Dan je vreo. Sa Ibarske magistrale skreće se na neasfaltirani seoski put koji vodi do kuće Vesne Terzić. Kamioni, autobusi i automobili neprestano prolaze, a njihova buka dopire i ovde. Samo nekoliko koraka dalje, gusta krošnja drveća i rastinje stvaraju prijatan predah od usijanog asfalta.
Dvorište je uredno. Trava je sveže pokošena, cveće je posađeno na više mesta, a hlad prave voćke i drugo drveće.
Ispod vinove loze nalaze se drveni sto i nekoliko stolica. Pre nego što sedne, Vesna uzima krpu i briše tanak sloj prašine sa stola.
„Moram ovako nekoliko puta dnevno“, kaže. „Prašina stalno pada.“
Pored stola je gomila plastičnih flašica, a neke su na zemlji uz ogradu, kao da su nemarno bačene. To odudara od uređenog dvorišta, gde je sve na svom mestu. Ona objašnjava da su u njima kuglice naftalina, a na otvor je stavljen kamen da ih vetar ne odnese. Važno je, kaže, da voda ne uđe u flašicu, jer tada naftalin više nema efekta.
„Stavljamo ih zbog najezde zmija“, kaže. Veruje da je njihovo češće pojavljivanje povezano sa promenama koje je u okolini doneo kop.
Ova porodica, kao i drugi ljudi u Velikim Crljenima, naselju u beogradskoj opštini Lazarevac, živi između nekadašnjeg površinskog kopa „Veliki Crljeni“ i termoelektrane „Kolubara A“. Na neki način, oni plaćaju cenu energetske stabilnosti države.
Kolubarski lignitski basen jedan je od glavnih oslonaca energetskog sistema, koji obezbeđuje oko tri četvrtine lignita koji Elektroprivreda Srbije koristi za proizvodnju struje.
Život uz površinski kop nosi prašinu, buku, vibracije, pukotine na kućama i brojne druge posledice, koje često prate rudarske sredine u Srbiji i u drugim delovima sveta. Ali u Velikim Crljenima ljudi godinama ne žive samo sa tim posledicama, već i sa dubokom egzistencijalnom neizvesnošću.
Prostorni plan područja eksploatacije Kolubarskog basena iz 2024. godine predviđa preseljenje Velikih Crljena zbog negativnog uticaja okolnih kopova, energetsko-industrijskog kompleksa i pepelišta. Ipak, dokument ne navodi kada će preseljenje početi, koja će domaćinstva biti obuhvaćena ni pod kojim uslovima.
Pored Vesnine kuće stoji složen građevinski materijal. Uprkos tome što ne zna koliko će još živeti ovde, Vesna planira radove na terasi.
„Moramo da živimo. Šta da radimo?“
Vesna Terzić je predsednica udruženja građana „Tihi Lug”, koje okuplja meštane Velikih Crljena u pokušaju da pred nadležnim institucijama dobiju odgovore o zagađenju, uslovima života i planovima za raseljavanje. Slali su dopise, podnosili zahteve, odlazili na sastanke, priča Vesna. Kaže da su pitanja godinama ista, ali su odgovori retki ili nejasni.
Vesna pokazuje delove kuće koji su tokom godina popravljani. Na nekim mestima još se vide tragovi starih pukotina.
„Pukotine su se pojavile zbog sleganja zemljišta“, kaže. Dodaje da je oštećena bila i terasa.
„Imam fotografije.”
Ustaje i odlazi u kuću, a posle nekoliko trenutaka vraća se sa albumom. Na prvoj fotografiji vidi se pukotina na zidu jedne kuće. Na sledećoj je druga kuća, sa oštećenjima iz drugog ugla, pa još jedna. Na fotografijama nisu samo njena kuća i dvorište, već je beležila oštećenja i u drugim delovima naselja, kao i prizore kopa koji se menjao.
Ovde skoro svako ima svoju priču, ali ne želi svako da je ispriča javno. Nekoliko meštana pristaje na razgovor samo pod uslovom da ostanu anonimni. Kažu da rade u Kolubari i da ne žele probleme na poslu.
Kolubara je jedan od najvećih poslodavaca u ovom delu Srbije, od čijeg rada direktno ili indirektno žive mnoge porodice u Lazarevcu i okolini. Sa jedne strane je rudnik od koga zavisi veliki deo proizvodnje električne energije u Srbiji, a sa druge ljudi koji od njega obezbeđuju egzistenciju, ali istovremeno svakodnevno žive i sa posledicama njegovog rada.
Sagovornici su uglavnom u tridesetim godinama, rođeni i odrasli u Velikim Crljenima. Teme se ponavljaju iz razgovora u razgovor.
