Macanović kaže da Zakon o klimatskim promenama, usvojen 2021. godine nije izričito propisao dugoročni cilj klimatske neutralnosti, niti konkretne nacionalne ciljeve smanjenja emisija za ključne godine.
„Definisanje ovih stvari zakon je u velikoj meri prepustio Vladi, čija primena u praksi često ne bude dosledna i ne dovede do očekivanih rezultata. Zakon nije prepoznao ni Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan kao deo jedinstvenog klimatskog okvira niti dovoljno jasno uredio usklađenost klimatske politike sa energetikom, prostornim planiranjem, saobraćajem i drugim sektorima“, ocenjuje Macanović.
Kao dodatni problem ona ističe to što je primena velikog broja zakonskih obaveza zavisila od naknadnog usvajanja podzakonskih propisa.
Pantić se nadovezuje i govori da je zakon iz 2021. godine uspostavio regulatorni okvir za monitoring, izveštavanje i verifikaciju emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG), ali nije uspostavio dovoljno snažne mehanizme koji bi doveli do njihovog stvarnog i merljivog smanjenja.
„Njegovo sprovođenje je dodatno usporeno kašnjenjem podzakonskih akata, dok je sam zakon ostao pre svega usmeren na evidenciju i kontrolu emisija, a manje na njihovu redukciju. Zbog toga je teško govoriti o njemu kao o instrumentu koji je sam po sebi proizveo sistemsko smanjenje emisija. Njegov najveći doprinos bio je postavljanje administrativne i regulatorne osnove na kojoj sada treba graditi snažniji sistem dekarbonizacije“, objašnjava Pantić.
Darjana Macanović iz RERI-ja ističe da problem nije bio samo u tome šta u zakonu piše, već i u tome što za dobar deo propisanih obaveza nisu bili obezbeđeni uslovi da se sprovode.
„Novi zakon ne treba samo da ponovi postojeće obaveze praćenja, planiranja i izveštavanja, već da ih poveže sa jasnim ciljevima, obavezujućim rokovima, konkretnim odgovornostima institucija, finansiranjem i merama koje će omogućiti stvarno smanjenje emisija i prilagođavanje klimatskim promenama“, kaže ona.
Ministarstvo zaštite životne sredine pokrenulo je izradu Novog zakona o klimatskim promenama ove godine, sa ciljem unapređenja sistema upravljanja klimatskim promenama u Srbiji, jačanja zakonodavnog okvira, a takođe i usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa regulativama Evropske unije u oblasti klimatske politike.
Macanović naglašava da usklađivanje nije važno samo zbog procesa pristupanja Evropskoj uniji jer je Srbija članica Energetske zajednice, pa je deo evropskih klimatskih i energetskih pravila za nju već obavezujući.
Za Srbiju je utvrđen cilj da do 2030. godine smanji neto emisije gasova sa efektom staklene bašte za oko 40% u odnosu na 1990. godinu.
Pored toga, propisi EU su se od donošenja zakona 2021. godine znatno promenili.
Evropskim zakonom o klimi uvedena je obaveza dostizanja klimatske neutralnosti, dok paket zakonodavnih predloga EU „Fit for 55“ ima za cilj da smanji neto emisiju GHG gasova za najmanje 55% do 2030. godine u odnosu na nivo iz 1990. godine.
„Novi zakon zato treba da omogući uporediv sistem praćenja emisija, jasne rokove, odgovornost institucija i usklađeno klimatsko i energetsko planiranje“, smatra Macanović.
Ona ističe da je drugi razlog usklađivanja zakona sa EU ekonomske prirode.
Mehanizam prekograničnog usklađivanje cene ugljenika – CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism) predviđa da se na uvezene proizvode u EU primenjuje ista cena emisija ugljenika kao da su proizvedeni u EU. Time se smanjuje rizik da evropske kompanije premeštaju proizvodnju van EU kako bi izbegle troškove emisija (tzv. curenje ugljenika), čime se štite njeni klimatski ciljevi.
Ognjan Pantić ocenjuje da je ključni problem to što je tadašnji zakon prvenstveno uređivao praćenje i administriranje emisija, dok nije uspostavio kompletan ekonomski i regulatorni sistem koji bi stvarao dovoljno jak podsticaj za njihovo smanjenje.
„Srbija je zato CBAM dočekala nedovoljno pripremljena, iako je njegov dolazak bio poznat godinama unapred“, tvrdi naš sagovornik.
