisnu automobile iz centra grada, u Beogradu se prave nove parking zone koje nikako ne doprinose smanjenju broja vozila već služe isključivo za punjenje budžeta.
Loše stanje javnog gradskog prevoza, uz otvaranje tržišta jeftinih polovnih dizel automobila doprinelo je značajnom porastu zagađenja vazduha. Bez obzira na tip, vozila javnog prevoza značajno manje zagađuju po prevezenom putniku u odnosu na automobile, a uz to zauzimaju manje prostora. Tokom devedesetih godina javni prevoz u Beogradu gotovo da je doživeo kolaps, mnoge linije su ukinute, dosta njih je redukovano, dok se broj funkcionalnih vozila drastično srozao, pa je za samo par godina više nego duplo opao u odnosu na broj iz osamdesetih godina. Ovaj period je pratio i ubrzani uvoz starih dizel automobila iz zapadne Evrope. Usled siromaštva, građani su se odlučivali za kupovinu jeftinih dizelaša koji su svoj vek odradili na zapadu odakle su bili proterani, i sada su došli da svoje poslednje gasove izbace na Balkanu.
Broj korisnika javnog prevoza nastavio je da se smanjuje uvođenjem Bus Plus sistema naplate i podizanjem cene karte. Od 2010. godine broj vozila GSP-a u saobraćaju svake godine je opadao, pa je od 780 vozila 2010. broj vozila došao do 693 vozila 2017. Ukupan broj linija u dnevnom saobraćaju takođe je opao sa 138 linija 2010. na 107 linija 2017. Uporedo sa trendom smanjenja broja vozila i linija GSP-a, rastao je broj automobila na ulicama. Gužve i dugo čekanje javnog prevoza poslednjih meseci destimulišu Beograđane da koriste javni prevoz, koji se, ukoliko imaju mogućnost, opredeljuju za individualni prevoz. Proterivanje železničkog saobraćaja iz centra grada dodatno je povećalo potrebu za korišćenjem automobila kako bi se došlo do železničkih stanica.
Energetsko siromaštvo
Drugi veliki uzročnik drastičnog pada kvaliteta vazduha tokom zimskog perioda jeste korišćenje fosilnih goriva za grejanje, pre svega korišćenje uglja niske kalorične moći. Godine nerešavanja stambenog pitanja primorale su veliki broj građana da na obodima gradova sagrade individualne stambene objekte. Ovi objekti u većini slučajeva nisu priključeni na daljinsko grejanje i za zagrevanje koriste čvrsta fosilna goriva. U Valjevu je daljinsko grejanje dostupno samo petini stanovnika. Stalno rastuća cena daljinskog grejanja ne stimuliše građane da se priključe na sistem, već naprotiv, sve više građana podnosi zahtev da budu isključeni sa sistema daljinskog grejanja. Dodatni problem predstavlja što i veliki broj gradskih toplana koristi fosilna goriva, pre svega mazut, čime i one doprinose zagađenju vazduha. Prelazak na održivije energente tek je na početku ciklusa i za sada jako sporo teče.
Izgleda da je najbolje ne izlaziti iz kuće, sedeti uz smederevac i grejati se. Jedan od najpopularnijih vidova grejanja u Srbiji zapravo je bomba koja lagano ubija. RES fondacija u svojoj publikaciji „Meriti, meriti, meriti, mapa puta za smanjenje zagađenja iz neefikasnih šporeta i peći“ detektuju probleme vezane za neefikasne šporete i peći. Najveći problem ovih grejnih tela je njihova neefikasnost u konverziji i prenosu toplote, koja je u većini slučajeva niža od 40%. To praktično znači da je potrebno spaliti značajno veću količinu ogreva za zagrevanje prostora nego pri korišćenju efikasnih šporeta i peći. Uz to popularni smederevac je emiter unutrašnjeg zagađenja vazduha koji može da uzrokuje veliki broj preuranjenih smrti. Domaćinstvo sa ovako neefikasnim grejnim telom mora da izdvoji više novca za ogrev, što utiče na pad kvaliteta života jer ostaje manje sredstava za zadovoljenje drugih potreba. Uz to, ostaje i propuštena prilika za iskorišćavanjem drveta na mnogo kvalitetniji način od običnog spaljivanja.
No, medijima je najlakše da svale krivicu na „neosvešćene“ i „nemarne“ građane koji masovno spaljuju drvo i ugalj, a posle se žale na kvalitet vazduha. Korišćenje ovih energenata posledica je energetskog siromaštva i nemogućnosti drugog izbora. U Srbiji ne postoji efikasna javna politika koja bi mogla da izvuče ljude iz energetskog siromaštva.
Termička izolacija objekata može da smanji potrošnju energenata za 10%, ali građani koji spadaju u kategoriju energetski siromašnih uglavnom su na ivici siromaštva i nemaju novca za ovakve investicije. Zamena kotlova na ugalj kotlovima na biomasu dodatno bi smanjila nivo zagađenja ali i količinu novca koja se izdvaja za grejanje. Međutim, ponovo je problem budžet za nabavku novih kotlova.
Spirala energetskog siromaštva snažno vuče ka dnu, da bi se izvukli iz vira energetskog siromašva potrebna je snažna podrška države. Državno potpomognuta zamena kotlova, rasvete, izolacija objekata i druge mere energetske efikasnosti dugoročno bi donele boljitak velikom broju stanovnika uz poboljšanje kvaliteta vazduha. Do tada ili do naredne košave ostaje zaključak da, barem na Balkanu, vazduh nije (isključivo) smeša gasova bez boje, mirisa i ukusa.