„Prvo što se promenilo jeste to što svima pucaju kuće. Kako se kop približavao, skoro svaka kuća ima neku falinku.“
Oštećenja na kućama pominju gotovo svi.
„Šta god da uradiš, posle pukne. Betoniraš stazu, popraviš nešto i za par meseci opet pukne. Nije zato što je loše urađeno, nego od zemlje, potresa i vibracija.“
Kada pričaju o životu pored kopa, najčešće počinju od onoga što vide svakog jutra.
„Ustaneš, svuda je prašina. Oseća se ugalj.“
Kažu da razliku najlakše primete oni koji prvi put dođu u selo.
„Ko dođe sa strane, iz unutrašnjosti recimo, ujutru kad se probudi kaže: ‘Kakav je ovo smrad?’“
Za razliku od mlađih, jedna sredovečna meštanka pamti i bolja vremena: „Pre dvadeset godina ne sećam se da je bilo ovako.“
A danas?
„Veš uglavnom sušim u kući. Ili padne prašina ili dođe ona prljava kiša, pa kao da ga nisam ni oprala.“
Na kraju gotovo svakog razgovora otvara se ista tema – zdravlje.
„Dosta je obolelih ljudi. Da li je to zbog kopa ili nije, ne mogu da tvrdim, ali ozbiljnih bolesti ima mnogo više nego ranije.“
Poslednji godišnji izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o kvalitetu vazduha odnosi se na 2024. godinu. Iako je, prema zakonskim rokovima, trebalo da bude objavljen ranije, javnosti je predstavljen tek početkom 2026. godine. Razlozi za kašnjenje nisu javno obrazloženi, a godišnji izveštaj za 2025. godinu još nije dostupan.
Podaci nevladinog Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) za 2025. godinu pokazuju da je na mernoj stanici u Velikim Crljenima zabeleženo čak 107 dana sa prekomernim zagađenjem. PM10 čestice prekoračile su zakonom dozvoljenu dnevnu graničnu vrednost tokom više od 70 dana, iako propisi dozvoljavaju najviše 35 takvih dana u toku godine. Analiza beleži i 104 dana sa prekoračenjem vrednosti suspendovanih PM2.5 čestica.
Ovako veliki broj dana sa prekomernim zagađenjem zahtevao je reakciju institucija. Zakon o zaštiti vazduha obavezuje nadležne organe da prate stanje kvaliteta vazduha, obaveštavaju javnost i, kada je to potrebno, primenjuju kratkoročne akcione planove i druge mere radi smanjenja rizika po zdravlje stanovništva. Plan kvaliteta vazduha za aglomeraciju Beograd, usvojen 2022. godine, predviđa mere za unapređenje kvaliteta vazduha na teritoriji cele aglomeracije, kojoj pripadaju i Veliki Crljeni.
Iz javno dostupnih podataka nije moguće utvrditi koje su konkretne mere nakon ovih rezultata sprovedene u Velikim Crljenima, niti kakve su rezultate eventualno dale.
Odgovornost za upravljanje kvalitetom vazduha podeljena je između lokalnog i republičkog nivoa. Dok je Grad Beograd nadležan za donošenje i sprovođenje Plana kvaliteta vazduha za aglomeraciju Beograd, deo nadležnosti u oblasti kontrole velikih industrijskih postrojenja imaju republički organi. Analize RERI-ja ukazuju da brojne mere predviđene nacionalnim Programom zaštite vazduha nisu sprovedene u predviđenim rokovima, kao i da odgovornosti različitih nivoa vlasti nisu dovoljno jasno uređene.
Kao dugoročno rešenje najavljeni su gašenje Termoelektrane „Kolubara A“ i izgradnja solarne elektrane na prostoru pepelišta do 2029. godine. Do tada, meštani Velikih Crljena ostaju da žive sa posledicama zagađenja.
U ovom okolnostima, Vesnino uređeno dvorište sa cvećem, vinovom lozom i pokošenom travom deluje kao prizor iz paralelne stvarnosti, koja nestaje čim se iz dvorišta iskorači.
„Preko puta nam je deponija. Svi mi u ovom prvom redu kuća plaćamo odnošenje smeća, a ovde ga dovoze sa svih strana. Kamionima, traktorima… Samo istovaruju. Strašno je.“
Na trenutak zastaje.
„Ranije sam odlazila tamo da vidim šta se dešava. Više ne idem. Kažu da je puno zmija.“
Sa druge strane Ibarske magistrale, sakriven iza gustih krošnji drveća, nalazi se kop. Ne vidi se iz dvorišta, ali se njegovo prisustvo oseća. Kamioni, autobusi i automobili nastavljaju da prolaze magistralom, dok se Vesna vraća svojim poslovima.
U Velikim Crljenima život se i dalje odvija u međuvremenu.
Priča je nastala u okviru Škole klimatskog novinarstva „Hell of a Story”
