„Voda mora biti ekonomski pristupačna, a problemi sa vodosnabdevanjem su sistemska odgovornost, a ne pojedinaca. Bilo za pijaću, tehničku ili otpadnu vodu, građani moraju da znaju koji ugovori, sporazumi i memorandumi se sklapaju i koje tehnologije po kojoj ceni se dogovaraju u njihovo ime“, kaže u saopštenju Pravo na vodu.
Kako se navodi, ministar za javna ulaganja Darko Glišić izjavio je kako je ispravno da se deo Srbije suočava sa ozbiljnim problemima u vodosnabdevanju, usled zapuštene infrastrukture i ogromnih gubitaka u mreži, naročito na dotrajalim azbestnim cevima.
„Kako je naveo ‚to je kao da fabrika vode proizvede 10 litara, a osam se prospe jer su cevi bušne‘. Ministar je procenio da je za sanaciju samo najugroženijih područja potrebno oko 5 milijardi evra, uz napomenu da je realan broj ugroženih lokalnih samouprava znatno veći“, saopštavaju iz Prava na vodu i dodaju da zabrinutost izaziva odgovor koji je usledio, naročito kada je reč o ceni vode.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da su problemi posledica toga što je voda „jeftina“ i da se zato „neracionalno koristi“, ali i da država ne treba „doveka da subvencioniše vodu i time kupuje opstanak na vlasti“, a kako navode iz Prava na vodu „ovakvo tumačenje je duboko problematično“.
„Inicijativa Pravo na vodu podseća da je pravo na vodu i sanitaciju osnovno ljudsko pravo, priznato od strane Ujedinjenih nacija. Voda nije roba, već javno dobro, i mora biti dostupna, zdravstveno ispravna i finansijski pristupačna svima. U velikom broju zemalja postoji garantovani minimum vode za piće i osnovnu higijenu koji je besplatan ili se naplaćuje simbolično“, stoji u saopštenju.
Takođe, iz Prava na vodu kažu da se protive povećanju cene vode za domaćinstva i dodaju da veću cenu treba da plate isključivo oni koji vodu koriste za ostvarivanje profita. Ono što dodatno zabrinjava jeste narativ kojim se voda predstavlja kao luksuz kroz pominjanje više od 3.000 navodnih bazena u okolini Beograda ili tvrdnje da seoska i prigradska domaćinstva „ne insistiraju“ na vodi i kanalizaciji dok ne reše puteve i postignu određeni životni standard.
„Takav pristup zanemaruje činjenicu da, prema zvaničnim podacima iz izveštaja nacionalne Agencije za zaštitu životne sredine oko milion, a prema međunarodnoj metodologiji Ujedinjenih nacija, čak 1,5 milion stanovnika u Srbiji povremeno ili stalno nema pristup čistoj pijaćoj vodi“, navode iz Prava na vodu.
Oni dodaju i da voda mora (p)ostati javno dobro i da pravo na čistu vodu i osnovnu higijenu mora biti garantovano svima bez izuzetka.
„Inicijativa Pravo na vodu upozorava na međunarodna iskustva u privatizaciji vodosnabdevanja koja govore o ogromnim poskupljenjima, izostanku usluge manje profitablinim korisnicima, uništavanju javne infrastrukture, raskućivanju javnih i komunalnih preduzeća, monopolizaciji kompanija, gubitka suverenosti u upravljanju prirodnim dobrima, a u nekim slučajevima i oružanim sukobima zbog vode“, zaključuju iz inicijative.
A.T.