Krajem prošle godine usvojeni su Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda.
Pantić smatra da je to značajan korak, jer je po prvi put uvedena domaća cena emisija. Međutim, kako navodi, to još nije isto što i funkcionalan sistem trgovine emisijama usklađen sa EU ETS-om.
Sistem za trgovanje emisijama Evropske unije (EU ETS) predstavlja sistem ograničenja i trgovine koji ima za cilj smanjenje emisija GHG gasova tako što postavlja limit emisija za određene sektore privrede.
„Dodatno, ostaje otvoreno pitanje kako će se prihodi od ovih poreza koristiti. Ako nisu jasno usmereni na energetsku tranziciju, smanjenje emisija i pravednu tranziciju, postoji rizik da poreski instrument ostane pre svega fiskalna mera, a ne klimatska politika“, pojašnjava Pantić.
Macanović takođe ističe da je važno gde će završiti novac koji se plaća zbog emisija.
„Evropska unija uvodi sve strožija pravila za proizvode čija proizvodnja stvara velike emisije gasova, kao što su čelik, cement, aluminijum, đubriva i električna energija. To znači da se neusklađenost više ne završava na primedbama, već postaje konkretan trošak za domaće proizvođače i izvoznike“, govori Macanović.
Ipak, naša sagovornica naglašava da usklađivanje ne bi smelo da bude samo prepisivanje evropskih odredaba.
„Potrebno je obezbediti institucije, stručne i inspekcijske kapacitete, izvore finansiranja i socijalne mere koje će omogućiti njihovu stvarnu primenu“, govori ona.
Prema Nacionalnom inventaru emisija objavljenom 2025. godine, poslednji obrađeni podaci odnose se na 2023. Emisije su tada bile manje za 30% u odnosu na 1990. godinu. Pošto cilj koji je Srbija preuzela u okviru Energetske zajednice podrazumeva smanjenje neto emisija za 40% do 2030. godine, dakle, u odnosu na taj cilj nedostaje još da se emisije smanje za oko 10% u odnosu na 1990.
„Ako to izrazimo u apsolutnim vrednostima, ciljni nivo je oko 48 miliona tona, dok su neto emisije 2023. iznosile oko 57 miliona tona. Razlika je približno 9 miliona tona, odnosno emisije bi morale da se smanje za još oko 15% u odnosu na nivo od pre dve godine“, pojašnjava Macanović.
Međutim, ona skreće pažnju da brojke treba posmatrati pažljivo i tvrdi da pad emisija u odnosu na 1990. nije samo rezultat uspešne klimatske politike.
„Na njega su uticale i velike ekonomske promene, pad industrijske proizvodnje u pojedinim periodima i drugo što nije bilo posledica planske dekarbonizacije. Istovremeno, energetski sektor i dalje učestvuje sa približno 80% u ukupnim emisijama“, objašnjava ona.
Prema njenim rečima, to znači da se bez ozbiljnijih promena u načinu proizvodnje energije nećemo približiti zacrtanom cilju.
„Zato je važno ne samo uvesti porez, već i obezbediti da se prikupljeni novac ulaže u smanjenje emisija i modernizaciju domaće proizvodnje. Bez toga će naše kompanije i dalje biti opterećene visokim troškovima pri izlasku na evropsko tržište“, zaključuje Macanović.
Pantić objašnjava da novi zakon treba da napravi jasan pomak od praćenja emisija ka njihovom stvarnom smanjenju.
„To znači da mora da obezbedi pravni osnov za postepeno uspostavljanje domaćeg sistema trgovine emisijama i dalje usklađivanje sa EU ETS-om, uz predvidivu dinamiku cene ugljenika i jasne kriterijume za njene buduće izmene“, završava on.
Dodaje i da je važno razmotriti namensko korišćenje prihoda od poreza na emisije i uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, tako da se sredstva vraćaju u dekarbonizaciju, obnovljive izvore energije, energetsku efikasnost i ublažavanje socijalnih posledica tranzicije.
Novi zakon, međutim, ne bi trebalo svesti samo na ETS i industrijske emisije. Potrebno je jasnije urediti prilagođavanje klimatskim promenama, uključujući procenu klimatskih rizika, planove klimatske otpornosti za ključnu infrastrukturu i preciznije izveštavanje o sprovođenju mera prilagođavanja. Takođe bi trebalo jasnije obuhvatiti smanjenje emisija metana, fluorovane gasove i rešenja zasnovana na prirodi.
L.M.
